Poćerao pa umro

Jednom davno na prostorima Bosne i Hercegovine, prečuo sam razgovor starijih meštana kako pričaju o čoveku koji je umro. Jednom od njih u tom njihovom razgovoru, otelo se “poćerao pa umro”. Sagovornici potvrdiše ove tri reči sa “Ja, ja… poćerao pa umro, dobro veliš”.

Izgovorene kao da je taj neko želeo da umre?! Ili čak da niko na ovom svetu ne umire zato što se mora i zato što nam to biološki sat nalaže nego zato što želimo, zato što smo se zasitili života i postojanja u ovom čudnom svetu. Umiremo, jer nam je dosadilo da živimo pa eto svojevoljno odabiramo da nestanemo.

Nekako, te tri reči su mi zagrebale um, i ostavila me da razmišljam. Zašto bi rekli tako nešto? Nesretni čovek nije umro u nesreći, nije se ubio, umro je u snu može se reći prirodnom smrću.

Muslimani za sudbinu, koja čini dobar deo naših života, koriste reč “kismet” a ona može značiti udes ali i srećan obrt.

Mnogi o kismetu misle kao o jedinoj sili - onoj koja nas vodi kroz čitav život i od koje se ne može pobeći. Ovde se često zaboravlja da je slobodna volja najbitnija osobina, po kojoj se razlikujemo i od nebeskih anđela (barem kako to legende propovedaju). Bez slobodne volje: greh, moral, postojanje i smisao jesu obesmišljeni. Bez slobodne volje mi predstavljamo samo bezumni proces, biološke robote, koji nemaju nikakvog uticaja na bilo šta. Samim tim etičke dileme, kriminal, kazna kao i sve ostalo postaju besmisleni.

Reči “Ko se čuva i Bog ga čuva” govori sve.

U poplavi priča o ravnoj zemlji, 5G mrežama, anti-vakcinisanju, korupcija… ljudi odlučuju da štrajkuju protiv “novog pojasa u kolima”, sa dijapazonom sebičnih izgovora ugrožavaju svoj i život drugih ljudi. Oprobavaju se na nekim novim vrstama kockarskih stolova bez dobitka, vrteći ruski rulet sudbine. Noćna vožnja bez svetala.

“Poćero pa umro”

Svi ljudi, bez obzira hteli mi to ili ne, imamo neki mračni deo sebe, neki bol i mržnju. Prema sebi i drugima. Nešto što nas tera da ignorišemo one Andrićeve znake pored puta koji su nam tu ispred očiju. Nešto, što je naše lično odabrano slepilo. Taj deo je onaj gde precenjujemo svoje sposobnosti, gde govorimo sebi da smo najbolji, najpametni, najlepši… Gordost? Tvrdoglavost? Neznanje? Manjak samospoznaje i duhovnog ogledala?

Taj mračni deo je nešto što nas tera na samouništenje.

I nisu to nasilje, droga, alkohol ili duvan, ovde pričam o običnim ljudima, nama, narodnom većinom.

Još ova čokoladica. Još jedan zalogaj. Vežbaću sutra. Što da nosim masku ne stoji mi lepo. Ne moram uvek da perem ruke. Ne može to meni ništa ja sam uvek bio zdrav. Neće to mene. Ma to je neka zavera. Nema šanse da se se to desi. Nek čiste oni, oni su plaćeni za to. Ma to je zbog radijacije od bombardovanja. Samo ti to dobro naprskaj “Totalom”. Svi oni su protiv nas…

“Poćero pa umro”

Neverovatno je kako čovekov um može da izmisli neverovatan broj “validnih” izgovora kad nešto ne želi da uradi, čak i kad je to nešto što mora da uradi dobro za njega.

Čovek sa viškom kilograma će naći hiljadu izgovora da ne vežba, smanji veličinu obroka ili barem promeni način ishrane. Bez obzira što mu to narušava zdravlje, nastaviće po starom.

• “Ne mogu sad rano je” - kada će biti kasno?
• “Čuj ja da platim nekome, da dižem nekakav teret?!” - jel možeš da radiš kući bez plaćanja?
• “Moj deda je pušio čitav život i doživeo je duboku starost” - verovatno je pušio 3 kutije dnevno?
• “Što ne jedeš meso da nisi bolestan?” - a zašto se ti zadišeš na trećem stepeniku?
• “Neću ja da ti jedem tu travuljinu nisam koza” - a da nisi tigar ili nilski konj?
• “Da tigar jede šargarepu bio bi veliki kao zec” - a šta da radimo sa slonom, jel treba da jede meso da bi bio mali kao tigar?
• “Ne trči, svakom od nas je izbrojan broj koraka, pa da ih ne potrošiš ranije” - kako znaš da ih nemaš mnogo više nego što ti je predviđeno? Ko ti je rekao? I ko je njemu rekao? A šta ako je broj zalogaja a ne koraka? Oćeš li umreti od gladi u strahu da ih ne potrošiš?
• “Nervozan sam kad ne jedem” - a možda jedeš zbog nervoze?

