Prevara stranih investicija
Cilj ovog članka je da ukaže na dva modela uz pomoć kojih bogatije ekonomije, ili one koje u trenutnom svetu globalizacije i slobodnog tržišta imaju strategiju kojom u potpunosti mogu destabilizati ekonomiju neke druge manje zemlje. Nije mi cilj da kreiram neku verziju teorije zavere nego samo da jednostavno ukažem na svojevrsne rupe sistemu. Jer, gde god postoji rupa u sistemu, i prilika da se ostvari profit, neko će takvu priliku iskoristiti.
Razmišljanje o ovim mehanizmima pomoćiće nam da prepoznamo, nađemo rešenja ali i da gubitak preokrenemo u sopstvenu korist.
Disparitet uvoza i izvoza
Gde god postoji disparitet uvoza i izvoza između dve zemlje, ona zemlja koja uvozi više a izvozi manje će vremenom slabiti. Jednostavnom strategijom reinvestiranja, jedna zemlja može dovesti onu drugu u poziciju da za nju radi u nedogled.
Zamislite dve zemlje koje su susedi. Nisu u velikoj ljubavi ali i dalje imaju trgovinsku razmenu. Dok god drže uvoz i izvoz na istom nivou u oba smera obe države moraju ulagati relativno istu količinu rada da bi se održale na relativno istom ekonomskom nivou.
Međutim u jednom trenutku država “A” počinje da prodaje državi “S” mnogo više jednog proizvoda. Možemo uzeti da je čak taj proizvod nelegalan, i da zbog toga zemlja “S” nije u stanju da koriguje svoju fiskalnu politiku. Mnogi državljani države “S” da bi se izborili sa svojim psihičkim problemima, konzumiraju nelegalno uvezeni proizvod. Obrzirom da je u pitanju narkotik, od koga postaju zavisni, počinju da ga konzumiraju u sve većoj količini. Država umesto da se bori sa uvozom tog narkotika, ona se bori sa onima koji ga rasturaju u lokalu gde borbu otežavaju korumpirani pojedinci u državnim institucijama koji imaju direktnu dobit od ovakvog načina trgovine. Država “A” ne radi ništa jer se na njenoj teritoriji ne koristi taj narkotik, a dodatni priliv novca joj odgovara, jer pojačavaju njenu ekonomiju.
U jednom trenutku, sa “zarađeni” novca u zemlji “A” ulazi u legalne tokove, i odatle kreće u zemlju “S” ali ovaj put kao investicija.
“Investitor” iz zemlje “A” kupuje profitabilno preduzeće, ili zemlju po mnogo višoj ceni od realne, ali to im ne smeta jer je novac kojim kupuju, dobijen na prodaji nelegalnog proizvoda građanima zemlje “S”. Pohlepa “S” da se za nešto dobiju mnogo više od realne cene, čini ih da zanemare “moguće” neregularnosti oko porekla novca.
Građani zemlje “S” koji su radili za preduzeće koje su kupli investitori “A”, nastavljaju da rade ali ovaj put sav profit fabrike ide u zemlju “A”.
Dobijenim, sada legalnim profitom više udruženih entiteta “A” se vraća u “S” i kupuje drugo, treće… preduzeće i tako ciklus se nastavlja.
Ovo isto se može uraditi da bi se kupovali stanovi kojima će se kasnije otuđiti deo teritorije [*] [**] [***], ali se na isti način jedna zemlja koja ima veliku nezaposlenost može držati u stanju jeftine radne snage ali i kao oružje ekonomske i političke destabilizacije.
