Borba sa zavisnošću kao put ka uspehu

Kada se priča o zavisnosti najčešće su u fokusu narkotici, cigare, alkohol, seks … međutim često se zanemaruje da čovek može biti zavistan od hrane (šećer, meso, brašno…), sopstvenih psihičkih stanja (narcisizam, nervoza, stres, negativizam…) od informacija, zabave i interneta. Tako često tražeći dopaminsku injekciju mozak nema limit, kada jednom upadnemo u petlju dešava se da ne možemo izaći.

Samo još jedan pogled na instagram ili facebook, samo još jedan YouTube klip, smao još jedan članak na Wikipediji. Nekoliko sati kasnije, radni dan je prošao osećamo se umorno, a sa poslom nismo odmakli od tačke na kojoj smo bili. Ovo važi naročito ako je priroda našeg posla umna - ona koji zahteva koncentraciju.

Negde pročitah da bi smršali ključna stvar je da mozak i mišići moraju naučiti da su potrebni, a to se ostvaruje jedino kroz vežbu. A taj momemnat ujutru, kad se um dvoumi, i želi da pobegne je najbitniji.

Što se zavisnosti od dopamina tiče, sve češće se pominje dopaminski detoksifikacija (bolji naziv bi bio “senzorska deprivacija” obzirom da je naziv “dopaminska detoksifikacija” naučno pogrešan), gde je ideja da se tokom 24 sata ili nekoliko dana suzdržimo, od svih stvari koje normalno uživamo da radimo, kao što su alkohol, seks, narkotici, igrice, pričanje sa drugima, internet, i bilo kakva hrane koja izaziva zadovoljstvo. Ideja je da se “resetuje” neurohemijski sistem tako što ćemo ga de-stimulisati. Znimljivo je primetiti da bas ova vrsta posta ima smisla iz ugla autofagije ako izuzmemo lošu naviku da ljudi legnu na spavanje odmah nakon obroka.

Međutim ovaj vid odricanja nije nov, sve religije imaju u sebi praksu posta, koja je drugačije oblikovana u svakoj. Pa tako hrišćani se tokom posta koji može trajati do 42 dana odriču životinjskih proizvoda kao što su meso, mleko, jaja ali i alkohola, cigara, seksa, ružnih reči i verovatno najteže loših misli. Muslimani poste na taj način što se odriču hrane ali i vode tokom dana tačnije od izlaska do zalaska sunca.

Istorijski ovakve prakse imaju duboko usađeno podneblje, periode suše, nedostatak hrane, promenu godišnjih doba, čišćenje organizma ali svi imaju zajedničko to da jačaju mentalni sklop da izdrži ekstremne situacije.

Zasto je post bitan danas?

Da bi mogli da se odviknemo bilo koje zavisnost od šecera, cigara, kocke, televizije, interneta… nad kojima smo izgubili kontrolu i koje narušavaju naše zdravlje, utiču na naše finansije ili nam naprosto proždiru svo slobodno vreme, potrebno je naučiti da postimo.

Primera radi, u filozofiji budizma tema koja prožima učenje je povezanost (upādāna - “vezanost, stezanje, hvatanje”) sa stvarima ili navikama koju ne možemo da napustimo i koje nas sprečavaju da se samo-realizujemo.

Uspeh u školi, fakultetu, poslu ili biznisu zahteva napor i odricanje i naravno da će šansa da uspemo biti smanjena ako sve naše vreme i novac odlazi na trenutna zadovoljstva a um nam je rastrojen na hiljadu različitih strana.

Poznati Mančmelou eksperiment ^[*] Univerzitet u Stenfordu pokazao je da ljudi koji mogu da se odupru iskušenju i da odlože uživanje imaju više šanse da uspeju u bilo čemu što rade u životu. Dobra stvar je da se ova osobina može steći i izvežbati.

Obzirom da mozak neprestano traži biohemijske nagrade, do kojih je danas, za razliku od pre stotinjak godina, neverovatno lako doći, mozak moramo nekako naučiti i izvežbati da se navikne da radi teške stvari kako bi dobio nagradu. Na taj način uspostavlja se veza gde nagrada sledi samo nakon urađenog posla.

Pravi se dogovor sa samim sobom gde se postavlja zadatak i nagrada za određeni zadatak: “Ako uradiš ili budeš radio to i to X sati, nagrada će biti to i to”.

I to upravo radi post, u njemu se odričemo poslastica kako telesnih tako i duhovnih u kojima uživamo, da bi sebe nagradili na kraju posta.

Možda se pitate kako se u sve ovo uklapa molitva?

Misli su najteži deo, čistom snagom volje možemo pobediti većinu telesnih zavisnosti međutim zavisnosti uma su malo komplikovanije. Većina ljudi ima konstantnu reku misli i unutrašnjeg govora koji je tu neprestano. A kada su one negativne, i ako možemo to da prepoznamo, pokušaj da ih sprečimo često liči podizanju samog sebe u vazduh pukim činom vučenja sopstvene kose u vis. U toj kokofoniji misli, molitva je samo alternativna misao, koja treba da zameni onu prvu obzirom da ne možemo misliti paralelno.
Kad god prepoznamo da je negativna misao tu, manja se foksu na molitvu. Ovo je veoma slično ponavljaju mantre tokom meditacije, za one sekularno orjentisane to može biti bilo koja reč koja ima afirmativno dejstvo po vas ili vas smiruje. Tako, ono što je za religioznu osobu “Gospode Bože pomiluj me” za sekularno orjentisano osobu može biti “Sve je dobro” ili “Mir je oko mene”.

Da naše zavisnosti ne bi upravljale nama, i da bi uspeli u životu i imali lagodniji i sigurniji život, neophodno je raditi na tome da pobedimo uticaje koji nas kontrolišu, jer ako mi ne kontrolišemo njih onda će oni zasigurno kontrolisati nas.