Tolerancija

Ako postoji nešto što bi trebalo naučiti od zapadnog sveta onda je to definitivno tolerancija prema ljudima koji čine greške u verbalnom i pisanom jeziku. Pa tako, u Londonu u kome na površini četvrtine Vojvodine živi više od 8.5 milliona ljudi, priča se 250 različitih jezika. Loš akcent retko će bilo ko komentarisati, a na gramatičke greške ljubazno će vam ukazati samo onda kada one dovodu u pitanje razumevanja izgovorenog ili napisanog.

Nedavno naučna istraživanja su došla do saznanja da bebe lako uče jezik do 7 godine posle čega ova sposobnost drastično opada. Naime, u najburnijem periodu razvoja, mozak pamti optimizujući frekvenciju upotrebe pojedinih zvukova, urezujući statistiku jezika kojima je izložen. To ujedno otežava kasniju izmenu. ^[*] Glumci su poznati po tome što sa lakoćom mogu promeniti akcent, dok većini u kasnijim godinama ova promena predstavlja veliki ako ne i nemoguć napor. Samim tim, jasno je zašto treba biti tolerantan prema greškama ovakve prirode.

Dok sam odrastao, pogrešno izgovorene reči su bile greh koji se ne prašta, praćen ismevanjem i ne retko ovekovečene u nadimku. Oblasti države sa drugačijim dijalektom i gramatikom često su bile predmet viceva. Tih dana umesto da budemo ponosni na nacionalne manjine koje znaju makar kako da pričaju srpski, njihov trud bio je izvrgavan ruglu. Da li se danas stanje popravlja? Obzirom da je jezik živ i da se neprestano menja, i obzirom na količinu nakaradno izgovorenih reči koje smo usvojili iz engleskog jezika izgleda da se i naš kapacitet da tolerišemo jezičke greške popravlja.

Ljudi širom svetu su uglavnom ponosni ako možete da izgovorite nekoliko reči na njihovom jeziku. Muzičke grupe na svojim svetskim turnejama u želi da privole svoje fanove još više, ne bi li kupili što više brendiranih proizvoda, počeli su da izgovaraju po koju reč uvidevši da “Zdravo”, “Kako ste?”, “Volimo vas” mogu imati značajnu ekonomsku vrednost. Za njima su usledili sportisti, i onda je to uzelo toliko maha da u novije vreme razni političari deklamuju prethodno spremljen fonetički tekst bez stvarnog znanja jezika.

Mada neko može pomisliti da to nije ništa posebno u stvari je u pitanju odličan marketing potez za našu zemlju.

Tako, jednom prilikom, u avionu sreo sam mladića iz Britanije koji je sa oduševljnjem pokazivao znanje srpskih reči, i za divno čudo nije bilo psovki. Za bilo šta što ljudi rade sa entuzijazmom, postoji velika šansa da će to privući ljude oko sebe. Pa tako, i taj mladić, kao što je i sam ispričao da mu je plan, da sledeći put kad bude dolazio povede svo svoje društvo. Svi oni koliko god malo novca potrošili ostaviće nešto u Srbiji, a mi ćemo ekonomski ojačati. On i ko god su bili njegovi domaćini u Srbiji postaju mnogo bolji ambasadori zemlje nego što je to birokratska institucija istog. Utiske koje oni ponesu, i ono što oni budu pričali kada se vrate u zemlje iz kojih su došli, definisaće koliko će nam novca dolaziti od turizma ali i kakav ćemo imidž imati u svetu.

Ako želimo da se popnemo na vrh planine zlata, neophodno je naučiti kako prihvatiti greške kako svoje tako i tuđe. Obzirom da su greške deo nas, dobro je ljude naučiti da ih se ne plaše, i da budu blagi prema onima koji ih prave. Greške izgovora često su nebitne, a način kako reagujemo govori mnogo više o nama nego o onima koji ih prave.

Te osobina često se može pokazati presudna za mnogo toga. Oni koji mirnim putem mogu objasniti zašto se ne slažu sa nečijim stavom ili mogu ukazati na počinjenu greške bez nametanja krivice i stida, doguraće mnogo dalje nego oni koji znaju mnogo više a opet ne raspolažu sa takvim manirima.

To i nije tako čudno, jer i istraživanja potrvđuju da ljudi koji su naučili da iskažu poštovanje podjednako svima bez obzira na njihov nivo znanja, prošlost ili poreklo, zarađuju mnogostruko više od onih kojima takve osobine nedostaju.

U trenucima kad je teško i kad pokleknemo, treba da bodrimo sebe i jedni druge, šta god dobro da radimo.
S toga recite: uspećeš; ako ne ovaj put sledeći put biće bolje; idemo dalje; guraj samo!