Kolektivizam ili individualizam

Oblik društva koji želimo je jedna od stvari sa kojima nismo raskrstili, a vezana donekle za kult vođe o kojem sam već pisao, je ujedno i razlog zašto nikako da nam na ovim prostorima krene na bolje.

Pa tako većina je i dalje uljuljkana u socijalističke ideje jednakosti i podele resursa, u kojima bi “svi trebalo da rade koliko mogu a da uzimaju koliko im treba”. Mada je ovo lepa i romantična ideja u savršenom društvu bez problema, u realnosti ona se uvek svodi na “Ne možete vi mene da platite onoliko koliko ja malo mogu da radim” ili “radićemo što je manje moguće a uzmati koliko god je to dozvoljeno”.

Popularnu priču o “cvrčku i mravu” zamenila je ideja “mnogo cvrčaka svira (komanduje) dok nedovoljno mrava rade ono što je potrebno”. Često je baš ova slika odraz političke stvarnosti Srbije u kojoj je političarima politika bila jedino zanimanje koje su ikad imali. Pa tako bez i jednog dana radnog staža, kupljenim diplomama i bez praktičnih veština ovi konstantno loši učenici, uz pomoć kafanskog poslovnog umrežavanja (“networkinga”) uspeli su da se domognu pozicija vlasti.

Masa od tih istih očekuju da će baš oni doneti nebesku pravdu i sve bogatstvo raspodeliti ravnomerno. Kratko: to se neće desiti kao što se nije desilo poslednjih 30 godina i neće se desiti ni sledećih 200 godina koliko je potrebno da ljudi potpuno nestanu sa ovih prostora - zato što je jedna od definicija ludila “ponavljanje iste stvari očekujući isti rezultat”.

U Engleskoj 16 i 17 veka, protestanti koji su pratili rad Žana Kalvina su bili nazvani Puritanci. Puritanci su se odlikovali moralnom strogoćom koja je podrazumevala odbacivanje običnih zadovoljstava. Obzirom da su bili proterani iz Evrope postaju jedni od prvih naseljenika Severne Amerike. Tamo oni dolaze do ideje da sve svoje ideje sprovedu u delo praveći savršeni svet po svojim moralnim načelima. Puritanski novi svet po mnogim svojim osobinama ima oblik komunizma, gde se guši individualnost a nameću se društvene norme po kojima svi moraju živeti. Odjednom shvataju da ideja “radi koliko možeš uzimaj koliko ti treba” ne funkcioniše. Prelazeći na koncept u kojem se cene i traže individualne sposobnosti kreće ubrzan ekonomski rast Amerike koji je prisutan i danas.

Ideje kolektivizma nikad nisu radile, jer ne reflektuju ono što jeste stvarni svet. Nisu radile ni u boljševičkoj Rusiji, niti u Kini, niti Severnoj Koreji a ne rade jer se ne ceni pojedinac. Jer se tuđe učenje, napor i rad obezvređuje preraspodelom. Ako umesto nagrađivanja, kažnjavamo onoga ko je vredan, progresivno mu oduzimajući zaradu za pošteno uloženi trud, daje se jasna poruka da je opljačkan. Obzirom da živimo u globalno povezanom društvu, i da kreativni um ne trpi represiju niti u tim uslovima može da se razvija do punog potencijala, umesto da kao Sizif gura kamen, najjednostavnije rešenje je odlazak tamo gde će trud i rad biti proporcionalno nagrađeni.

Slično tome u Srbiji se ne ceni individualne sposobnosti. Umesto da tražimo i slavimo one koji su uspešni ili talentovani, mi gledamo da ih ekonomski izjednačimo sa svima ostalima, pri čemu kadrovi koji dobijaju potporu su oni koji osim veze sa vlašću, nemaju nikakvih drugih talenata.
Gledamo da sva trava bude jednako podšišana, pa čak i ako se neki cvetak uzdigne mi gledamo da ga što pre podšišamo ili ako je moguće tlo na kojem raste zatrpamo sa što više kamenja i trnja. Prilikama u društvu i takvim stavom, mi naprosto guramo one najbolje i najtalentovaniji da odlaze iz zemlje.

