Stari narodi uče

Pogubna žrtva

Tog sušnog dana dva plemena spremala su na sukob u uvali velike doline. Suša je trajala već neko vreme, pa je rastinje i nisko žbunje oko ratnika izgledao je kao da će se na najmanji dodir pretvoriti u prah. Nikome nije bilo jasno zašto ih bogovi kažnjavaju i zašto voda ne silazi sa neba, jedino što su znali je da ako žele da prežive moraju pobediti neprijatelja, i uzeti njegovu hranu. Tamo negde u daljini gomilali su se oblaci, a tu rastao je pritisak u vazduhu.

Bitka je počela, poglavica Miškoat je bio izvrstan strateg ali snage sa druge strane bile su neuporedivo jače na svakog njegovog ratnika bila su dva neprijateljska. U daljini sa svakim njihovim korakom, sa svakim zamahom, tamni oblaci i bubnjanje u daljini bivali su sve bliži. Dva plemena, jedno naspram drugog spremala su se za finalni okršaj. Mržnja u očima, niski start. Poglavica Miškoat držao je svoju mačetu nisko dok je kap vode blago dodirnula njegovo lice. Sa druge strane poglavica Otomi u bojnom pokliču uzdigao je koplje visoko i uz krik “Na….”, prolomio se prasak groma praćen udarcom munje koji je istog trenutka usmrtio poglavicu Otomija i nekoliko ratnika oko njega. Mada i sam uplašen Miškot je shvatio da su bogovi na njegovoj strani i iskoristio ovaj trenutak straha, zbunjenosti i gubitka suparničkog vođe da krene u napad.

Kiša je padala tokom bitke, dok su ratnici suparničkog plemena panično pokušavali da pobegnu. Krv saboraca usisavala je žedna pustinjska zemlja. Kratkim pogledom na bojno polje Miškot je izdao komandu da se se prestane sa ubijanjem i da se skupe zarobljenici, znao je da im trebaju robovi, neko ko će klesati kamen, obrađivati polja, neko ko će biti potrošna roba. Sa tom komandom i bitkom prestala je i kiša. Miškot se zagledao u nebo, zahvalio bogovima i krenuo nazad u Tulu.
ć
Te godina kiša je nastavila da pada a godina je bila izuzetno rodna, ali već sledeće usledila je suša. Miškot nije imao više dovoljno hrane za svoje ljude i robove. Morao je nešto preduzeti. Razmišljao je o bici, kiši, bogovima… povezivao je i pitao se šta to bogovi žele da uradi. I polako misao se formirala. Naredio je da dovedu neke od robova. Tu na centralnom trgu, okupili su se svi. Pogledao je u čisto nebo, izvukao mačetu, izgovorio dugačku molitvu i prerezao grkljan prvom od robova koji je klečao.

Krv je natopila zemlju. Poglavica Miškot išao je od jednog do drugog roba, svaki put produžavajući svoj vapaj i narativ nebu, uz njega ostali građani gledali su ovaj prizor. Kada je Miškot došao do 23 roba od njih pedeset koliko ih je bilo klečeći postrojeno, oblaci koji se zbog sunčeve žege nisu mogli formirati tokom podneva, počeli su se polako kolebati. Do predvečerja kada je ovaj prvi krvavi pir završen, nekoliko kapi kiše zasulo je presrećna i zabezeknuta lica.

Sutradan, dok je kiša padala, Miškot je naredio da se pogubi još stotinu robova. Bogovi su bili zadovoljni zaključio je on.

Kad god bi se desilo više toplih dana u nizu, prinosile su se žrtve. Primetili su da intezitet kiše nije isti: kad izgovaraju određene reči, ili kad ih izgovara određeni šaman, ili kad koriste određenu vrstu oružja uvek se dešavaju različite stvari. Nekad je kiša padala, nekad nije. Nekad je bilo potrebno žrtvovati samo jednu osobu a nekad više. I tako nastavljali su da žrtvuju. Pošto im je ponestajalo robova za rad i prinošenje žrtvi, ratnici su morali da idu u pohode i osvajanja sve dalje i dalje.

I onda stotinama godina kasnije, došle su ponovo sušne godine. Međutim ovog puta nije više bilo robova. Glasine o surovom carstvu širile su se brže od ratnika. Nazad u Tuli počeli su da žrtvuju sopstvene ljude, prvo sitne lopove, a onda i nevine ljude. Polako grad i njegovi vladari tonuli su u spirali ludila i izopačenosti.

I tako vremenom čitava jedna civilizacija je nestala, niko nije mogo naći razlog zašto kad su sve građevine koje su ostale iza njih ukazivale da su bili prilično napredni.

