Kontinuitet

Čuveni Koloseum koji se nalazi u Rimu (Italija) gradio se 10 godina od 70 godine do 80 godine nove ere.

Izgradnja Partenona (Atina, Grčka) počela je 447 godine pre nove ere i završila se 17 godina kasnije.

Keopsova piramida ili kako se još naziva “Velika piramida iz Gize” je sagrađena za 20 godina počevši sa gradnjom 2560 godine pre nove ere.

Sagrada Família (Sveta porodica) je bazilika koja se nalazi u Barseloni, Španija i predstavlja remek delo arhitekte Antonija Gaudija, gradnja je počela 1882 i ako sve bude po planu 144 godina kasnije 2026 planiran je završetak radova.

Katedrala u Yorku je početa 1220 godine i građena 252 godine.

Za kompleks hramova Angkor Vat koji se nalazi u Kambodži, od 802 godine nove ere kad je počet bilo je potrebno 418 godina da se završi.

Milanska katedrala (Milan, Italija) počela je sa izgradnjom 1386 godine da bi se završila skoro 580 godina kasnije.

Veliki Kineski zid, impresivna građevina koja svojom dužinom može da opaše pola planete, počela je sa gradnjom 400-te godine pre nove ere i gradila se 2000 godina!

Kada se uzme u obzir da je tokom većeg dela istorije prosečni život bio između 25 i 40 godina, i da su desetine generacija ljudi uspela da istraje u održavanju jedne iste ideje, gore pomenuta dostignuća postaju još neverovatnija.

Problem Srbije sa kontinuitetom, je taj što ga nema. Ko god dođe na vlast, krene da radi na nekom svom projektu. I tako godinama od jedne do druge vlasti, ništa bitno se ne dešava.
Postavlja se pitanje da li je potrebno imati istu vlast na duže vreme, jer su 4 godine premalo da se nešto uradi?
Pa ako uzmemo primer bilo kog projekta koji je duži od ljudskog života, vladajući se logikom iz pitanja, osim prva tri projekta sa gornje liste, ništa dugoročno nikad ne bi bilo završeno. Sa druge strane, može se videti da u Srbiji i pored produženih mandata političari na vlasti ne uspevaju da urade ništa značajno.

Šta je rešenje?
Prvo treba razumeti da političke partije nisu vlasnici države niti su dugotrajna pojava, oni su samo administrativni izvršioci projekta zvanog “država”. Slično kad u kompaniji zaposlite izvođača radova po ugovoru da vodi projekat. Projekt nije njegov, on samo upravlja izvođačkim radovima na njemu. Od toga koliko to dobro radi, koliko dobro upravlja iskorištavanjem resursa, vremena, novca, koliko brzo napreduje, od toga da li će uzimati resurse za svoje lične potrebe, zavisiće koliko će brzo projekt napredovati i da li će dobiti produženje ugovora.

Dizajniranjem projekta “država” ne bave se izvođači radova i projekt menadžeri - nego arhitekte. Obzirom da je “država” kompleksan projekat potrebni su najumniji i najtalentovaniji ljudi koji postoje, ljudi koji mogu na osnovu analize da optimizuju sistem do maksimlanih granica a opet da takav sistem prilagode da bude za ljude kako u estetskom tako i u društvenom i sociljanom smislu.

Pravnici mogu biti sastavni deo tima ali oni ne mogu dizajnirati puteve i električne mreže, ekonomisti mogu biti deo tima ali se ne mogu baviti zdravstvenim, urbanističkim ili pitanjima kulture. Svaka struka ima svoje polje delovanja kad se planira projekt “država”. Stručnjaci svih vrsta moraju raditi na svojim odvojenim celinama ali i zajedno, kako ne bi izgubili iz vida celinu i krajnji cilj koji žele da postignu.

Problem Srbije je to što se mahom na vlasti pravnici bez vizija. Umesto da se bave pravima ljudi, oni se bave se nečim što nije u njihovom opisu posla. Umišljajući da su oni vlasnici projekta zvani “država” ponašajući se kao da su oni sudije narodu koji se nalazi na njihovoj osuđeničkoj klupi.

Narod mora da shvati, da političari ne daju penzije, socijalna pomoć, ili bilo šta drugo… sve te stvari ne dolazi iz njihovog džepa. Država je tu do stvori celnu, zajednicu, koja preraspodeljuje resurse zarad nekog većeg dobra. Država je narod. Ne može neko da vam da vaš novac. To nije novac političara pa da vam oni daju i još gore da se hvale kako su vam novac dali. Onog trenutka kad shvatite tu verbalnu zamku otkloniće se mnoge zablude i manipulacije kojima su mnogi izloženi.

Imamo i mi dugotrajnih projekata, nije da nemamo. Pa tako 340 godina nakon spaljivanja moštiju svetog Save, 1935 godine počela je izgradnja Svetosavskog hrama na Vračaru 85 godina kasnije on je još u izgradnji. Da bi završili ovakve projekte i mnoge druge što je pre moguće, moramo napraviti dogotrajni plan za projekt “država”. Ovakav projekat podrazumeva pažljivo smišljen sistem, koji će sadržati ustav, jednostavne i razumljive zakone koji važe isto za običnog čoveka ili premijera, bez obzira imao on politički imunitete ili ne, podrazumeva dugoročnu društvenu i tehnološku viziju i ciljeve, kuda se krećemo, podrazumeva plan infrastrukture, plan školstva, ekonomske aspiracije, plan odbrane i mnogo toga još što će definisati ko smo to mi i šta želimo. U takvo smišljenom sistemu jedino merilo uspešnosti vladajućih stranki bi bilo koliko su od plana “država” uspeli da završe bez zaduživanja koja bi mogli ostaviti naslednicima.

Razmišljate o tome šta bi trebalo da bude naš dugoročni plan? Put za Mars? Atomska centrala? Šume i parkovi? 100% obnovljive energije? Visok standard? Šta je to što bi vi voleli da uradimo u sledećih, 10, 20, 50, 100 godina?