Teorije zavere

Bez obzira koliko često se koristi ne postoji nešto što se zove “Teorija zavere” postoje samo teorije. Neke od teorija mogu biti dobre a neke loše ali su sve teorije.
Dobra teorija je ona koja ima potencijalno predznanje na osnovu koga postoje određene indikacije da će moći biti dokaziva ili barem proverljiva naučnom metodom. Loša teorija bi mogla biti ona koja odstupa od ovog pravila.

Pa tako teorija “da hleb češće pada na buterom namazanu stranu” bez obzira koliko čudna bila se može eksperimentalno ispitati. Sa druge strane teorija da se “hleb može pretvoriti u malog belog zeca samo ako dovoljno pozitivno razmišljate” ne podleže istim kriterijumima i mada se može smatrati za lošu, razmišljanje o njoj nas može dovesti do saznanja koje ne moraju biti u direktnoj vezi sa tom teorijom.

Međutim ako na to dodamo socijalni moment u kome tvrdimo da na primer “razlog zašto hleb češće pada na buterom namazanu stranu, vlast sakriva jer bi to moglo izazvati socijalne nemire”, onda takva teorija postaje kandidat za naziv “Teorija zavere”. Teorija zavere uvek mora da ima neku komponentu nedodirljive veće organizacije koja je protiv celog sveta i mora da bude toliko apsurdna da bi i bilo kakava pomisao na testiranje iste dovela do ismevanja u društvu. Ono što je problem sa nazivom “Teorija zavera” je da čim se nečemu stavi ta etiketa, o toj temi prestaje da se razmišlja ozbiljno u bilo kakvom kontekstu.

Ravna zemlja, planeta koja je stara 6000 godina, 5G mreže koje izazivaju viruse, lažirano sletanje čoveka na mesec, ljudi gušteri i mnoge druge su nekad bile teorije o kojima su ljudi pričali kao bajkama ili kroz podsmeh. Međutim, u prošlosti im nismo pridavali na značaju.

Šta je to što se odjednom promenilo?

Negde 2015 godine popularni servis YouTube je počeo sa monetizacijom video klipova. Odjednom, ljudi čiji su klipovi bili gledani su počeli da zarađuju novac, a oni koji su uspevali da dobiju viralnu gledanost su postajali preko noći milioneri. I tako odjednom svaka glupost, svaka izgovorena fantazija nalazi svoje pratioce, svoje verno pleme ili sektu koji žele da veruju u to što im neko priča.

Sreća u nesreći je da skoro sve socijalne mreže i platforme imaju neka pravila koja onemogućuju deljenje sadržaja koji u sebi imaju scene seksa, nasilja, zlostavljanja dece, mržnje i rasne netrpeljivosti i mnogih drugih moralno i etički nepopravdanih ponašanja, inače bi sada imali mnogo veći problem nego što su to teorije zavere.

Monetizacijom socijalni mereža, svaki lažov ovog sveta odjednom je besplatno dobio neverovatno moćno oruđe, kojim je mogao da besplatno i bez napora prenese sve svoje gluposti izvan svog sela i da nađe svoju grupu vernika. Sa širenjem vernika dešava se još jedan poguban efekat, kako se šire vernici tako se širi i krug nevernika koji je upleten u sve ovo, zbog često izgovorenih poluistina mnogi ljudi počinju da se kolebaju i samim tim u celu priču uvlače ljude sa znanjem koji treba da odgovore na nedoumice, nelogičnosti i brojna pitanja.

U relanim životu pre interneta ovo nije moglo da se desi, seoska budala je ostajala seoska budala zato što nije imala moć da širi svoju gluposti. Vremenom to se jednostavno regulisalo kroz školstvo i krug ljudi koji se stvarao oko jedne određene osobe na osnovu njenih mentalnih kapaciteta. Da bi bili zabavljač, ili osoba koja ima veći uticaj na grupu morali ste da steknete neko znanje, bogatstvo, uticajne prijatelje ili da sa određenom pameću dobijete mogućnost da ono što mislite pokažete drugima. Samim tim sve to je činilo da je broj budala sa mogućnošću da emituje svoje mišljenje drugima - bio ograničen. Sve to se menja sa socijalnim medijima, a monetizacijom svima daje moć razglašavanje koji su na steroidima.

Kao da sve to nije dovoljno loše, postoji dvostruko loš efekat. Onim zaista retkim ljudima u našem društvu koji su pametni i inteligentni, koji treba da budu posvećeni razvoju civilizacije i često spašavanjem ljudske vrste, sve ovo oduzima ogromnu količinu dragocenog vremena. Pa tako umesto da rade na razvoju lekova ili nalažanju načina kako da spreče globalno zagrevanje, naučnici upadaju u situaciju da više vremena troše objašnjavajući da je globalno zagrevanje stvarno. Isto kao kad bi vatrogasci gledali kako kuća gori dok im vlasnik ne da da je gase, jer moraju da ga ubede da je kuće u plamenu dok je njegov pogled okrenut preme drugoj strani ulice.