U psihologiji apofenija je pojam za kognitivni proces koji predstavlja izvlačenje pravilnosti ili veze između slučajnih informacija. Recimo ako udarite šakom od sto, pri čemu se istovremeno ugasi svetlo u susednoj sobi, mozak će povezati ta dva događaja uspostavljajući zavisnost. U slučaju da se ova slučajnost ponovi opet, mozak će ojačati uverenje da subjekt ima super-moć isključivanja svetla na daljinu.

Isto tako ideja pogrešne ideje kao što je da žrtvovanje ljudi može izazvati kišu ili pak da puštanje krvi može lečiti bolesti bila je zaslužna za bezbrojne smrti i propast civilizacija.

Ono što danas verovatno treba da se zapitamo je: koje su to ideje ili vladari koji će nas dovesti do propasti?

Svetlucajuća poruka

Na obroncima Kolumbiskog planinskog venca koji čini nacionalni park Siera Nevada de Santa Marta (Kolumbija), živi pleme šamana Kogi. Tamo su se nastanili pre nekoliko stotinama godina bežeći od španske najezde. Daleko od savremenog sveta i civilizacije, živeći skoro u potpunoj izolaciji, ovo miroljubivo pleme ne vole posetioce iz spoljnog sveta.

Kogi smatraju da je planeta živo biće, a da su ljudi njena “deca”. Oni pričaju da akcije uništavanja prirode i iskorištavanja resursa planete slabe Alunu (“Veliku majku” bukvalni prevod bi bio “svest”) što će vremenom ako ne se ne promenimo dovesti i do našeg sopstvenog uništenja.

Kogi imaju neverovatnu percepciju i razumevanje pojava koje se dešavaju u prirodi. Pa tako, imaju svest da uništavanje rečnih tokova i delti utiče i na planine, stvaranje klizišta, floru i faunu koja je udaljena stotinama kilometara od ušća reke.

Između ostalog imaju znanje i o specijalnim mestima u prirodi koja oni nazivaju “Očevima vrsta” ili korenom svake životinjske vrsta. U pitanju su biološki depoziti koji su u uskoj vezi sa geološki stabilnim zonama, u kojima su određene životinjske vrste tokom miliona godina uspele da se spasu burne prošlosti planete i samim tim izumiranja. Ovi prirodni rezervati služe obnavljanju priode nakon većih plantarnih katastrofa i klimatskih promena.

Problem je da se zbog ubrzane ekonomske ekspanzije i industrijalizacije ova mesta uništavaju, jer savremena nauka često nema godine iskustva poput plemena Kogi koje bi naložile preventivno delovanje. Da bi obeležili ovakva mesta, osim što prenose verbalno znanje sa jednog člana na drugog, članovi plemena na tim mestima ostavljaju zlatne artifakte u obliku svake životinje koja boravi na takvom području.

Međutim danas, kao i od prvog dana kad su se Španaci iskrcali na obale Amerike postoji isti problem, zlato u očima “civilizovanog” čoveka ima monetarnu i ekonomsku vrednost, ono je simbol moći i prestiža, ono je svojevrstan izvor pohlepe i slepila kao onog opisanog u priči o kralju Midi.

Interesantno je da pleme Kogi nema taj odnos prema zlatu, oni pričaju o artifaktima kao da su u pitanju deca, kao da su mali ljudi koji pričaju. U toj jezičkoj barijeri i onome što se gubi u prevodu, polako razumevam šta su želeli da kažu. Ti artefakti su “živi” isto kao što je nama “živ” saobraćajni znak. Saobraćajni znak stoji i priča ako znate jezik kojim ono govori, a poruka koju prenosi je ista u slučaju artefakta koji su ostavile stare civilizacije i onog novog saobraćajnog, poruka je u stvari upozorenje!
To upozorenje je bilo namenjeno lovcima i prolaznicima, i glasilo je: “Ne lovi ovde, i ne uništavaj stanište! Ovde žive ptice (zečevi, lasice, vukovi…) bez njih i mi ćemo izumreti”
Dosegnuvši znanje da su ta prirodna staništa ono što čuva živi svet od propasti, Kogi su ostavili upozorenja ali su smetnuli sa uma da bi neko mogao da skloni to što su ostavili.

Ali zašto zlato? Zašto ne nešto drugo, neki drugi materijal?
Ono što su verovatno videli je da zlato ne propada, za razliku od drveta ili kamena, ono traje. Obzirom da je sjajno i da svetluca, zlato je bilo idealno da bi ga prolaznici lako primetili, a opet dovoljno teško da bi ga ptice ili životinje odnele.
Sve do trenutka dok se stara civilizacija nije srela sa novom, ili kako nas Kogi zovu “mlađim bratom”. Vođeni zlatnom groznicom mi smo pokupili sve te znake, samo kako bi nekoj dami iz krema društva krasio vrat na raskošnim zabavama, ili kako bi pretopljeno krasilo naše prste. Znak je izgubljen, a životinjsko stanište je počelo da se uništava.

