Mera

Poslovica kaže:

Pruži se onoliko koliko ti je krevet dugačak.

Bez obzira koliko neko zarađuje ako troši više nego što zaradi uvek će biti u pacovskoj trci, uvek u istim finansijskim problemima. Ako zaradite mesečno milion dinara, a potrošite više od toga opet ćete biti u dugovima. Toliko je logično da izgleda nekako glupo za izgovoriti, a opet mnogi imaju baš taj problem.

Verovatno i sami znate nekoga u vašoj okolini ko je napredovao na poslu, čija se plata povećala duplo u poslednjih nekoliko godina i opet ima isti problem. I dalje ne može ništa da uštedi mada se osnovni troškovi života nisu značajno promenili. I dalje se guši u dugovima. I dalje jedva sastavlja kraj sa krajem. I dalje živi od prvog do provog u mesecu.

Čim se dođe do većih primanja, krenu da rastu apetiti i želje. I uvek izgleda da novac nedostaje. Onda sledi odlazak u banku, pa kod prijatelja i neretko kod zelenaša - i tako, dugovi se gomilaju. I onda opet isti ciklus. Razumljivo bi bilo da se novac pozajmljuje za ono najpotrebnije, ali izgleda da se novac često pozajmljuje za luksuz. Veći stan, drugi automobil, novi televizor, odmor u inostranstvu, svake godine novi model telefona, ručak u elitnom restoranu.

Tokom godina tranzicije kada je društveni kapital prelazio u ruke privatnika, mnogi su odjednom privatizacijom dobili popriličnu količinu novca. Nakon, pola veka komunizma, a onda siromštva tokom ratnih godina, ljudi su bili željni svega, i sve to ako je ikako moguće želeli su istog momenta. Međutim, ono što nisu znali šta i kako sa novcem. Umesto da se novac uloži u posao, koji bi se kasnije stvorili dodatni prihodi, dobijena sredstva su otišle isto onako kako su i došla.

Tih dana izgledalo je kao da je nacija kolektivno dobila na lutriji. Kako to obično biva sa dobitnicima lutrije novac se začas potrošio, prodavnice su zabeležile kratak i oštar rast prodaje, a nacija se nakon kratke doze finansiskong adrenalina, slično dobitnicima lutrije, suočila sa surovom realnošću - besparica, nezaposlenost odsustvo ideja šta i kako dalje. Stanovici Srbije postali su siromašniji nego što su bili. Obzirom da nismo odrasli u kapitalističkom sistemu nedostajalo je iskustva o tome kako i šta sa novcem.

Jedini resurs koji stvarno imamo je vreme. I ono je ograničeno, pa samim tim i vredno. Profit i stvaranje kapitala se ostvaruju kroz prodaju proizvoda i pružanje usluge koji su u suštini razmena našeg vremena i znanja za novac. Samim tim lagodniji život bi podrazumevalo povećanje slobodnog vremena pri čemu se ne gubi na kvalitetu života, ili dostizanje stanja u kome možemo da trošimo više vremena na aktivnosti u kojima uživamo i volimo u odnosu na one koje moramo raditi da bi preživeli.

Da bi izašli iz pacovske trke, potrebno je naučiti kako kontrolisati prihode i rashode. I ovo je jednako važno kako na ličnom tako i na nivou kompanija i država.

Međutim često je teško prevazići potrošački impuls, posebno kad smo fokusirani na lične ciljeve. Ako su naši ciljevi samo novac i lično zadovoljsto i ako u tim ciljevima nema drugih ljudi kojima ćemo pomoći, uvek ćemo se boriti sa samim sobom.

Na pitanje kako steći finansijsku nezavisnost i kreirati uspešan biznis, poznati i uspešni poslovni mentori gotovo uvek odgovaraju sa: rešite neki problem ili pružite ljudima nešto što im je potrebno. Takvi problemi ne moraju uvek biti vidljivi, niti ljudi moraju biti svesni da im je nešto potrebno, ali svaki od ovih poslova uvek u centru pažnje ima zadovoljnje neke ljudske potrebe. Ako se dodatno te potrebe poklapaju sa etičkim, načelima prirode ili humanitarnih prava, šansa za uspehom će se uvećati.

Onog trenutka kad prestanemo da se pitamo kako neki proizvod mogu da prodam strancima, i počenmo da razmišljamo o tome kako im možemo pomoći, olakšati život, ili zadovoljiti potrebu, ideje će se same nizati u okviru onih sredstava sa kojima budemo raspolagali.

