Investiranje u pokušaj

Neophodni deo putovanja ka boljem je razvijanje nepokolebljive vere da ako radimo dobro da će dobro pobeđivati i opstajati, i to ne samo na kraju nego uvek.

Na ličnom nivou to podrazumeva da pomažemo jedni drugima, i naročito budemo osetljivi i spremni da pomognemo onima kojima pomoć treba i koji je traže.

Pa tako, trebalo bi da smo spremniji da pomognemo beskućniku ili čoveku koji prosi za hranu. Ali se to ne dešava. Često opterećeni pričama da postoje prosjački klanovi i da postoje ljudi koji su se obogatili proseći po gradovima Evrope, ljudi nisu spremni da pomognu bližnjima. Takođe, činjenica da više od 30% novca koja se daje humanitarnim organizacijama odlazi na njihovu logistiku i administraciju, kao i česte manipulacije, slučajevi korupcije, šeme za izbegavanje poreza i politički interesi ljude čini nepoverljivim ka doniranju.

Dok su donacije kod nas sporadična stvar koja se organizuje u retkim slučajevima, u Britanije su one toliko raširene da predstavljaju deo kulture sa kojim su oni toliko ponosni da je postalo deo pitanja na testovima “Life in UK” neophodnih za dobijanje državljanstva. Britanci će rado ići na maraton, voziti biciklo stotinama kilometara ili raditi bilo što drugo kako bi skrenuli pažnju i podigli nivo budnosti u lokalnoj sredini ili šire koji bi im omogućio da skupe neophodna sredstva za određenu dobrotvorni povod.

Kupovina hrane umesto davanje novca je jedna od jednostavnih tehnika da se izbegnu negativni šabloni mišljenja i okretanje glave kad se pogled sretne sa onima koji mole i prose za hranu.

Zašto ovo pričam i kako ovo ima bilo kakve veze sa ekonomijom?
Generalno pravilo koje je verovatno mnogo ljudi intuitivno zna je da: ako želiš da dobiješ nešto moraš prvo nešto i da uložiš.
To ne mora neophodno biti novac, možda je neophodno uložiti trud, vreme, učenje, rad, ali je nekakva akcija neophodna čak i kad je u pitanju lutrija, minimum koji se očekuje je da se barem uplati tiket.

Pre industrijske revolucije, ljudi su se plašili da ulažu. Takođe su postojale kompanije i zanatske radnje, međutim većina preduzetnika se bojala da pozajmljuje novac, jer je gubitak novca značio gubljenje sve privatne imovine. Samo oni koji su bili sigurni da će im se uloženo vratiti kroz ugovorene narudžbine i oni skloni kocki su pozajmljivali novac kako bi ulagali u poslove sa neizvesnim dobicima. To je značilo da je svaki novi izum i svaka novina bila osuđivana na veoma sporo prihvatanje, otpor i propast.

Iz te potrebe nastaje jedan od najgenijalnijih proizvoda kapitalizma i ekonomije “Ograničena Kompanija” sa engleskog “Limited Company” (LLC ili LTD ) kod nas DOO (Društvo sa Ograničenom Odgovornošću). Ono što je za nauku naučna metoda to je za ekonomiju društvo ograničene odgovornosti.
Šta je to toliko posebno sa tim oblikom pravnog lica?
Razlika je bila da novac mogao pozajmiti od banke bez garantovanja ličnom imovinom. Preduzetnici su mogli otvoriti zaseban pravni entitet koji je bio odvojen od privatne imovine vlasnika tog entiteta. Na taj način otvaraju se vrata riziku. Ljudi postaju slobodniji da se upućuju u rizičnije poslove onda kad znaju da imovina koja nije direktno uložena u biznis u slučaju propadanja posla neće stradati kao kolateralna šteta. Naravno, ovo je privuklo i određen broj prevaranata ali činjenica da se mi sada nalazimo ovde i da uživamo sve plodove industrijske revolucije govori u prilog da je bio veći broj onih koji su imali dobre namere i da su uspevali da ih sprovedu u delo.

Zbog komunizma koji je vladao na ovim prostorima mi nikad nismo stekli potrebno znanje o tome kako funkcioniše kapitalizam, a kad smo nestabilnim koracima Bambija na ledu počeli da učimo o kapitalizmu bili smo izloženi najgoroj verziji kumovskog kapitalizma. Ogromna većina u Srbiji i dalje ne zna kako on treba da funkcioniše.

Um ljudi je i danas, 20 godina nakon tranzicije fiksiran na sigurnost stalnog posla koja ne postoji. Ideja da ste zupčanik uljuljkan u sistemu, da vas čeka posao čim završite školu, da čitav život radite na jednom mestu i onda odatle odete na sigurnu zasluženu penziju su mitovi nastali kao tvorevina komunistickog sistema, nikad nisu funkcionisali. Nakon toliko vremena i danas se često čuju slične ideje. Očekuju se da neko zaposli ljude, da ih pozove, da im kaže šta da rade… a sve što oni treba da urade je da se prijave na biro rada i sve će biti rešeno.
To vreme je prošlo. Svako od nas ima uzde svog živata i na nama je da upravljamo sa njima. Sami se moramo prijaviti, na koliko god je mesta potrebno, sami moramo otići na razgovor, sami moramo osvojiti sve ono što želimo u životu. Od naše sopstvene akcije zavisi koliko ćemo dogurati, a ne od toga koliko ćemo se žaliti.