Zamislite da zemlja “A” drži 30 preduzeća koja zapošljavaju sve skupa 50 hiljada ljudi, od kojih posredno zavisi isto broj porodica što sve u svemu čini 200 hiljada ljudi. U organziovanoj akciji “A” privremeno mogu zaustaviti porizvodnju i na taj način ekonomski destabilizovati zemlju “S”. [*] [**]
💡 Šta se može uraditi po pitanju 12000 stanova u Nišu? Država treba da sudski goni tih 12000 bivših vlasnika. Da bi se namirila šteta zajmodavcima svi stanovi treba da se prodaju na doboš i da se nemiri onoliko koliko je moguće. Ostatak ako prethodni vlasnici nisu u stanju da prodaju moraće odslužiti kroz zatvorsku kaznu za sklapanje štetnog ugovora po državu i njen suverenitet. O svemu se konsultovati sa međunarodnim pravom jer je svesno učinjen prekršaj obe strane, pa se postavlja pitanje šta zakonski raditi sa zajmodavcima koji ne borave na teritoriji Srbije a bili svesni da sklapaju nelegalan ugovor?
💡 Proces investiranja u stranim zemljama je normalan, a ako ne možemo da se zaštitimo onda barem treba da nađemo mehanizme kako možemo i sami investirati u nekim drugim zemljama.
Strani kreditni novac
Drugi model je mnogo jednostavniji, i podrazumeva isti proces kupovine i “porobljavanja”, ali se ovaj put preskače bilo kakav porizvod a koristi se moć fiktivnog novca stvorenog iz duga.
Država “A” koja je obično mnogo jača ekonomija, dozvoljava investitoru da se zaduži na osnovu neke vrsta garancije. Banka koja mu daje novac, stvara novi novac iz vazduha multiplicirajući ga mnogostruko. Investitor dolazi u zemlju “S” i fiktivnim parama stvorenim iz etra kupuje realnu vrednost za koju zna da je provereno sigurna investicija. Bilo da je to izvor vode, energetska kompanija, uspešna kompanija… projekt mora da upadne u oko državi “A” koja želi da iskoristi državu “S”. Na primer zamislimo da je u pitanju piće koje ima garantovano tržište. Svaka investicija nosi sa sobom rizik, ali ako je profit zagarantovan određeni broj godina znači da se investicija otplaćuje sama od sebe bez rizika.
Ali čekajte, zar novac od prodaje ne ostaje u ekonomiji?
Pitanja koja moramo odgovoriti su. Da li vlasnici koji su dobili novac imaju mogućnost da investiraju na stranom tržištu isto kao što strani investitori imaju mogućnost da investiraju na domaćem? Da li domaći investitori mogu naći slične sigurne investicije napolju za male pare? Da li mogu izvršiti istraživanje tržista koje će biti slično onom koje mogo sprovesti bezbedonosne agencije mnogo bogatije druga strana?
Trgovina sa stranom valutom, koji zavisi od neke druge zemlje, stavlja monetarnu politiku izvan mogučnosti sopstvene kontrole i uticaja.
Danas se sve zasniva na trgovini dolarom, pri čemu je nacionalni dug Amerike u Aprilu 2020. godine bio $24.22 triliona (24,220,000 miliona dolara). Kada bi Srbija trebalo da plati ovaj dug, pri čemu bi plaćala ukupnim bruto nacionalnim proizvodom, trebalo bi joj 450 godina.
Amerika nema kontrolu nad “štampanjem”/generisanjem novca iz duga, niti ih bilo ko može sprečiti u tome, jer je njihova vojna sila garant njihovog zaduženja. Ako sutra odluče da devalviraju dolar, mnoge male nacije će jednostavno kolapsirati.
Samim tim osvajačka strategija može biti jednostavna: kreiraj novac iz ničega, tim novcem kupi realnu vrednost, devalviraj novac - čime proizvodi poskupljuju - samim tim tokom vremena fiktivana vrednost postaće realna kroz “robovski” rad onih koji rade u tim kompanijama kao jeftina radna snaga.
Da se vratimo šta se dešava sa novcem od prodaje određenog izvora realne vrednosti.
