Sekularni pogled na zapovesti
Nadam se da će ovaj članak biti shvaćen kao vrsta mentalne kontemplacije, pokušaj da se drevnom znanju doda novi praktični smisao. Ovim ne želim da uvredim nikoga već da podelim razmišljanje.
Pa evo ih, pravoslavne zapovesti, preuzete iz Tore (prvih pet knjiga starog zaveta):
Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene.
Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega.
Sjećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor tebi i Gospodu Bogu tvojemu.
Poštuj oca svoga i majku svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
Ne ubij.
Ne čini preljube.
Ne kradi.
Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega.
Ne poželi ništa što je tuđe.
Hajde da krenemo od poslednje, i nemojte mi zameriti što neću pomenuti sve ovom prilikom, u skladu sa današnjim vremenom želim da se osvrnem samo na nekoliko.
Zakoni koje smo stvorili da regulišemo društvo postojali su od pamtiveka, ali oni su bili ljudski, stvarali su ih ljudi. Paralelno sa njima stvorene su zapovesti kao nešto iznad, nešto što je imalo toliku važnost da su njihovi tvorci tvrdili da su delo samog Boga. Samim tim zapovesti su imale veću važnost od ljudskih i prolaznih. Ono što je zajedničko i zakonima i zapovestima je da su socijalni lepak, bave se održavanjem socijalne strukture. Dok zakoni kažnjavaju tokom života, zapovesti su tu da kažu da ništa neće promaći svevidećem oku, a da ćemo posle smrti platiti sve te dugove.
Svi moralni i etički zakoni imaju istu namenu - čuvaju nas od nas samih i da čuvaju život u celini.
Poslednja zapovest bi možda trebala biti prva - jer koren svega je u “želji”. Sve loše, ali i dobre stvari kreću od našeg uma. Sve stare civilizacije su to zapazile, kroz hrišćanstvo i islam, preko budizma i hinduizma, od plemena Eskima, Bušmana, Američkih starosedelaca i Aboridžina u Australiji svi imaju svoje legende da je “želja” za nečim ili nekim - koren svih problema. Misao i ambicija je nešto što će razlikovati siromaha i pohlepnog bogataša.
Problem nastaje kada postoji razlika između ponude i potražnje, pri čemu više interesnih strana želi isti objekat žudnje. Pa tako ubistvo, preljuba, krađa pa i lažna optužba uvek imaju isti koren, želja za posedovanjem i pobedom bez poštovanja pravila fer dogovora ili borbe. Samim tim društvo u kome ne postoje mehanizmi da se ovo reguliše propada i nestaje. Mnoge civilizacije su tokom kratkog postojanja ljudske vrste beležile uspon, vrh, zatim pad i nestajanje - i skoro uvek po pravilu su ponavljale iste greške, nisu imale dobar način da održe socijalnu strukturu.
Dok su ubistvo, krađa i laganje lako objašnjivi jer direktno utiču na poverenje da se pošten trud isplati i dostojno nagrađuje što obezbeđuje preživljavanje, možda jedino preljuba ostaje kao neobjašnjiva. Postavlja se pitanje zbog čega je monogamija ta koja je opstala i raširila se u najvećoj meri?
Odgovor treba potražiti u novonastaloj pandemiji. Tokom istorije ljudi su umirali u ogromnom broju - kuga, gripa, kolera, tifus… razna bakterijska i virusna oboljenja kosila su stanovništvo do kolapsa. Nije bilo pošteđenih, umirali su i kraljevi i siromasi. Pa tako, u islamu svinje i morski plodovi kao što su školjke su označeni kao nečisti. Dok se svinje valjaju u sopstvenom izmetu i često pate od bolesti kao što su trihineloze, pantljičare i svinjska kuga. Obzirom da te bolesti, kad se čovek njima zarazi napadaju između ostalog mozak, pacijent bez lečenja koje nije bilo dostupno u onim vremenima - umire u najgorim mukama Telo pacijenta u grču lako je moglo stvoriti sliku zaposednutosti nekim natprirodnim silama i demonima. Ali zašto školje? Ovo može biti čudno, osim ako znate da se školje u stvari hrane izmetom i naročito uspevaju u vodi gde se izliva kanalizacija i da često predstavljaju izvor salmonele koja često može dovesti do ozbiljne dijareje koja kroz dehidrataciju može dovesti do smrti.