Priznanje da nešto nije u redu sa nama je najteži deo. Međutim, šta raditi kad se nalazite u sredini, gde svi razmišljaju na sličan način?

“Poćero pa umro”

Ima ona priča u kojoj je magarac ušao u polje kukuruza kokičara. Bilo je toliko vruće da je kukuruz počeo da se koka. Magarac kad je ugledao kokice svuda oko sebe misliio je da je sneg i umro je od hladnoće”.

Tvrdoglavost i uobrazilja ubijaju. Obzirom da ni jedan čovek nije ostrvo, nejgore u svemu, zbog takve sebičnosti ubija i one oko njih.

“Poćero pa umro”

Predodređenost?
U igri kartama, kakvu igru ćemo igrati zavisi delom od toga kako je igra nameštena, delom od sreće ali i od naše akcije. Kako od akcije? Pa uvek možemo odabrati da ne igramo igru koja radi protiv nas.

Naše akcije - ono što činimo i ne činimo. Karakter, ono što nas vremenom “ćera” da odaberemo ovaj ili onaj put. To “ćeranje” dolazi iz nas samih.

Kažu neodlučnost i loša komunikacija su najčešći uzrok nesreća u saobraćaju - ali izgleda i u našim životima. Ne samo da ne znamo da komuniciramo jedni sa drugima, ne znamo da komuniciramo ni sa samim sobom. Tešto je priznati samom sebi, teško je reći šta boli, definisati šta nas to nervira i čini srećnim ili nesrećnim.

“Poćero pa umro”

Odemo u bolnicu oni nam kažu nema mesta, idi kući kupi sam lekove. Vratimo se kući, a na TV nam kažu ima svega sve funkcioniše bolje nego u Evropi, i mi poverujemo. Verujemo toj kutiji više nego komšiji i deci rođenoj. Verujemo lažovima i podržavamo ih, a decu učimo o poštenju. Paradoksi života valjda.

“Poćero pa umro”

Svaka naša akcija stvara nove niti mogućih sudbine. Ako ste loše sreće, svaka nit će voditi kao u kartaškoj igri ka nepovoljnom ishodu. Ako upotrebite znanje i razum, uz malo sreće igra će se preokrenuti u vašu korist.

Ako špil ima 52 karte, uslov za pobedu ili karte koje bi vas mogle dovesti pobedi je šansa. Nekome je šansa da izvuče bilo koju kartu da bi pobedio, nekom drugom da izvuče damu herc, a nekome trećem jedina šansa da pobedi je da ne igra.

Učenjem, možemo prepoznati: da li je igra nameštena, da li su sve karte iste, da li su neke obeležene, možemo prepoznati da li neko dele odozdo… možemo učiniti da igra radi za nas.

Mada su životu pravila drugačija od igri sa kartama princip je isti, a znanje i prosvećenost mogu promeniti sudbinu.

Odbijanje da učimo i da se menjamo, čini da život ima kontrolu nad nama a ne mi nad njim.

Kažu da je tvrdoglavost ubila više ljudi nego sve bolesti kombinovano.

“Poćero pa umro”

Koje metafore rezonuje sa vama, i zašto im verujete?

Umesto da učimo o sebi i da odvojimo malo vremena da se svakodnevno zapitamo ko sam to ja - šta mi ustvari radimo?
Da li znamo kako bi mogla izgledati bolja verzija nas samih?

Interesantno je. Rodimo se, živimo i umremo - a ponajmanje znamo o sebi i sopstvenom telu. Ne saznamo šta su nam potrebe, kakva hrana je dobra za nas, šta nas čini zdravim… Mahom živimo kao na autopilotu.

U nekoj priči tamo, pilot je uključio autopilot i otišao do toaleta, a kada mu se slošilo ostao je zaglavljen u toaletu, dok su putnici u panici blokiraju kabinu nedajući nikome ni da pipne komande. Avionu ponestaje goriva a mladi putnik - pilot na obuci, iz repa aviona ne može da ih ubedi da autopilot za sada nema opciju sletanja.

Šta ako bi mogli upravljati umom i telom mnogo bolje nego što to radi autopilot? Da li bi odrasla osoba mogla da prihvati da nikad nije naučila šta je dobro za nju?

“Poćero pa umro”

Tako na kraju, kao što Mateja Bećković reče “ćeraćemo se još” iz gluposti, iz inata, ćeraćemo se sami sa sobom dok nam se ne zatre svaki broj.