Transfer znanja

Često, kada se govori da jezik, kultura, običaji čine identitet jednog naroda i njegovo korenje koje definiše šta smo i kuda idemo - zaboravlja se: nauka, tehničko i pravno znanje koje predstavljaju sposobnost jednog naroda da se izbori sa unutrašnjim i spoljašnjim izazovima - njegov imuni sistem.

Poljopriverda se u Srbiji ističe kao vodeća privreda grana, pri čemu mnogi analitičari ističu da to treba da bude i naša budućnost. Poljoprivreda jeste važna jer zadovoljava osnovne potrebe na Maslovljevoj lestvici potreba, ali sama po sebi neće vas ekonomski dovesti daleko. Poljoprivreda nije profitabilna, trend u svetu je da su cene proizvedenih sirovina u stalnom padu što u odnosu na troškove proizvodnje utiče da se profit neprestano smanjuje. Podaci pokazuju da je poljoprivreda glavna grana kod onih zemlja sveta koje nemaju razvijenu industriju i tehnološke kapacitete. Oni se bave poljoprivredom jer za to ne treba mnogo početnih sredstava. Najveći proizvođači kafe, čokolade, pamuka, palminog ili kokosovog ulja, uglavnom su zemlje trećeg sveta.

Sve razvijene zemlje sa druge strane prodaju znanje koje je zapakovano u vidu nekakvih proizvoda ili usluga, nebitno je da li je to automobil, robot, mobilni telefon, instagram, učenje jezika ili video igrica znanje je to što multiplicira vrednost. Kilogram aluminijuma je $1 dok dizajnirana aluminijumska boca od 350 grama košta $40.

Šta su osnovni problemi znanja kao ekonomskog dobra u Srbiji?

Odlazak pameti

Što se tiče migracije reći zabrinjavajuće nije dovoljna da opiše ni početak problema. Opisujući stanje u Srbiji pomenuo sam statističke podatke. Sa ljudima koji odlaze u velikom broju odlazi znanje, talenat i sposobnosti. Mnogo veće zemlje od Srbije ne bi mogle da izdrže ovoliki odliv sposobnih ljudi, zabluda je misliti da mi možemo, ali je to na žalost redovna srpska svakodnevica.

Kako rešiti taj problem?

Nije najveći problem što najbolji odlaze, nego što najgori ostaju.

Profesor ekonomije u penziji Miodrag Zec često govori da čak i seljak zna da se najbolja jagnjad ostavljaju za priplod, samo kod nas se najbolji školuju za izvoz. Ocenjujući da je glavni problem u našoj zemlji odlazak ljudi u inostranstvo pri čemu nema ko da dođe kako bi popunio tu prazninu.

Jasno je da bilo kakav model represije i prisilnog vezivanja ne bi funkcionisao. Pamet ne trpi represiju niti može da funkcioniše pod pritiskom. Da bi se ljudi vratili iz inostranstva mora se stvoriti povoljna klima i plodno tlo.

Šta znači povoljna klima i plodno tlo?

Kao što biljka uspeva na plodnom tlu, tako i sposobni vole uslove koja će im pomoći da uspeju, i da svojim uspehom pomognu drugima. Gledajući iz ugla nekog ko je otišao, povoljni uslovi mogu značiti mnogo toga: postojanje vladavine prava (gde zakon važi jednako za sve), da je pravda brza i dostižna, da se administrativne procedure brze i efikasne, da političari i ljudi bliski vlasti nemaju mogućnost da iz bilo kog razloga blokiraju poslove čisto da bi vežbali i pokazivali nadmoć, da postoji vladavina prava koja će štititi ugovor i privatnu svojinu, da postoje ekonomski uslovi za razvoj biznisa koji omogućavaju brz napredak, i još mnogo toga.

Nedostatak kontinuiteta u znanju

Genije uči na tuđim greškama, pametan čovek na svojim greškama, a budala nikad ne nauči.