Kriva raspodele inteligencije je takva da je veći broj ljudi koji imaju ispod prosečnu inteligenciju i pamet, nego što je to broj onih koji su genijalci. Samim tim ekonomski gledano vreme genijalaca bi trebalo biti ekstremno vredno i skupo, pa bi morali da budemo oprezni kako ga trošimo, umesto toga imamo paradoks sistema u kojem glupima dajemo multipliciranu moć širenja svoje gluposti.

Razlog za širenje loših teorija je i taj što ljudi kao socijalna bića vole priče. Od vremena kad smo se okupljali oko vatrenih ognjišta, priče i oni koji su znali da ih pričaju su imali posebno mesto u ljudskom društvu.

Tu dolazimo do krivice naučne zajednice. Često zadubljeni u mukotrpni i često iscrpljujući eksperimentali rad težeći da proniknu u tajne prirode, naučnici su zaboravili kako da pričaju priče. Umesto naučnih priča koje bi ljudima pružile nadu taj prazan prostor su ispunile gluposti koje daju ljudima ne ono što je istina, nego baš ono što oni žele da čuju. Razmišljajući da ako barem nemaju nadu, onda makar mogu naći krivca za sve muke sveta koje će ikad imati; nekog ili nešto gde mogu da usmere svu negativnu energiju time nalazeći neku vrstu utehe.

Osim svih loših efekata koje “teorije zavere” vuku sa sobom, jednako pogubno je etiketiranje teorija. Bilo kakva akcija ukazivanja na ekološke, etičke, rasne ili probleme vezane sa korupcijom lako može biti etiketirana kao teorija zavere čime bi se u očima javnosti poništila važnost i veličina stvarnog problema. Druga strategija koja se često koristi je da zasipanje sličnim teorijama koje su vezane za glavnu temu čime se javnost preplavljuje mogućnošću da se izbori sa količinom informacija i time zatvara percepciju za bilo kakvu potencijanlu raspravu o onome što je zaista važno.

Pa tako ako doktori upozore da “cigare izazivaju rak”, mogu se čuti teorije da “Kina je izmislila da cigare izazivaju rak da bi osvojili svet”, “cigare leče od svega ali to vlast pokušava da sakrije”, ako je u pitanju korupcija “n.n. je za svoju firmu ukrao pare na izgradnji auto puta” pojaviće se teorija “n.n. ima gušterske zle oči i namera mu je da uništi sve” absurdnost druge teorije poništava istinitost prve teorije.

Slično možemo primetiti sa poplavom raznih maštovitih teorija o uticaju 5G mreža na čoveka, okolinu zdravlje itd. Ta poplava informacija nije toliko vezana za stvarni uticaj 5G mreža, ali je vezan sa borbom za mediski i telekomunikacioni monopol. Mnogi sateliti već odnevno koriste frequvenciski opseg od 24.25 GHz to 52.6 GHz (5G) za komunikaciju, i niko nije primetio bilo kakve zdravstvene tegobe, hteli mi ili ne StarLink ce imati mrežu od 12000 satelita koju će prekrivati zemlju, samim tim sva priča oko bilo kakvog uticaja je besmislena i odvlači pažnju i vreme od stvari koje su zaista važne kako uzeti deo tog ekonomskog kolača i zaštiti informatičke resurse od potencijalne špijunaže i malicioznih napada.

Obzirom da svi nemaju mentalni kapacitet niti sredstva da razluče šta je u svoj poplavi informacija istina ili ne, često se dešava da kolateralna šteta bude istina.

Pametni ljudi zauzeti istraživanjem i radom na komplikovanim stvari često nemaju vremena da prosvećuju koji ne žele da uče, jer učenje i kreativnost iziskuju napor, aktivnost, zahtevaju rad. Izmišljanje, glupost, ogovaranje, laganje, intrige, spletkarenje i bilo koji oblik destrukcije ne zahtevaju mnogo, pa samim tim dolaze putem linija manjeg otpora.

Mozak se bori da sazna nesaznatljivo povezujući slučajne informacije koje nemaju zajedničku vezu. Kako bi uspostavio kontradiktorne informacije, koristeći se “bajasom potvrde” (confirmation bias) um kreira novu sliku koja bi ublažila narasli životni stres. Pa tako raširenost teorije mnogo toga govori i o emocionalnom stanju u kojem se nacija nalazi.

Slično poput priča o Marku Kraljeviću narod danas u teorijama zavere traži odušak, dok neki drugi tim teorijama traže način kako da se tim istim lakovernim narodom manipuliše.