Napušteni objekti

Krajem 2016 godine procenjeno je da je u Srbiji bilo prazno 1,5 miliona kvadrata poslovnog prostora. Ako na to dodadamo napuštene zgrade, bespravnu gradnju, zapuštene zgrade, vile i kuće dobija se ogroman neiskorišteni potencijal.

Postavlja se pitanje da li bi bilo moguće nekako iskoristiti taj ogroman potencijal?

Među brojnim idejama navešću samo nekoliko, koje su vezane iskorištenje prostora u stambene i poslovne svrhe.

Sve ideje koje navodim treba da budu usmerene ka podsticanju rasta srednje klase, pa shodno tome po svaku cenu treba izbeći davanje ovakvih potencijala bogatima, tajkunima ili stranim investitorima. Jednostavno jer se time produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, a dugoročno gledano pravi disfunkcionalna država u kojoj ne postoji srednja klasa niti mogućnost za njeno stvaranje što neminovno dovodi do propadanja.

💡 Što se tiče stambenih kuća koje su napuštene pri čemu niko više ne polaže pravo na njih, moguće je uraditi slično kao što je urađeno u Siciliji, gde se takvi objekti daju ljudima besplatno pod uslovom da objekt mora biti doveden u stanje pogodno za život nakon čekga će biti upotrebljavan. Ovakvi programi su popularni kako bi podstaknuli naseljavanje ruralnih krajeva koji gube stanovništvo ili čije stanovništvo ubrzano stari.

💡 U Britaniji često se primenjuje koncept “spašavanja kuća” gde se propale kuće mogu dati investitorima kako bi ih oni renovirali. Obzirom da u Srbiji postoji ogorman višak nekretnina ovakav koncept ne bi doprineo mnogo.

💡 Veći gradovi Srbije imaju određene objekte koji su se nalaze na interesantnim lokacijama ali ipak niko ne želi da u njih uloži novac. ^[*][**] Jedan od načina na koji država ovo može da reši je partnerska gradnja, u kojoj država daje zemljište i potencijalno povoljan kredit investitoru. Izgrađeni objekat ima mnogo veću vrednost od samog zemljišta ili propalog objekta ali ga je mnogo lakše prodati jer se prodaja vrši po stanovima. Ostvareni profit se deli između države i investitora. Na taj način smanjuju se početni troškovi i rizik a potencijalno ostvaruje veći profit nego što bi to bilo moguće samo od prodaje zemljišta. Ovakvi projekti su popularni u inostranstvu kako bi se dobio određeni broj socijalnih kvadrata koji bi bili dostupni sloju stanovništva sa prosečnim ili ispod prosečnim primanjem. Pa tako ako ar zemlje na Senjaku košta 100,000 evra, 40 ari bi imalo cenu od 4 miliona evra. Dok bi 50 stanova (75m2 svaki) prvog sprata, po ceni od 1300 evra po m2 donelo 4.87 miliona, 5 spratova bi prema tome imalo cenu od 24 milion evra. U slučaju da se kvadrat da po socijalnoj ceni od 1000 evra po m2 projekt bi inkasirao 18.7 miliona evra, kada se odbiju cena zemljišta i troškova materijala i izgradnje opet bi ostalo između 5 do 8 miliona profita koji bi država mogla podeliti između sebe. ^[***]

💡 Kada pričamo o ruiniranim industrijskim objektima oni bi se mogli dati grupama ljudi ili reciklažnom centru, koji bi bili voljni da uzmu i upotrebe šta god se može reciklirati (cigle, metali, staklo, drvenarija…) u zamenu za potpunu demontažu postojeće građevine, koja bi se inače ostavla na milost i nemilost vremenskim uslovima i zubu vremena. Nakon toga očišćeno građevinsko zemljište bi se moglo ponuditi investitorima ili dati u zakup poljoprivrednicima koji su voljni da prave urbane bašte i staklenike za proizvodnju hrane.

💡 Kada su u pitanju zapušteni turistički objekati poput hotela i banja, kao što je to slučaj na primer sa Zvonačkom Banjom, iz okoline Dimitrovgrada, umesto da se traži jedan investitor, udružena grupa malih investitora sa kreativnom idejom mogla da postigne mnogo više nego jedan investitor.

💡 Što se tiče poslovnog prostora i nedovršenih zgrada opet važi isto pravilo. Dobro bi bilo ako bi država dala malim investitorima koji već nisu poznati, i nisu stranački povezani da dovrše takve zgrade i pretvore ih u objekte koji bi mogli da se izdaju. Ako bi se samo 250 hiljada kvadrata od pomenutih 1.5 milliona pretvorilo u hostele ili sobe koje bi se mogle iznajmljivati po principu “stan-na-dan” to bi sa prosečnom popunjenošću od 200 dana godišnje značilo zaradu od najmanje 30 milliona evra.

💡 Startupi, mali preduzetnici, zanatlije i tek osnovane kompanije mogle bi dobijati takav prostor besplatno do perioda od 2 godine i recimo sa 50% popusta u trećoj. Popust ili subvencija bi zavisila i od poslovnog uspeha, ako bi startup postao profitabilan u prvoj godini ove beneficije bi se prilagodile profitu tako i dalje postoji podsticaj ali da on odgovara tržištu. Sve ovo bi bile podsticajne mere za mlade preduzetnike. Treba izbegavati gore pomenuti poslovni prostor besplatno profitabilnim preduzećima i stranim investitorima.

💡 Hosteli - za razliku od hotela, ne zahtevaju visok standard a poslovne prostore je mnogo lakše pretroviti u hostele. Obzirom da su obično namenjeni mladim backpakerima i studentima, čime se ostvaruje manja zarada ali se povećava broj posetilaca iz inostranstva.

💡 Mada su cene stranova u Beogradu polako izjednačavaju sa onima u svetu, treba imati u vidu da neke vile i prostore jednostavno niko ne uzima jer u Srbiji zbog migracije stanovništva ima sve višak stambenog prostora. Ako je pak slučaj kao što neka istraživanja govore da Beogradu nedostaje 100,000 kvadrata stambenog prostora to se lako može rešiti prebacivanjem jednog malog dela poslovnih kvadrata u stambene, i državnom eksproprijacijom nedozvoljene gradnje koja bi se zatim prodala po povlaštenim cenama u slučaju da zadovoljava sigurnosne standarde.

💡 Veoma popularno korištenje poslovnih prostora za lična skladišta. Na zapadu zbog konzumerističkog načina života stvara se velika količina stvari koje često stvaraju nepotrebnu gužvu ako bi se držale u stanovima. Mala skladišta za privatna i pravna lica su alternativa koja je prilično popularna u inostranstvu.

💡 Uz dobru infrastrukturu poslovni prostori se mogu pretvoriti u “Data Centre”, što može biti jeftinije prostorno rešenje za mnoge svetske informatičke gigante, a za nas dobar način da se privuku strani investitori.