Krađa kao navika

Postojala je jedna zemlja u kojoj se kralo uvek i svi su krali. Tokom socijalizma, mada im to nije bilo dozvoljeno, svi su nešto nosili iz fabrika. Onako tajno, kradomice, da ih neko ne vidi. Da li je to rolna papir, sapun, višak HTZ opereme ili nešto što se proizvodilo - uvek je neko nešto odnosio. Nekako je ljudima to bilo normalano. Pa pobogu, mislili su, ako je društveno onda je svačije i ničije.

Valjda, da svima bude lakše, da se sakrije zločin, najlakše je bilo promeniti reč kojom su se koristili - pa je tako krađa postala uzimanje.

Uzimalo se mnogo i uzimao je ko je koliko mogao. Zavisilo je to od položaja i perspektive. Neko je uzimao radničko odelo a neko novac za vile. Moralo je da se uštedi, jer vremena koliko god ih oni romantizirali nikad nisu bila sjajna. Ljudi su gledali kako da uštede još nešto para. Kredit jedan, kredit drugi, pare su curile poput peska kroz prste.

U toj zemlji raslo je jednom jedno dete. Radoznalo kao svako. Jedim uvetom ponekad slušalo je razgovor odraslih. Odrasli zaneseni u mašti direktorskih fotelja, često bi komentarisali šta bi oni radili da su na takvom mestu. Govorili bi često: “Onaj ko ne “uzme” ništa za sebe, mora biti budala”.

Tako, jednog dana, kada je krenulo u školu to dete je poslušalo svoje drugare koji su ga nagovarali da iz prodavnice uzme žvaku. Krv mu se ledila, u ušima je zujalo, savest je vrištala, noge su se tresle, i znalo je da to što radi nije uredu. Ipak, delom jer su drugari to očekivali, delom jer je bilo naivno misleći da ga niko ne vidi, a delom jer za razliku od drugara nije dobijalo džeparac rešio je da uzme. Detetovi roditelji nikad nisu verovali u koncept davanja novca detetu ako mu je sve već bilo obezbeđeno, a bilo je, imalo je knjige i školski pribor, odeću, školsku užinu i sve ostalo da niko ne brine. Bez obzira na strah, ušlo je u prodavnicu i onako nervozno gledajući na sve strane spetljano stavio žvaku u džep i izjurio napolje. Niko ga nije zaustavio sa plenom. Savršeno izveden zločin - mislilo je.
Međutim vest o delu, došla je do njegove majke brže nego što je ispljunuta žvaka uspela da stigne na tlo pločnika. Bilo je tu i njegovog i majčinog stida, a i pomalo batina, tačnije malo više batina. Tu životnu lekciju, mnogo godina kasnije neki tamo pevač ovekovečiće u besmrtnim stihovima “ko igra za raju i zanemaruje taktiku završiće karijeru…”. Nije to vragolasto detence razmišljalo niti o taktici, niti o raji, obzirom da su ga masnice na pozadini dugo vremena podsećala da se treba manuti i taktike i raje.

Nikad više u životu ono nije uzelo nešto a da za to nije platilo.

Kao odrasloj osobi do dana današnjeg nije joj bilo jasno, zašto je bilo toliko posramljeno i kažnjeno kad su svi odrasli radili i rade to isto. Možda je problem u lingvistici i preciznosti govora. Nikad to ono nije reklo nikome, ni teti u prodavnici, ni komšijama, ni rodbini.
Prva lekcija koju naučiš kao mali je da odrasli ne razumeju tvoju logiku, a i kad je razumeju tvoja logika najčešće biva pobeđena čistom fizičkom silom.

Mnogi nisu bili svesni tad, pa nisu ni danas. Nije samo krađa, svi smo nešto besni ovih dana, često se pitam šta nam je. Divim se ljudima koji mogu da iskomuniciraju bilo kakvo neslaganje bez izliva emocija. Ne, nisam ni ja ništa bolji, dođe trenutak kad se čovek iznervira. Pitam se često zašto je to tako.

Zapitaš se jel mora tako? Može li drugačije?

Negde, u nekom prašnjavom delu uma, ima to dete misao da - uz malo truda i rada svako može živeti dobro, misao - da vuk može biti sit dok su sve ovce ostale na broju.

I tu je taj svet, ovde, na dohvat ruke.

Zašto onda nastavljamo da uzimamo? Možda nam je mentalitet i dalje pod opsadom Turaka ili u socijalizmu, možda zato što ne volimo da radimo…
A zašto uvek biramo vođe koji rade to isto? Možda da nas opravda, možda da bi imali nekoga da optužimo za stvari koje i sami radimo.

Jednog dana neko će reći “sad je dosta”. Kao kad se radi presek stanja. Sinonimi će preći u homonime, zbog preciznosti govora.
Šta je “uzimano” možda će biti oprošteno, a oni će morati naučiti da žive sa time - od sad svako plaća svoj račun.

Šta se desilo sa detetom? Ono je na kraju otišlo negde dalje. Priča se da mu je dosadila zamena teza. Otišlo je tražeći valjda neku zemlju u kojoj žive ljudi baš onakvi kakvi su ga roditelji naučili da čovek treba da bude. Naučili, što treningom, što batinama i kaznama, što retkim razumnim rečima.

Postojala je jedna zemlja, i u njoj je bilo jednom jedno dete. Sada ono više ne živit tamo.

Ko zna, možda ste baš vi to dete…