Zločin i kazna
Tokom pandemije jedna od mnogobrojnih vest koja se pojavila je da zatvorenici pomažu tokom pandemije šijući maske. Na osnovu toga javila se ideja da im se zbog toga čina zančajno skrati zatvorska kazna, ili da čak budu amnestirani. Obzirom da me ovaj način razmišljanja intrigirao zanimalo me da razmotirim neke od kazni tokom istorije, ali isto tako da razmotrim opravdanost pomilovanja i blaže kazne.
Sledi nekoliko zakona a vi komentarišite šta mislite o svakom od nih:
1. Sakaćenje kao kazna
Dušanov zakonik je najviši pravni akt u srpskom Dušanovom carstvu iz 14. vijeka i u kasnijim vjekovima. Sastavljen je kao mešavina nekoliko vizantijskih zbirki propisa i običajnog prava. Prethodila mu je pandemija kuge koja je harala u 14 veku u Evropi, pa je zbog velikog pomora naroda vladala nemaština, nedostatak radne snage koji su izazivali nepošlusnost kmetova i povećanu stopu kriminala.
Iz današnjeg ugla mnogi delovi kao što je: uređivanje robovskog vlasništva, razne metode mučenja i između ostalog i sakaćenje udova - bi se mogli smatrati prilično krvoločnim, ali se za ono vreme, samo njihovo postojanje u pisanoj formi, smatralo se ogromnim napretkom.
Jedan od najkontraverznijih zakona je možda bio onaj o kome se i danas priča - sakaćenje onag dela tela kojim je izvršeno krivično delo. Ako je to bila kleveta ili laž - odsecao se jezik, ako je bila krađa ili napad na vlastelina - odsecala bi se ruka ili noga, u slučaju silovanja…
Međutim, istoričari su zapisali da su mnogi osuđenici i pored tako stroge kazne nastavljali sa starim navikama. Šta reći o ovome danas?
Sedam vekova kasnije u nekim muslimanskim zemljama i dalje se primenjuje sakaćenje, linčovanje, kamenovanje, raspeće i javno vešanje. Postavlja se pitanje koliko smo zaista napredovali?
2. Kastracija pedofila i silovatelja
Mada volimo da verujemo da je zapadna civilizacija napredovala i da ima bolje i liberalnije metode, svaki vek do sad pa i ovaj je imao je svoje takozvane “srednjovekovne metode”. Pa tako lobotomija glave, vađenje svih zuba i elektro-šokovi nisu bila kazna nego način kako su se “lečile” mentalne bolesti. Dok se i dan danas zavisnost i dalje na mnogim mestima leči batinanjem…
Kad god nam nedostaje, znanje, razum, empatija i tehnologija - često pribegavamo načinima koji su slični onoj “kada imaš čekić u ruci, sve liči na ekser”.
Što se seksualnih prestupnika tiče, slično kao što se to radi kod životinja, hiruška ili hemijska kastracija dovodi do smanjenje nivoa testosterona a samim tim i seksualnog nagona. Nizak nivo muškog hormona testosterona smanjuje učestalost, jačinu i trajanje erekcije i može izazvati groznice, vrtoglavicu, gubitak telesne dlake i rast grudi. [*]
Obzirom na povećani broj otmica dece u zadnjih desetak godina u Srbiji, krajem 2019 opet se povela rasprava na ovu temu.
Jeste li za ili protiv?
3. Kriminalci ne bi trebalo biti dozvoljeno da imaju decu
U slučaju težih kazni i psihopatskih masovnih i serijskih ubica, razmatrala se vasektomija. Ideja je da širenje genetskog materijala osuđenika stvara potencijalne buduće kriminalce. Neke druge struje pak zastupaju ideju da kriminalci ne smeju biti roditelji ni usvojenoj ili pastorskoj deci, jer po principu “nature and nurture” (priroda i odgoj) deca koja odrastu o porodicama kriminalaca su dobrim delom predodređena da i sama postanu kriminalci. Ova ideja polazi od toga da okruženje i priroda stvaraju kakav će čovek biti.
Da li se slažete ili ne slažete sa ovim?
4. Ekonomski model kazne
Podrazumeva vraćanje štete kroz obuku za stvarne poslove, i rad na tim poslovima u okviru zatvorsko popravnih ustanova.
