Sloga i zajedništvo

Ko god ode iz Srbije ne vraća se, a i kad se vrati sve radi samostalno. Mora da upozna ljude, probije se kroz šumu administracije, pokuca na mnoga vrata. Razlog je jednostavan, podršku nije imao ni kad je odlazio, a nema je ni kad dolazi. Nekako nam je u biti da sve radimo kao vukovi samotnjaci.

Ako ima neka osobina Albanskog naroda kojoj se divim onda je to sloga. Što se Albanaca tiče poznati su po tome i ovde i napolju, složni su i kad rade dobro i kad rade loše. Što se nas tiče, nekad mi izgleda da se ne možemo složiti ni da je crna crna čak i onda kad to jeste. Uvek će neko da iskoči iz redova da kaže nešto, ako ne da je neka potpuno drugačija boja ono makar nešto u stilu: “ma ja sam video crnju”, “nije ti ta crna baš toliko crna”, “ma malko ti vuče na plavo”.

Voleo bih takođe da smo makar malo kao Jevreji, njima baš zavidim, jedini narod koji može da smisli plan od nekoliko hiljada godina i da ga ostvari. Rimska imperija je pokorila Izrael 64 godine pre nove ere, i nakon toga tokom dva sledeća veka proterala sve Jevreje sa tih prostora. Oni su rekli dobro, vratićemo se u Izrael ovo je naša zemlja, nije bitno kad, vratićemo se. I tako, 2000 godina kasnije Jevreji su ponovo u Izraelu. Da bi tako nešto ostvarili bila je potrebna neka vrsta zajednice koja ih veže. Možda se i ne slažu u svemu ali se pomažu. To što diskutuju i imaju sukob mišljenja ne sprečava ih da jedni drugima pomažu kako bi došlji do istog cilja. Ne sprečava ih da jedni druge guraju u biznisu.

Možda, u težnji da dođemo do cilja smo smetnuli sa uma da ono čemu težimo nije kruta sloga nego zajednica koja ima elemente sloge. U čemu je razlika?

Zamislite da ste u istom čamcu za spasavanje. Obzirom da ste svi u istom čamcu jedini način da se spasite je da veslate ka kopnu. Neko mora da postavi cilj gde se ide, onu glavnu destinacija. Na putu do te finalne destinacije može biti mnogo manjih ostrva, ali glavni cilj mora ostati zacrtan kao takav dok god ne bude ostvaren, bez obzira koliko vremena trebalo da se to ostvari. Svako u čamcu može imati svoje male ciljeve, može slušati muziku, nositi periku, pričati sa papagajem, ali jedino što mora je da nastavi da vesla ka cilju. Ovo ne znači da svi uvek moraju da veslaju, neko će povremeno otići u izvidnicu, neko će smisliti motor, a neko će možda predložiti da se ode do ostrva levo ili desno koje imaju aerodrom pa umesto da veslaju 6 meseci mogu odleteti gde žele za manje od sat vremena.

Čamac ne predstavlja okvir zajednice, neko se može slagati sa ciljem ali može imati drugačiju ideju kako doći do cilja, i onda kada dođe do cilja može poslati pomoć za one koji još veslaju. Sve to, se može desiti samo ako oseća da je deo zajednice tih ljudi. Ključna stvar za to je pomaganje; pomaganje kroz podršku, reč i dela.

Jevrejski narod je uspeo jer su kroz godine u izbeglištvu uspeli da očuvaju veru, tradiciju, jezik, pismo sve kroz zajednicu i pomaganje. Kad vide da neko ima potencijal oni mu pomažu, otvaraju mu vrata, guraju ga, pokazuju mu prečice i znake tako da ne luta. Pokazuju mu koja vrata treba da otvori i koja treba da izbegava, i tako vremenom, prividno su se asimilovali sa ostalim narodima ali su uvek ostali dosledni sebi, izgradili su imperiju uticaja. Možda taj uticaj nije uvek moralno opravdan i dobar, ali su ostali zajedno.

Ako postoji neki posao uvek će postojati više načina da se nešto uradi. Među njima uvek postoji nekoliko načina koji su bolji od ostalih, oni koji pod pravim uslovima mogu dovesti do bržeg dolaska do cilja. Kad razmišljam o svom narodu često imam osećaj koji se meša sa slikom vizije te mogućnosti, voleo bih da mogu da to bolje dočaram, osećaj koji kaže: da imamo trunku vere, sloge, poslušnosti i mašte, svi bi živeli u neopisivoj lepoti i izobilju. Sve spletke su samo kamen spoticanja, nepotrebno gubljenje vremena. Besplodne rasprave i svađe koje nigde ne vode, i najmanja akcije je vrednija od stotine naklapanja i priča. Ako želite da postignete uspeh u onome što radite, jedna akcija vredi više nego milion reči, a dobar plan vas može spasti od mnogih uzaludnih akcija.

U davnom 16 veku turski sultana Sulejman je izgovorio rečenicu “Ne daj Bože da se Srbi slože”, svedočeći da su protivnici Srbije čak i pre 500 godina znali isto što znaju mnogi i danas - nesloga je najveći kamen spoticanja srpskog naroda. Dugo vremena sam vođen tom i mnogim drugim ideološko mentalnim virusima verovao isto.
Možda ne treba da se složimo. Možda treba da budemo ponosni što imamo različita mišljenja, možda ono što tražimo i čemu težimo nije sloga nego zajednica.

Potrebno je prihvatiti da se nalazimo u istom čamcu, ako zajednica postoji prirodno je da jedni drugima pomažemo da dođemo do cilja. Naročito kad je posao u pitanju, bez obzira na različito mišljenje, svi radimo ono što se zahteva. Bez obzira kakvo mišljenje imate onog trenutka kad kročite unutar kompanije u kojoj radite sva mišljenja ostaju napolju, tu ste jer ste plaćeni da nešto uradite, a pomaganje radnicima pored vas, bez obzira ko oni bili i kakvo razmišljanje imali van zidina firme, će vam pomoći da napredujete u poslu. Isti odnos može vladati između različitih pravnih, privatnih lica i preduzetnika. Pomaganje ne znači nužno novčanu pomoć ili uslugu, mnogo potrebnija pomoć je u vidu saveta, kontakta,informacija i znanja koje često mogu biti prečice u onome što radimo: kako uraditi ovo ili ono, na koja vrata treba pokucati, kome se obratiti, gde plasirati i kako prodati proizvod, ko su oni koji plaćaju na vreme, ko su oni koje rade dobru stvar a koga možda treba izbegavati.

Svako od nas to nešto treba da klikne u glavi, ideja da ako pomognete onom drugom i vama će biti bolje. Kada to klikne, tog trenutka prestaće ljudi da ulaze metrima u tuđu njivu, prestaće nameštanje radnih pozicija po babu i po stričevima, prestaće sitne krađe i velike korupcije.

Sve to doći će sa shvatanjem da svo zlo ovog sveta koje radimo drugima, ne radimo nikome drugom nego sebi samima.