Promena vlasti

Nalaženje dobre vlasti je veoma slično pravljenju kolača bez recepta.

Mada postoji mnogo recepata za razne vrste dobrih kolača, ne postoji nešto kao “sveti gral svih kolača” koji će zadovoljiti svačije ukuse. Na svaki dobar recept može doći na stotine loših, ali to ne bi trebalo da nas obeshrabri da pokušamo ponovo. Da bi dobili kolač kakav zaista želimo nekada je potrebno dosta vremena, truda i pokušaja. Međutim, svi prethodni neuspeli pokušaji ne bi trebalo da utiču na nas da formiramo verovanje da dobar kolač ne postoji i da treba da nastavimo da jedemo loš kolač za koji znamo da će konstantno ostavljati ukus gorčine.

Kada eksperimentišemo praveći kolač po prvi put bez uputstva i recepture, i taj kolač ne ispadne baš kako treba, nema potrebe očajavati i zadržavati se na njemu. Promenićemo recepturu, uzeti drugačije sastojke, zameniti ubuđalo brašno sa novim, umesto sirćeta uzeti kvasac, pokvareno mleko zamenti svežim, promeniti razmeru soli i šećera, izbaciti ljutu papriku, dodati više vanila praha… Ako kolač ne uspe nekoliko puta, možda ćemo osmisliti nekakav sistem zapisujući šta smo prethodno radili i ispraviti greške. Možda ćemo smanjiti vatru ili dodati malo više vode, sve dok ne dođemo do one prave kombinacije koja nam odgovara.

Jedno je sigurno, besmisleno je ubeđivati sebe: “bez obzira što ovaj kolač ne valja, bolje da ostanem na njemu, jer je onaj prethodni bio još gori”!

Pravljenje kolača zahteva opservaciju, zapažanje, učenje, savladavanje određenih veštine i znanje, i naravno kreiranje nekakve metodologije kako doći do onoga što želimo, da nam se ne bi desilo da stalno ponavljamo iste greške. Obzirom da je iza svakog uspešnog recepta verovatno je bilo mnogo pokušaja, dobro je učiti na znanje i receptima onih koji su to radili pre nas. Kako ono kažu - pametan se uči na tuđim greškama.

Politika nije mnogo drugačija. Međutim, na ovim prostorima ljudi se prema službenicima na vrhu ponašaju kao sluge prema vlasteli. Plaše ih se, gledaju sa strahopoštovanjem, poslušnošću i poniznošću… U reprezentativnoj demokratiji građani su prava vlast, dok su predstavnici vlasti samo legalni zastupnici. Kao što pravni slučaja pripada licu koji ga je pokrenulo a advokati mogu da ga zastupaju - isto tako su oni na vlasti samo činovnici čiji zadatak je da zastupaju interese građana.

Pojava rasprostranjena širom Balkana je da se činovnici na vrhu ponašaju kao da je sve njihovo, dok građani njima treba da se pravdaju i polažu im račune. Pa tako onog trenutka kad ljudi razumeju i prihvate da reprezentativna demokratija nije legalizovana mafija, a predstavnici vlasti nisu vlastela nego sluge građanima, stvari će početi da se menjaju.

Samo od početka ove 2020 godine mediji su pomenili neverovatan broj slučajeva raznoraznih oblika korupcije i opet - vuk pojeo magarca, opet nikom ništa. Bez obzira što oni na vlasti čak i između sebe daju protivrečne izjave, nedvosmisleno ukazujući na laži i manipulacije, ljudi nastavljaju da glasaju po starom. Sve učinjeno biva brzo zaboravljeno.

Kada pitate prosečnog glasača odgovoriće isto - “za koga drugog da glasam svi su oni isti?”.

Pogrešna uverenja i ubeđenja. Ne postoji osećaj zajedništva niti građanske svojine. U društvu gde etika i moral ne stanuju, sistem polako počinje da se obrušava, a uspešnim se smatraju oni koji postanu jedan od “tih”. Kako što se to govorilo tokom vremena komunizma - “državno je svačije, pa je i ničije”, pa onda sledi da svako sa njime može da radi šta god može…

Pa tako srpski parlament je postao oličenje klana ili plemena. Protivrečenje određenoj ideji velikog vođe ili ukazivanje na korupciju unutar redova stranke, umesto kao čin poštenja smatra se činom izdaje. Ovakav način delovanja u demokratiji ostavlja širom otvorena vrata za manipulaciju, korupciju i diktaturu koja dolazi sa vrha. Većinu stvari koje radimo, radimo sa jakim uticajem socijalizma i plemenske retorike gde je onaj ko je najglasniji ujedno i najpametniji. Zaboravljajući izreku - “kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom” bahatost je postala sinonim za snagu.