Situacija nije ništa bolja ni danas sa mnogo beznačajnijim metalima, izgleda u Srbiji često imamo slučaj da se saobraćajni znak ukloni kako bi poslužio kao antena za televizor ili kao poklopac za kazan.

Mi smo ti koji nečemu dajemo monetarnu vrednost, pri čemu na zlato gledamo kao izvor bogatstva. Čak i danas u mnogim razgovorima o fijat novcu zlato važi za čuvara prave vrednosti. Za Kogi ono nije imalo istu vrednost kao za nas, kao metal verovatno nisu razmišljali mnogo o njemu, ali kao znak bio je upozorenje na teška vremena koji su njihovi predaci preživeli, upozorenje da bi izbegli uništenje sveta koji pokušavaju da zaštite pa i nas same.

Slično kao što nas saobraćajni znakovi čuvaju da ne sletimo u provaliju, tako nas ti neki drugi znakovi čuvaju da ne izumremo u nadolazećem “šestom izumiranju vrsta” izazvanog ljudskim delovanjem na ovoj planeti.

Destruktivni novac

Negde u 15 i početkom 16 veka, pre nego će krenuti u svoju kampanju osvajanja novog sveta Španija je imali ekonomiju koja je bila na nivou najmoćnijih ekonomija tog vremena. Mada je novac slično današnjem vremenu bio u rukama malog broja ljudi (obzirom da je u prethodnom veku Crna Smrt pokosila trećinu stanovništva), tokom Renesanse došlo je do uspostavljanja balansa između cene robe i cene rada. Ovo je uticalo da španska ekonomija ima postojanu proizvodnju: seljake koji su proizvodili hranu, zanatlije poput stolara, kovača, tkača i potkivača, imali su sopstvene brodograditelje, vojnike i plemiće. Međutim, zbog koncentracije novca kod malog broju ljudi došlo je do nestašice srebra koje se mahom u to vreme koristilo kao platežno sredstvo.

Da bi se probrodila ova kriza španski osvajači su poslati da istraže novi svet i nađu moguće nove rudnike srebra i zlata. Konkistadori Ernan Kortes (koji preuzima carstvo Asteka) i Francisko Pizaro (koji pokorava Imperiju Inka), uz pomoć samo šačice vojnika i mnogobrojnih bolesti koje su doneli sa sobom, uspevaju da pokore dobar deo Južne i Severne Amerike.

Nako što car Inka Ataualpa Pizaru isplaćuje otkup, ogromna količinu zlata odlazi za Španiju - odakle se koristi za finansiranje ratova koje su vodili španski kraljevi ali i novih konkistadorskih ekspedicija. Španija, potpomognuta novo otvorenim rudnicima, je imala stalan dotok ogromnih količina zlata i srebra.

Ali ovo dovodi do neočekivanog obrta, ekonomija Španije je počela da tone. Zbog naglog priliv novca koji je uzrokovao nagli porast inflacije, sve je bilo jeftinije kupiti napolju nego proizvoditi unutar zemlje. Domaća proizvodnja slabi, a sa nestankom kovača, tkača, brodograditelja… lokalna proizvodnja se seli negde drugo. Sve ovo uzrokuje domino efekat koji predstavlja početak raspada španske imperije.

Što se španske ekonomije tiče smatra se da se i nakon više od 500 godina ona još nije oporavila, obzirom da je ljudima ovaj pogrešni model ušao u krvotok a izgubile su se veštine i znanja neophodne da bi se oporavili i nastavili razvijati.

Ovaj primer govori mnogo toga i o Srbiji, jer se ona tokom komunizma dosta oslanjala na strane kredite i mnogo više na bespovratnu pomoć dok smo pametne ljude masovno izvozili iz zemlje, sada kada kredita i pomoći ima sve manje, pri čemu je posle ratova i tranzicije proizvodnja u potpunosti uništena, mada se borimo sa velikom nezaposlenošću mi i dalje imamo veći uvoz od izvoza, i dajemo projekte stranim izvođačima.

Da bi se izvukli iz ovog španskog scenarija moramo restartovati proizvodnju, i naći načina da stvorimo i zadržimo znanje koje ćemo izvoziti zapakovano u vidu proizvoda. Obzirom da je svet u ekonomskoj tranziciji koja pokušava da se udalji od upotrebe fosilnih goriva, mi obzirom na ne izgrađenu infrastrukturu u svemu tome možemo naći svoju šansu.