Sa druge strane ako pomislimo da je Crna smrt pobila negde oko 200 miliona stanovnika ili trećinu stanovništva, razumljivo je da možemo zamisliti strah od pacova i buva koje su ga prenosile. Danas, vekovima kasnije, i dalje se govori da su lična higijena poput pranje ruku, konzumiranje čiste vode, kao i izum usisivača (uklanjanje buva, grinja …) najbolji načini za borbu protiv zaraznih bolesti, dok su se antibiotici našli na nekom daljem mestu na listi.
Ljudi koji vrište kad ugledaju pacove ili miševe izgledaju iracionalno, i mada se to ponašanje delom može objasniti brzim kretanjem mogućeg predatora i stresnom rekacijom bežanja koje nas je spašavala tokom evolucije, takođe se može objasniti i epigenetičkim prenosom znanja kroz stresne emocije. Pa tako neke teorije kažu da iskustva koja izazivaju najveći emocionalni odgovor su ujedno najbolji kandidat za informaciono prenošenje putem gena na sledeće pokolenja.
Samim tim ovde bih hteo da spekulišem o mogućnosti da je su monogamija i vernost, osim što su ekonomski opravdano ponašanje radi očuvanja bogatstva, takođe proizvod ovog epigenetičkog prenosa informacija, pri čemu se ljubomora javlja kao nusprodukt ili iracionalni strah.
Ako iz istog pandemiskog ugla pogledamo da su venerične bolesti koje poput sifilisa, gonoreje, HPVa većim delom istorije bile neizlečive, a da je virus HIV-a pokosio do sada oko 32 miliona ljudi, jasno je zašto poliandrija nije imala nikakve šanse da opstane. Jedna bolesna jedinka, zbog usporene prirode simptoma, mogla je da zarazi i uništi čitavo društvo pukom permutacijom socijalnih veza. Posmatranje bolnih muke umiranja zaraženih je verovatno uterivalo strah u kosti ostalim članovima zajednice.
Mudraci tog vremena koji bi preživeli, su putem zapažanja i deduktivnim zaključivanja dolazili do mogućih uzroka. Shvatanje da je ugrožen život večni u stvari možda znači samo život kao takav, ukupni, ljudski - a ne zagrobni. Ako nestanu svi ljudi, nestaju i oni koji prenose priče o precima. Samim tim kako to u Meksiku kažu, umrli umiru po drugi put, ali ovaj put zauvek - nestajući u ništavilu zaborava.
Samim tim nastaju zapovesti kao viši oblik socijalne zaštite, a vernost kao sposobnost da se istraje u disciplini poštovanja pravila. Da li je moguće da se kasnije evolucijom upravlja takvim osobinama? Pa dobrim delom istorije ljudi su radili kroz ugovorene brakove. Provodadžije su imali zadatak da vrše nekakvu proveru referenci porodica, mladih stvarajući listu kompatibilnosti, međutim u isto vreme životinjski instikti su radili svoje.
Antropološki gledano ako se možete izdvojiti, zanimljivo je gledati ples Tanatosa i Erosa kroz istoriju, kako kao dve boje koje se mešaju prolazi kroz ljudske porodice, živote, gene i vreme. Ples gomile osobina pozitivnih i negativnih koje se prepliću gde one agresivne pobeđuju suptilne dovodeći do sopstvenog kolapsa.
U vremenu pandemije, pohlepe, korupcije, prevara, krađa, mržnje i gluposti pitam se kako će izgledati neke buduće zapovesti?
Možda “ne uništavaj prirodu”, “neka vam broj na planeti bude ograničen” a možda “ne koristi novac” ili “peri ruke nakon rukovanja”…
Šta vi mislite? Pišite dole u komentaru