“Ne očekujemo mi večeru od dobrodušnosti mesara, pivara i pekara, već od njihovog čuvanja vlastitog interesa”. - Adam Smit

Kao što je to otac moderne ekonomije primetio: proizvodnja, inovacije, rešenja i sve ostala dobra javljaju se iz ljudske sebičnosti i egoizma, ne iz njegovog altruizma.

Bilo kakvo razmatranje boljitka u Srbiji zahteva okretanje ka maksimiziranju kreativnih sposobnosti pojedinca. Neophodno je naučiti da slavimo različitosti, a ako preopoznamo ljude sa talenatom i upornošću naša je dužnost da im pomognemo da uspeju u bilo čemu da su dobri, otvaranjme vrata i slavljenjem njihovih talenta.

Nađite vaše talente i ne dajte da vas bilo ko izjednači sa većinom. Volite to posebno u vama, i ako je ikako moguće gledajte da unovčite to što volite da radite.

Šta se onda dešava sa kolektivinim potrebama?

Kao u bilo kom modernom društvu ono je regulisano kroz društvene potrebe. Pa tako resurse koje delimo, kao infrastrukutra, putevi, zdravstveno osiguranje, škole, vojska, policija, sudstvo… kao i državna administracija su nešto što zahteva kolektivno organizovanje ljudi, u takve organizacije koje će služiti društvu a ne društvo njima.

Postavlja se pitanje zašto da neko plaća za sve puteve ako koristimo samo delić svih njih i zašto bi neko trebalo da plaća više poreza?

Kroz istoriju infrastrukturni projekti su često bili izvođeni od strane velikih kompanija kako bi ostvarile još veći profit dolazeći do udaljenih resursa. Samim tim razumno je da oni koji više zarađuju plaćaju više jer će i imati više mogućnosti da povećaju svoju ekonomsku dobit. Pri ovome treba uzeti u obzir razlika u procentualnom plaćanju više i izjednačavanja prihoda.

Mada se često žalimo i fokusirani smo na tekuće probleme, gubimo iz vida da živimo u najboljem vremenu do sada, pa tako u poslednjih 100 godina zahvaljujući napretku:

Prosečni životni vek je uvećan 2 puta.
Prosečni globalni dohodak po glavi stanovnika je uvećan 3 puta.
Smrtnost dece je smanjena 10 puta.
Cena hrane je manja 10 puta.
Cena električne energije je manja 20 puta.
Cena transporta je manja 100 puta.
Cena komunikacije je manja 1000 puta - Peter Diamandis.

Sve ove stvari i mnogo toga još je omogućeno kreiranjem sistema koji nagrađuje individualne sposobnosti. Samim tim usavršavanje u bilo kojem smeru dovodi do boljitka.

Takođe posledično ovo znači da ako svi napredujemo, kolektivne institucije i zajednički projekti kao i kvalitet života takođe će biti napredniji. U tom nekom smislu višak proizvodnje i automatizacija vremenom će dovesti do boljih kolektivnih insitucija koje će ekonomski izdržavati stanoviništvo sa nekom formom “Osnovnog Bezuslovnog Dohotka“.

Međutim, čak ni u potpunio automatizovanom društvu, gde može postojati veliki dijapazon ekonomskih i socijalnih pogodnosti, neće postojati potpuna jednakost koja će tretirati sve stanovnike na isti način. Sistem će tada kao i sada, imati zadatak da nas štiti od soptvenih grešaka, ne dajući prostor za scenario u kome bi bilo koja jedinka budućeg društva imala mogućnost da aktivira neku vrstu futurističkog oružja masovnog uništenja.