Osim što nam nedostaje kontinuitet u sprovođenju ideja što govori o posvećenosti i veri čitave nacije u ideje koje su veće od njih samih, nedostaje nam i kontinuitet u čuvanju znanja koje imamo.

Problem odlaska znanja je i gubitak kontinuiteta. Znanje, slično ciglama i malteru od kojih se gradi kuća, ne trpi rupe i propušene slojeva maltera i cigala. Loša praksa u bilo kojem redu kako se odmiče na više uticaće na slabljenje zida i urušavanje zgrade. Niz prenosa znanja koji se prostire tokom vremena sa jedne na više generacija je neophodan. Oni koji odlaze ne samo što znanje neće upotrebljavati u Srbiji, nego neće podučavati nove generacije. Obzirom da se znanje uvek nadograđuje sa novim iskustvom u slučaju odlaska, gubi se i linija transfera ali i buduća saznanja i nadogradnje koje će doprinositi nekom drugom.

Vuk Karadžić je među privima primetio postojanje ovog problema. Kroz zapisivnja narodnih pesama, basni, priča, umotvorina i izreka koje su se prenosile sa kolena na koleno shvatio je da se mnogo više znanja gubi nego što se prenosi, zapisivanjem pokušao je da očuva identitet i tradiciju.

Dužnost svakog čoveka u Srbiji, naročito onih obrazovanih je da rade isto, beležeći svoja znanja i iskustva i na taj način ih čuvajući od zaborava.

Neophodno je stvarati nove zapise, knjige, pesme, filmove, i umetnička dela. Isto tako naučnici, radnici, povrtari, majstori, seljaci, domaćice, bake imaju neverovatan depozit znanja koji se ne čuva i ne zapisuje. Koliko puta ste čuli da je nečiji deda imao veoma dobru rakiju, da je neka baka imala poseban tajni recept za kolače ili da je majstor Mića smislio neku svoju mašinu, i onda je sve to palo u zaborav. Nakon njihove smrti ostalo je samo sećanje onih koji su imali sreće da vide ili iskuse te male pakete blistavih umova rasutih po celoj zemlji. Svako je umetnik, umetnost nije rezervisana za povlaštenu bogatu klasu, i ne znači samo slikarstvo ili muzika, svako je umetnik i svako ima bar jednu životnu priču koju bi bilo vredelo sačuvati.

💡 Jedan način bi bio da se sponzorisanjem pomognu ovakvi napori. Ovde moramo biti pažljivi jer sponzorisanje može pokrenuti lavinu stvaralačkog smeća koje za cilj ima samo dobijanje novčane pomoći. Neopohodan je mehanizam provere autentičnosti i kvaliteta.

Jedino kroz zapise iskusava bilo da se radi o svakodnevnom životu ili struci, nećemo ponavljati iste greške.

Kada je nešto novo - neophodno je praviti greške i učiti na njima. Pa tako u kompaniji SpaceX koriste tehniku rapidnog razvoja koja se zasniva na tome da brzo izbacujete prototipe nekog dela rakete, koji se zatim testira, nalaze se greške, popravlja, i ciklus se ponavlja sve dok se ne dođe do proizvoda koji zadovoljava ono što je potrebno.
Ovaj metod je moguć ako finansije za istraživanje i razvoj nisu problem.

Treba učiti na greškama i greške jesu dobre, jer se kroz njih kreira iskustvo, ako nikad niste grešili kaže se da ništa novo niste probali niti naučili. Da bi rasli moramo praviti greške, i svako greši - stvar je kako se odnosimo prema tim greškama i onima koji greše. Dodatno problem je da uvek svi počinjemo iz početka. Čak i za stvari koje su već rađene jer se zanje i iskustvo izgubilo, a novi kadrovi nemaju iskustvo koje bi mogli naslediti od njihovih prethodnika koji su bili veoma dobri u onome što rade. Ljudi koji odlaze nisu ostavili nikakav zapis za sobom. Ako ste napravili grešku i zatim našli rešenje treba ostaviti zapis, nije bitno da li je u pitanju gradnja kuće od slame ili instalacija solarnog panela, zapišite problem i rešenja. Bar danas za to postoje mnogobrojni internet alati koji nam omogućavaju da znanje delimo sa svima.