Ako pričamo o Srbiji postoje nekoliko osnovnih načina krvoliptanja zbog kojeg pacijent gubi neophodne resurse:
izvoz/uvoz - uvozimo više robe nego što izvozimo pa se vremenom ukupna količina obrtnih sredstava smanjuje. Količina sredstava nisu samo stanja računa u bankama, nego i vlasnički udeo u pokretnostima, nepokretnostima i intelektualnim svojinama. Česta greška koju ljudi čine je da gledaju devizne rezerve i bankovne račune ne shvatajući da sve manje i manje poseduju resurse kao što su reke, elektrane, rudnike, stanove, kompanije…
profit i trošak kompanije
- profit ide vlasnicima kompanije, a ako su ti vlasnici strani investitori - novac se bukvalno izvozi
- trošak zaduženja se ne iskazuje kao profit, ali efektivno zaduženje u stranoj banci se u knjigovodstvu upisuje u kolonu troškova na koji se ne plaća porez, pri čemu novac opet odlazi napolje
Investitor iz zemlje “A” odlazi u banku uzima zajam od 10 miliona da bi napravio geotermalnu elektranu u zemlji “S”. Banka kreira fiktivni novac na osnovu garancije. Zemlja “S” daje investitoru ugovor sa garantovanom cenom na 12 godina. Investicija se isplaćuje za 7 do 9 godina za fiktivni novac uz nepostojeći rizik. Zemlja “A” je dobila realnu vrednost u zemlji “S”. Radnici zemlje “S” će svojim trudom napraviti kompaniju. Mušterije kompanije, stanovnici zemlje “S” kojima treba grejanje, plačaju za toplotu ili električnu energiju dobijenu od resursa koji je bio pod njihovim nogama, vlasništvo njihove zemlje - relanim novcem, svojim vremenom i realnim radom.
Na taj način novac se “lopata” iz zemlje “S” u zemlju “A”. Ako se investicija vraća nakon 7 godina a takve elektrane mogu da traju po 20 i više godina sve nakon 7 godine je čist profit za “A” i čist gubitak za “S”.
Na taj način fiktivini novac, “transmutira” u realni novac i vrednost, a stanovništvo biva pokoreno bez ijednog opaljenog metka.
Ovom prilikom sam izostavio podvrstu investicije pri kojoj država “C” daje kredit fiktivnim novcem državi “S” pri čemu je “C” daje uslov da za određenu investiciju ona bude izvođač radova sa radnicima iz svoje zemlje, i sve to dok država “S” vraća dug realnim novcem i radom svojih građana.
Zamislite da imate moć da kupujete stvari na poverenje. Kad god vam nešto teba odete i samo kažete dugujem vam. Međutim ako to radite sa proizvodima i potrebama uvek ćete biti u dugovima. Međutim vi ste pametniji od toga, umesto da kupujete proizvode, vi kupujete kompanije. Kad vas poverioci pitaju za pozajmljeni novac vi kažete da vam treba grejs period od nekoliko meseci. Kada ostvarite prvi profit u kompaniji koju ste upravo kupili redovno otplaćujete “dug” poveriocima da ne bi izgubili njihovo poverenje.
Da bi smanjili troškove, pravite lanac zaduživanja, tako da prva kompanija koju ste kupili plaća dugove sledeće kompanije i tako u nedogled. U ovom procesu kad god je moguće gledate da odugovlačite sa plaćanjem malim klijenata vaših kompanija. [*]
I tako bez novca, realna vrednost je postala vaša. Da bi ova “prevara” uspela, vi morate uraditi dobru analizu i iskoristiti manjak znanja one druge strane o tome šta oni stvarno imaju i šta vi nemate! Promašaj da se uradi sve kako treba, može ovekovečiti vaš lik i delo na nekom od zidova interpola. [*]
Mada sve ovo može ličiti na neku savremenu verziju Mark Tvenove priče o Novčanici od milion funti, ovaj scenario se svakodnevno dešava. Da li smo mi dovoljno svesni da ga prepoznamo i uradimo nešto po tom pitanju samo će vreme pokazati.
Na kraju ovog teksta ostaje da zaključimo - to kako se novac stvara, gde se vrti i čiji rad ga ovaploćuje predstavlja tanku liniju između robova i aristokratije.