Uzmimo primer da je neko ukrao telefon iz prodavnice koji košta 1000 evra i da ga je zatim prodao. Nakon što je prestupnih uhvaćen on mora da vrati prodavnici isti taj iznos kroz rad. Odlazi u zatvor, gde dobija vodu, hranu, ležaj za koje plaća minimalnu ekonomsku vrednost. Kriminalac se obučava za rad, i daje mu se šansa da zaradi i vrati vrednost oštećenom licu. Zatvorenik dobija komercijalnu platu isto kao što bi je dobijao da radi sličan posao napolju. Ako je to pravljenje maski, morao bi da ispuni normu za šta bi dobijao recimo platu od 40 hiljada dinara koja je propisana za to radno mesto. Nakon plaćanja smeštaja ono što mu ostane, može odabrati da raspodeli kako želi štedeći ili vaćajući dug. Onog trenutka kada isplati vrednost ukradene robe oštećenom (dug) pušta se iz zatvora na slobodu. Oni koji rade brže, više i bolje, bi odlazili iz zatvora ranije. Sa novim veštinama koje su stekli na taj način mogli bi se zaposliti i integrisati u društvo.
Ovde postoji mnogo pitanja. Šta ako lopov odmah vrati telefon, da li to znači da ga treba odmah pustiti i da ne treba da ide u zatvor? Šta ako je bila oružana pljačka banke i ako su vratili sav novac i nije bilo štete da li ih treba pustiti? Kako bi se procenjivala šteta za telefon koji je ukraden od fizičkog lica? Taj telefon ima manju cenu od fabričke, ali na njemu mogu postojati slike, tekstovi, razgovori, važna dokumentacija, možda doktorska disertacija u toku, generalno govoreći sentimentalne i intelektualne vrednosti koja značajno prevazilaze vrednost samog uređaja. Kako proračunati vrednost koja se ne može vratiti?
Šta ako su privatni snimci isplivali u javnost i time žrtvi naneli nepovratnu štetu?
Kad smo već kod toga kako proračunati kaznu za ubistvo? Koliko košta život? Da li je devojčica koja je pregažena na putu mogla postati nova nada nauke koja bi mogla spasiti milione života? Da li bi prema tome držali sve ubice doživotno zatvorene? I da li su sve ubice iste?
Ima li smisla ovaj model i u kojem slučaju bi imao smisla? Kako sudstvo određuje težinu nečije kazne?
5. Skandinavski model zatvorske kazne
U Norveškoj zatvori imaju minimalnu sigurnost, i izgledaju bolje nego većina stvanova u Srbiji. Svaki zatvorenik ima svoju sobu, udoban krevet, televizor, kompjuter, kuhinju gde mogu pripremati svežu hranu a noževi su im dostupni kao što bi to bili kod kuće. Oduzeta im je sloboda ali nije i život. [*]
Švedski zatvori imaju sličan zatvorski sistem, a zatvorska populacija je pala sa 5722 u 2009. na 4500 zatvorenika u 2019. ovde treba napomenuti da švedska ima skoro 3 miliona više stanovnika nego Srbija. Postavlja se pitanje da li je Švedska sigurnija od ostalih zemalja, i da li ovaj način postupanja sa prestupnicima čini društvo nesigurnijim?
Skandinavski model se koncentriše na rehabilitaciju umesto na kažnjavanje, pa tako tretiraju zatvorenike kao ljude koji imaju mentalne probleme sa kojima ne mogu sami da se izbore. Na sve ovo treba dodati da su sukobi među zatvorenicima unutar zatvora retki, dok je procenat povratnika od 40% manji nego u ostalim zemljama.
Što se Srbije tiče u januaru 2018. godine bilo je ukupno 10807 zatvorenika pri čemu zatvori nemaju dovoljno mesta. Svi ti ljudi su zatvoreni o trošku države. Ako uzmemo da je prosečna cena smeštanja, hrane, grejanja, struje, stražara… oko 250 evra mesečno po zatvoreniku to znači da je ukupni trošak na teret građana oko 33 miliona evra godišnje.
Mnogim od ovih zatvorenika, zatvor dođe kao svojevrsan fakultet za usavršavanje, a veliki procenat se zbog ponavljanja krivičnih dela vraća nazad ubrzo nakon puštanja. Mada je procenat u poslednje 4 godine pao sa 73% na 62% on je i dalje veliki.
Srbija je 2002 ukinula smrtnu presudu, a decembra 2019. godine uveden je doživotni zatvor za najteže zločine kao što su teško ubistvo, obljubu nad maloletnom osobom, trudnicom i nemoćnim licem.
Možda se nećemo svi složiti kakva kazna treba da se upotrebi u zavisnosti od slučaju do slučaja, ali jedno je sigurno, zakon i kazna moraju biti jednaki kako za one na vrhu tako i za one na dnu.
Komentarišite šta vi mislite o svemu ovome, koji bi vi model rehabilitacije ili kazne primenili za Srbiju?