Isto tako, onog trenutka kad državni vrh skrene fokus sa kratkoročnih ciljeva lične dobiti i dobiti svojih saradnika, na razmišljanje kako mogu poboljšati život ili uslove tako da narod sam može nastaviti da napreduju bez njihove pomoći praveći dobar sistem - celokupno bogatsto će se uvećati iznad očekivanja i u tim uslovima kontrola prihoda i rashoda doći će prirodno kao disanje.

U ovom procesu, takođe treba napomenuti da je novac mera vremena, i odsustvo trošenja u ekonomiji isto predstavlja problem. Slično vodi koja stoji uskladištena u bunarima za vreme suše. Da bi ekonomija funkcionisala i rasla ta “voda” mora da teče, i što brže teče to će priroda više bujati. I naravno uvek postoji ravnoteža.
Kontinualni zadatak preduzetnika i ekonomista je da nalaze nove načine kako privući inostrane novčane tokove, podstičući njihovo slivanje u našem smeru gledajući da se smanje gubici kroz njihovo odlivanja. Onog trenutka kad se lokalna ekonomija uveća, potrebno je pružiti pomoć onima oko vas.

Neophodno je i imati meru kod razvijanja novih biznisa. Uvek postoji nekakav limit profitabilnosti na ograničenom tržištu. Da bi imali ekonomski rast neophodno je imati neku vrstu mehanizma i ekonomske politike koja će regulisati nezdravu kokurencije koja obara cenu proizvoda. Čest slučaj je da u želji za profitom konkurentske kompanije obaraju cene kako bi osvojile veći deo tržišta. U tom navlačenju dva ovna na brvnu, često se desi da se zarada toliko obezvredi da metaforički rečeno “oba ovna umiru od gladi” ili kompanije bankrotiraju.

Jednostavan mehanizam za regulisanje profitabilnosti bi bilo otvaranja novih poslova potpomugnotog informatičkim sistemom koji bi regulisao uravnoteženost između, potreba, ulaganja i konkurencije, limitirajući ili barem dajući preporuke i upozorenja o zasićenju određene proizvodno uslužne grane. Time bi balansirali rizik i osigurali tržište. Konkurencija je poželjna jer dovodi inovacija i optimizacije rada, ali u isto vreme postoji potreba za unijom koja bi obezbedila određeni nivo cena kako ne bi dovele do uzajamnog propadanja.

Mada se ovo odnosi na više različitih stvari, banalan primer nalaženja mere iz ugla nepotrebnog uvoza.
Prvi primer bi mogao biti uvoz čačkalica. Srbija ima sopstvenu drvnu industriju, i dovoljno malu populaciju da nema potrebe da se novac odliva na taj način, kineski štapići, čačkalice, štapići za ražnjiće… se mogu proizvoditi ovde, koliko god to neznatno bilo i koliko god neko tamo u Kini sa beskonačnim kapacitetima mogao obezvrediti proizvodnju. Ako proizvodnja čačkalica ne postoji, treba je osvojiti - ali tako da se ne stvori mnogostruka konkurencija koja bi poništila zaradu. Pri ovome država bi trebalo da štiti domaće proizvod taksama.
Drugi primer bi bio potreba za hiruškim maskama. Zbog pandemije odjednom se javila potreba za sopstvenom proizvodnjom i odjednom bi svi da investiraju. Treba postojati neka mera neki centralni sistem koji će ili napraviti ligu investitora i obezbediti profit svima ili bar upozoriti na nagli porast investicija koje bi mogle postati potpuno neisplative.

Ovde se ne treba plašiti da je nešto idealna ideja (kao u slučaju maski koje od jednom imaju naglu potražnju) i da ćemo propustiti izvrstnu priliku ako sad ne uskočimo u taj investicioni “voz”. Broj ideja koje možemo realizovati je toliki da i kad bi otvorili po jednu fabriku za svakog stanovnika Srbije, opet nam ideja ne bi ponestalo. Ali treba imati u vidu da sve ideje nisu iste i da znanje upakovano ima mnogo veću vrednost od sirovine ili proizvoda koji može bilo ko da pravi i nije zaštićen pravima o intelektualnoj svojini.
Potrebno je razviti preduzetništvo i investitorski duh, bez obzira koliko male naše investicije bile. Preduzetnici su ti koji ostvaruju ideje od početka do kraja, dok su investitori ti koji obezbeđuju novac i neretko daju znanje potrebno za uspeh. Ono što je Srbiji potrebno je mnogo rašireniji oblik jednog i drugog, o čemu ću pisati više.

Mera je potrebna u svemu pa i u preusmeravanju novčanih tokove sa uzvoza, na unutrašnju proizvodnju koja bi stvarala izvoz plasirajući ih na globalnom tržištu, pri čemu treba znati koliko je nešto isplativo i uvek koristiti objektivna procena koja bi pokazala kako stojimo kako na ličnom, državnom ali i svetskom nivou.