Mada treba imati razumevanja i prema ljudima, nekad im je mozak bio ispiran parolom “sve je naše” koju su na kraju posle mnogo muka ipak prihvatili, mada im je bila oraganski strana. Sada su tu nekakve nove parole, a svaki put kada se parola promeni - onaj obični prostodušni pošten čovek nastrada.

Kako uopšte promeniti ovako nešto i napraviti bolji sistem?

USA, Kanada, Britanija imaju dugu tradiciju, više od stotinu godina, kontinualne demokratije. Kod nas demokratija i kapitalizam novine sa kojima nemamo dovoljno iskustva.

Kako je tamo?

U Britanije bitna razlika je u strukturi predstavnika parlamenta. Poslanici se biraju u lokalnim opštinama, gde građani gledaju da biraju ljude koji su se istakli u znanju ili radu i koji imaju nekakavu istoriju borbe za lokalne probleme. Lokalni izborai ujedno predstavljaju popunjen parlament. Dok su u Srbiji poslanici poput nedodirljive zaštićene vrste, u Britaniji poslanici dostupni svakom građaninu. Svako lice može da ode na razgovor sa poslanikom i da obrazloži slučaj od opšteg značaja, koji će ako se pokaže da je dovoljno bitan biti provučen kroz raspravu u parlamentu.

Bez obzira da li je opozicija ili pozicija u pitanju, o svakom članu ili novom zakonu se raspravlja i glasa na ličnom nivou. Čak i da određeni poslanik glasa protiv neke uredbe koja dolazi sa vrha, neće trpeti posledice ili biti označen kao izdajnik što kod nas nije slučaj.

U Srbiji svaka pomisao na promena stvara ogroman strah da može biti još gore. Lekcija je da svaki put kada se dodirne novo dno, postoji još jedno dublje od toga. Ovo nije čudno jer u lošem sistemu, loše stvari su pravilo.

Šta nam je činiti?
Neće biti gore ako učimo i naučimo šta su demokratija i kapitalizam, šta je državna svojina, šta su prava i dužnosti građana, šta je budžet, kako se puni i gde ide novac… Demokratija nije pasivno posmatranje i glasanje jednom u četiri godine, demokratija je aktivan proces.

Šta činiti?
Ako nevalja menjaj!
Ako se plašimo da će biti gore - opet menjaj!
Kao kod kolača svaki promašaj kreiraće lekciju - na nama je da je zapamtimo, ako treba iz besa, iz inata. Kada budemo pamtili svaki promašaj da bi napravili sledeći korak - biće bolje. Ako ne može drugačije napravimo listu svakog promašaja sa tačnim objašnjenjem u kratkim crtama. Vremenom naučićemo šta je to čemu težimo, šta su dobri sastojci a šta nikako ne smemo koristiti i koje su to metode koje dovode do najboljih rezultata.

Onog trenutka kada se po svaku cenu bez kompromisa budemo opredelili za moral, pravdu, poštenje, istinu, znanje i mudrost… počevši na ličnom nivou, plodovi koje budemo ubirali odgovaraće onome što smo sejali. Plodovi uvek odgovaraju onome što sejemo. Kada sejemo prevare, korupciju, mržnju, zlovolju, bahatost i glupost, kakve plodove možemo očekivati?

Ako vam ikad dođe razmišljanje “za koga da glasam, svi su oni isti” setite se pravljenja kolača - kada kolač ne uspe promeni recepturu i probaj ponovo!
Dobri sastojci uz dobre radnje, daće dobar kolač. Život je kratak, što pre promenimo to bolje, nema razloga za čekanje, žvakanje i prežvakivanje nečeg što znamo da ne valja.

Kakav bi to bio poslastičar koji bi za sat vremena potrošenog na pravljenja novog kolača koji nije uspeo, potrošio sledećih godinu dana svakodnevno kukajući i žalići se svima na isti. Šta bi tek bilo kada bi isti taj kolač nudio svojim mušterijama pod parolom “treba da budete srećni, oni prethodni kolači su bili još gori”.

Da bi napravili nešto dobro, moramo kao prvo znati šta je to što želimo i čemu težimo. Mnogi se žali na stvari koje nevaljaju a ne zanju da objasne šta je to što hoće. A onda kada saznaju šta žele, da bi do toga došli koriste iste one metode kao i oni na koje su se žalili. ^[*] Da bi došli do onoga što želimo, treba dorasti zadatku i biti slika onoga čemu težimo. Uvek treba krenuti od samog sebe.

Čak i ako ne uspemo iz prvog, desetog ili stotog puta treba nastaviti pokušavati. Kao što je Edison rekao “Nisam doživio neuspeh. Samo sam pronašao 10.000 načina koji ne rade.”