Promena mišljenja

Nekako smo navikli da mišljenja moraju biti plastična, zarobljena u kalup koji se ne može promeniti. Toliko smo zadrti u tom shvatanju da su i najmanje greške neoprostive. Interesantno je da je po tom pitanju nauka drugačija. U nauci koja barata sa činjenicama ništa nije stopostotno tačno, apsolutno i sigurno. Uvek se radi sa onim što trenutno znamo. Uvek se ostavlja jedan mali procenat za - “moža i šta ako”.
Ovde dolazimo i do velikog raskola između naučne zajednice i šire mase, jer šira masa iz neznanja izvlači “sigurne” zaključke dok naučnici iz činjenica daju “nesigurna” znanja. Ne čini li vam se sve ovo kao ozbiljan paradoks?
Baš zbog ovoga šira masa često ne veruje naučnicima - jer oni sami ne deluju samouvereno o stvarima o kojima pričaju.

Šta ako vam kažem da sam ovaj tekst promenio 10 puta? Svakom promenom, tekst koji sam pisao značio je nešto novo. Često ti mali dodaci su u potpunosti menjali moralnu poruku priče. Da li bi rekli da sam lagao? Ako danas imam jedno mišljenje i zatim ga sutra promenim, da li ćete reći da sam oportunista?
Šta ako je u pitanju veoma krupna promena?
Od čega će zavisiti taj vas sud o ovom tekstu i o meni?

Možda je u pitanju to da li sam tekst postavio ili nisam? Koliki broj ljudi je tekst pročitao? Da li će se svest čitalaca moći promeniti nakon čitanja?

Naš proslavljeni pisac Milorad Pavić u nekoliko svojih dela igrao se sa načinom čitanja. Pa tako bilo je moguće pročitati njegove priče iz više uglova. Kao u Rošomonijadi - Akira Kurosave u kojem se priča može ispričati iz ugla svakog od učesnika nemilog događaja, tako se u delima Pavića knjiga uz pomoć specijalne formule može pročitati na više načina. Slično kao u stripovima u kojima sami interaktivno odabirate kraj, odabirajći tokove priče, tako od nas zavisi kako će se završiti priča.
Ovo je ujedno simplifikacija, ili alegorija života, ili razumevanja svega. Ista pesma često ima različito zanačenje u zavisnostni od konteksta životnih prilika onog ko je čita ili sluša.

Značenja koje se menja ili mutira tokom svog postojanja u prostoru i vremenu je normalna pojava u životu. Međutim mnogi su skloni da ovu promenu ne opraštaju niti delu, niti piscu. Kao da pisci nemaju pravo da nauče nešto novo i kao da oni nemaju pravo da se menjaju.

Možda je ovde u pitanu sličan problem kao ono filozofsko pitanje vraćanja odapeta strela nazad u luk. Mada je metafora izgovorenih uvreda jasna, tehnički ovo je zaista moguće učiniti. Prvo, moguće je ponovo otići po strelu i staviti je u luk ispaliti je opet. Ali šta je sa strelom koja može načiniti štetu. Ako imate extremno brzu reakciju i to je moguće, a ako imate uznapredovalu tehnologiju, čak i zadate rane se u poptunosti mogu sanirati. U svakom slučaju mnogo je bolje sprečiti nego lečiti, i ako je moguće izbeći štetu pre nego što je napravljena.

Tu dolazimo i do one “10 puta meri jednom seci”, koja mora primenjivati svaki pisac i novinar. Ako je pero oružje jače od mača, onda i svaka reč, odapeta ka drugim umovima koji nemaju samostalan kritički stav, može naneti ogromnu štetu. Pa tako svaki tekst treba odmeriti 10 i više puta, treba ga ostaviti da odleži i onda mu se vratiti posle nekog vremena.

Ali kako naći meru, jer nekad tekstovi koje pišemo mogu doći prekasno?
Kao pojačanje nakon završene bitke, lek bolesniku koji je mrtav ili doskočica nakon što su se već svi razišli… tako i mnogi tekstovi imaju svoje pravo vreme, pa samim tim potrebno je imati veštine i takta.

Sa druge strane, nauka promenu mišljenja prihvata kao večno stanje koje dolazi iz nesaznatljivog. Promena mišljenja je moguća i prihvatljiva, a svaki deo novoga saznanja se ispituje naučnom metodom koja validira postavljeni stav ili teoriju. Sve ono što je dokazavno, može biti privremeno i zatim opovrgnuto nakon nekih 10 ili 100 godina, što novi moderniji i precizniji instrumenti ili merenja mogu pokazati, ili mada je teško poverovati šta ako su se sami zakoni svemira nestalni i promenjivi.
Sve što znamo zasnivamo na ideji o stalnosti fizičkih zakona ali šta ako to nije tako, i šta ako nam svemir pokaže da se grešimo?
Kako bi postupili kada bi saznali da univerzalne konstante u stvari nisu konstane? Da li bi verovali Faradeju, Maksvelu i Anštajnu ili bi posumljali u validnost njihovih zapisa, jer se ono što budemo izmerili u ponovljneom eksperimentu neće poklapati sa stvarnošću u kojoj budemo živeli tada?

U Srbiji se teško menjaju mnogi stavovi: o strankama za koje glasamo, o pravima žena, o slobodama građana… Ne menjaju se ni stavovi kako voditi ekonomiju ili politiku - kao da su to neke stvari koje moraju ostati uklesane dok je sveta i veka. Jer ako ih promenimo, mogla bi nas tobož zedesiti slična sudbina Galima iz Asteriks čiji je najveći strah padanje neba na glavu.

U engleskom jeziku postoji razlika između “stupid” (glup) and “ignorant” (neznalica): glup je onaj koji ne može da nauči i sve da hoće - jer ima nedostatak inteligencije, razumevanja i razuma; dok reč “neznalica” označava, ne samo neznanje nego svesni izbor da se nešto ne nauči. Samim tim ključna razlika između glupog i neznalice, je da neznalica ako promeni stav može naučiti. Konstatno odbijanje učenja može pokazati pripadnost prvoj grupi.

Ako pored čvrstih činjenica niste sposobni da promenite mišljenje - problem nije neznanje.

Svi smo mi glupi i neznalice za mnoge stvari, jedina razlika je da postoje ljudi koji to mogu da priznaju sebi i oni koji to odbijaju. Svi se mi dopunjujemo stvarima koje znamo, a sve što imamo i uživamo je zahvaljujući tom kolektivnom znanju. Retki su oni koji bi samostalno znali da proizvedu kompijuterski čip, ali grupa ljudi sa komplementarnim znanjima uz dovoljno sredstava to može postići relativno lako. Ujedno to nas čini ranjivim. Smrt ključnih ljudi tokom neke globalne katastrofe mogla bi nas bukvalno vratiti u kameno doba.

Šta je onda sa mišljenjem?

Mišljenje samo po sebi nema veliku vrednost, ali opet dešava se da se najviše oko njih sukobljavamo. Svako može imati mišljenje o ovome ili onome ali ono nije činjenica. Činjenica se može verifikovati, ona je objektivna, univerzalna, moguća i proverljiva zasniva se na istraživanju ili posmatranju, dok je mišljenje subjektivni sud ili verovanje, koje je nemoguće testirati, može se razlikovati od jedne osobe do druge, i o njemu se može naširoko raspravljati.

Ako je mišljenje vaš kamen spoticanja, menjajte ga, jer svaka promena koja će nas ili našu okolinu učiniti boljom je dobrodošla.