Neophodno je izgraditi stav, da je sve ovo, čitav život igra, i to nimalo laka, a da smo mi aktivni igrači koji se moraju izboriti za ono što žele. Prihvatanje da život nije fer, je jedna od najboljih stvari koju možemo uraditi za sebe. Onog trenutka kad to prihvatimo, žaljenje i trošenje energije na to što nije fer i pokušaje da ga promenimo nestaju. To novodobijeno vreme i energiju možemo utrošiti da se izborimo samostalno ili u društvu sa nekim da život bude bolji.

💡 Deca bi trebalo da se uče o kapitalizmu i preduzetništvu od prvog razreda osnovne škole pa na dalje.

Glavna razlika između bogatih i siromašnih je to što bogati imaju pasivni prihod, uspeli su da nateraju da ekstra novac koji imaju radi za njih. Da bi popravili svoju ekonomsku situaciju svi dugujemo sebi da naučimo kako da radimo slično. Pasivno ulaganje ili investiranje se može učiti kroz teoriju ili kroz praksu koja će nas neminovno voditi do greški i neuspelih ulaganja, ali to ne bi trebalo da nas obeshrabi da nastavimo.

Kad se priča o investiranju, na zapadu je naglasak uglavnom na profitu. Investitori će rado u vas uložiti vreme i novac ako vidi da im možete doneti profit. Profit nije sporan, i prirodno je da kao kad zasadite biljku očekujete nekakav prinos.

Međutim, često se dešava da investitori ulažu samo u pokušaj. Pokušaj da se uradi nešto novo, makar to i propalo. Zašto to rade? Prvi razlog je zato što često nove metode, proizvodi i usluge, dovode do mnogo većeg profita. Drugo da bi izvukli nove lekcije i treće zato što ne žele da budu oni koji su propustili šansu da zarade pri čemu će im drugi reći “jesam ti rekao”. Naravno, investitori nisu naivni, dovoljno su sposobni da istraže određeni biznis i postave pitanja koja će im pokazati da li se radi o nekakvoj šemi, koja će njih rešiti njihovog teško stečenog novca a preduzetniku omogućiti da lako stečeni novac raskalašno potroši. Dobre TV emisije iz kojih svako može da nauči po nešto su “Dragons Den” i “Shark tank”, koje ujedno toplo preporučujem kao uvod u preduzetništvo ako nemate nikakvo pred-znanje.

💡 Da bi u Srbiji pokrenuli ekonomiju moramo razviti naviku preduzetništva i investiranja.
Obzirom da tu naviku nemamo, i da ne znamo kako funkcioniše - prirodno je da se plašimo da investiramo. Da bi nekako naučili kako da generišemo pasivni novac moramo razviti naviku, a to jedino možemo kroz praksu. Ta navika se može razviti praksom namernog investiranja u pokušaj za koji postoji verovatnoća da će se završiti promašajem.
Pre nego što krenemo da odvajamo 10 do 20% ušteđevine na investiranje, treba prvo vežbati neko vreme invesirajući oko 2% zarade na pokušaj. Odvajanjem male sume novca mesečno, koju nam neće biti žao da izgubimo je neophodno da bi se oslobodili straha i da bi razvili osećaj za investiranje. Čak i da izgubimo ovaj novac, on nije uludo bačen ako budemo naučili nešto iz svega toga i ako taj novac bude nekome pomogao.

Mentorska pomoć znanjem, investiranje ili pomaganje da bi se ostvarila neka ideja, je veoma slično davanju ruke čoveku koji je u rupi. Ono zbog čega to radite govori o vama a to šta će taj neko uraditi nakon toga govori o njemu. Pa tako ako čoveku dajete ruku samo da bi vam on za taj čin dao novac, može vam se desiti da ako se nekad zadesite u rupi bez novca suočite sa istim stavom. Ako pak pružate ruku zato što želite nekome pomoći, stičete saveznika, a ako ih imate mnogo postoji veća šansa da će vas neko od njih izvući iz rupe. Ako svi budu pomagali jedni drugima na sličan način zemlja će biti mnogo jača.