Građevinska industrija Srbije koja je samo pre nekog vremena bila toliko dobra da je imala ugovore za zgrade i mostove svuda po svetu odjednom prestaje sa radom, a mi dolazimo u situaciju da ne znamo kako da napravimo put, most ili zgradu.

Obzirom da su mnogi stručnjaci otišli, najmanje što bi se moglo uraditi je da zapišu svoja iskustva. Stručnjacima koji rade negde u svetu, treba platiti da prenesu svoja znanja, da napišu knjige, kreiraju audio i video zapise kojima bi preneli barem deo znanje i iskustva koje imaju. Penzionisani inženjeri, arhitekte, dizajneri pa i radnici sa velikim iskustvom treba da budu plaćeni da budu mentori čije bi prenošenje znanja bilo zabeleženo.

💡 Kao nacija moramo stvoriti naviku beleženja ideje i znanja. Da bi ono što je zapisano bilo lakše dostupno i pretraživo, moramo stvoriti informatičke alate za klasifikaciju, prevođenje zvuka na tekst, tekstualnu obradu i indeksiranje.

Bez obzira što možete imate najbolju biznis ideju na svetu, pomoću koje se možete obogatite, neće vam vredeti mnogo ako je zatrpana ispod nepretražive planine šunda i turbo folk pesama.

Stav prema onima koji uče i trude se

Na kraju bez obzira na zapisano, vreme je pokazalo da niti čitamo, niti učimo bilo iz tuđih ili sopstvenih grešaka.

Postoji to neko mišljenje da smo svi zaslužili da nam bude bolje. Mada nikome nije jasno čime. Ne možemo očekivati da bez znanja zarađujemo evropske plate. Jednostavno nije relano da ljudi sa osnovnom školom i bez ikakvih praktičnih znanja očekuju da će odjednom neko da im da duplo više novca za ono što rade, ušli mi u Evropsku Uniju ili ne.

Mora se podići znanje na viši nivo, a ne broj diploma.

Kroz zatupljivanje medijima izgrađen je stav i pojava da se oni koji uče i imaju znanje tretiraju kao budale. Pamet se tretira kao sramotu, najbolji se nazivaju štreberima a budale se slave. Školstvo umesto da postavlja standarde znanja, spušta kriterijume kvaliteta. Bitna je prolaznost i kvantitet, pri čemu se kvalitet stavlja po strani. Mi smo zemlja u kojoj ako znate prave ljude možete kupiti diplomu bez dana provedenog na fakultetu i posedovanja bilo kakvog znanja. Takvi ljudi zatim po stranačkoj osnovi dobijaju poslove na najvišim pozicijama. I još se pitamo zašto zemlja propada? Na vagi između kupljene diplome i one stečene radom pobeđuje ona diploma koja ima rodbinsku, kumovsku ili stranačku zavisnost.

Diploma u zapadnoj ekonomiji, uopšteno gledano, ne znači mnogo. Svako u svom CV-u može napisati šta god želi, ali ono što je stvarno znanje se mora pokazati. Pa tako da bi dobili posao u Britaniji bez obzira koliko prethodnog iskustva imate, uvek ćete ići na razgovor i uvek će vas testirati. Poslodavcu diploma i iskustvo znači samo onoliko koliko je potrebno da prođete preliminarni krug. Nakon toga testiraće vaše znanje i sposobnosti. Isto važi i za ekonomiju, ako znate da napravite proizvod u koji možete da ugradite znanje koje je traženo i možete ga prodati nekom drugom, ekonomija će rasti.

Srbiji će kreneuti putem razvijenih zemalja kada krenemo da uspostavljamo kontinuitet znanja i pravih vrednosti. A to se može postići jednio kroz konstatno učenje i razvoj, beleženjem znanja, njegovo čuvanje, poštovanje i zadržavanje onih ljudi koji ga poseduju.