Ovde treba naglasiti da postoji razlika između namernog investiranja u pokušaj i kockarskog razmetanja vođenog pohlepom. Većina žrtava mnogobrojnih Ponzi šema su bila vođena pričama o neverovatnim dobicima na koje su naseli jer je razum bio zaslepljen potencijalno primamljivim dobitkom.
Jedan on nabogatijih ljudi sveta Voren Bafet savetuje da uvek treba investirati u ono što vam se sviđa. Ako vidite nešto što bi voleli da vidite na policama neke prodavnice i nije vam žao da izgubite malu količinu novca da bi to nešto videli u stvarnosti to je verovatno dobra vrsta kandidata za investiranja. Šta god da se desi nećete žaliti jer ste barem probali da investirate u nešto što vam se svidelo. Invesiranje u pokušaj znači nadati se dobrom, ne toliko zbog profita, nego zato što stvarno želite da nešto uspe. Ovo takođe podrazumeva da ćete pre nego što uložite novac uraditi neophodna istraživanje koje će vam reći više o preduzetniku koji traži novac, o njegovom karakteru, životu, karijeri, sposobnostima, prethodnim uspesima i padovima.

Zašto su preduzetništvo i investiranje toliko bitni i zašto moraju da idu ruku pod ruku? Zašto je bitno da svi razviju naviku jednog i drugog?
Novac koji leži u bankama, zbog inflacije i veoma malih kamatnih stopa gubi vrednost. Da bi se razvilo zajedništvo moramo da promenimo fokus sa ljudi na ideje. Time ćemo razviti naviku okupljanja oko istog cilja. Uvek postoje oni koji imaju nešto novca i oni drugi koji bi želeli da rade i probaju nešto novo. Pri tome to ne znači da ćete bacati novac na bilo šta nego ćete razmisliti da li to nešto ima smisla i da li je moguće da uspe. Ako niste sigurni, a nešto vam deluje previše dobro da bi bilo istinito, velika verovatnoća je da jeste i da ne treba da investirate, ako pored osećaja budete želeli da nastavite pitajte nekoga ko je stručniji od vas da vam kaže šta misli.
Jednostavno pravilo kaže: ili proučite dovoljno ili nemojte investirati.

Što se preduzetnika početnika tiče, grupno investiranje “grupvestiranje“ (od engleskog “crowdfunding“) je za Srbiju dobra alternativa jer smanjuje lični rizik a istraživanje se može podeliti u okviru grupe. Ovo je bolja alternativa u odnosu na pozajmljivanje novca bez kamate od rodbine i prijatelja koji bi inače snosili sav rizik, samo zato što vam veruju. Izbegavajte bilo kakvu varijantu pozajmljivanja novca od banki ili zelenaša sa visokim kamatama, jer će to verovatno biti prepreka uspehu u poslu.

Grupno investiranje je ujedno i način da komšijina krava ostane živa i zdrava.

Ako ste investirali u neku firmu, prirodno je da želite da ona uspe. Nije bitno da li ste u svađi sa nekim, ako njegov uspeh znači i vaš uspeh normalno je da ćete ga podržite bez obzira što se sa njime ne slažete baš u svemu, i to je osnov zajednice. Ne moramo se slagati u svemu ali se možemo pomagati da svima bude bolje.

Modeli grupnog investiranja su različiti, postoji lično, korporacijskom i državno. Ideju korporacijskog grupnog investiranja ću opisati neki drugi put na primeru.

Što se tiče ličnog investiranja u tuđe ideje na zapadu postoji dosta platformi koje se time bave na različite načine a neke od najpoznatiji su:

• Kickstarter - je jedna od največih imena koja pomaže kreativnim preduzetnicima na pribave finansije za projekte
• Indiegogo - se koncentriše na tehnologiju, kreativni rad, i projkte zajednice.
• Causes - je platforma fokusirana na socijalne, političke i kulturne probleme.
• Patreon - je popularan među digitalnim umetnicima kao što su YouTuberi, blogeri i kreatori podkastova.
• Gofundme - je uglavnom orjentisan na hitne i dobrotvorne svrhe, mada biznisi takođe mogu da je koriste.
• Crowdcube - je namenjen startup-ima koji traže sledeću rundu investicija neophodnu za rast.

💡 Srbiji trebaju slične platforme koje će kreativnim ljudima i preduzetnicima omogućiti da dođu do neophodnih investicija, kako bi oprobali svoje ideje ili im omogućili rapidni rast i širenje na tržištu.

Što se tiče državnog grupnog investiranja ono je način da se inače centralizovani sistem države rastereti decentralizacijom, olakšavajući administraciju, smanjujući nivo korupcije i ubrzavajući procedure tenderskog odlučivanja. Čest problem je da se na tenderima projekti dodeljuju ljudima koji su bliski vlasti. U naprednom obliku deo poreza se vraća nazad poreskim obveznicima koji ga ne mogu koristiti za lične potrebe nego za samo za namensko infrastrukturno investiranje. Ljudi investiranjem ujedno glasaju i daju poverenje određenom izvođaču radova. Online platforma je tu da pomogne komunikaciju i diskusiju. Savet stručnih predstavnika građana, koji čine apolitični predstavnici društva, daje zadnju reč ili savet o tome ko treba da dobije tender i pod kojim uslovima.