Gubitak poverenja

Česta tema razgovora, ne samo u Srbiji nego u svetu, je kako povratiti poverenje ljudi u institucije? Mnogi ocenjuju ovu situaciju čak beznadežnom. Situacija u kojoj ljudi više veruju teorijama zavere i populističkim izjavama nego naučnicima i ekspertima je za jedno društvo zabrinjavajuća u svakom pogledu.

Kako smo došli do svega ovoga?

Sprega novca, moći i politike oblikovala je senzacionalizam i manipulativnost medija, koji su zatim stvorili more oprečnih informacija. Pa tako tokom pandemije svi su bili svedoci da medicinski eksperti i političari iznose kontradiktorne izjave na pitanje kakve mere treba preduzeti da bi se pandemija ublažila.
Političko rukovodstvo koje vlada kroz kontrolisane medije, i društvo u kome eksperti menjaju svoj integritet za političke ciljeve, pri čemu ne postoji prostor za debatu o idejama nego se svaki razgovor završava ličnim napadom - su obično znaci mnogo dubljih problema. Ako se diplome mogu kupiti, doktorati mogu plagirati, ako su svi državni poslovi rezervisani za kumovske i rodbinske veze, a zadržavanje fotelje je cilj iznad svega onda je jasno da će društvo skliznuti u mod rada u kome ljudi gube poverenje u institucije.

Kada se izgubi poverenje u ljude i institucuje, pojačano generalizacijom masa krene da razmišlja u pravcu: “nikome više ne verujem”, “svi oni lažu”… a bilo kakav pokušaj vraćanja poverenja od strane onih koji su već manipulisali narod, izgleda kao poziv žrtve da ponovno bude lakoverna, prevarena i izmanipulisana.

Jedan od načina da se ovo ispravi je da vladajući kadar rasčisti sa korumpiranim kadrom. Međutim stvari nisu tako jedostavne, kao što objašnjava video “The Rules for Rulers” postoji razlog zašto se korupcija desila i zašto se ti ljudi nalaze na mestima na kojim se nalaze.

Sve države u kojima se nalazi jedan čovek koji vlada sa svime imaju isti problem, i sve što se dešava dešava se sa razlogom, a stvari su toliko predvidljive da je šablone jednostavno prepozanti. Mada su ovi problemi manje izraženi u demokratijama oni i dalje postoje.

Nepoverenje je razumljivo kada se javlja iz pozicije korumpiranog sistema, punog ljudi koji manipulišu i lažu ne bi li sačuvali vlast ali može nastati i zbog nerazumevanja procesa rešavanja novih problema. Ovde, postoji razlika između osobe koja ne zna šta je rešenje ali se zbog moći koju poseduje ili pod uticajem Dunning-Krugerov efekta pokušava da reši nešto što nije u njegovoj moći, i nekoga ko ima ogromno domensko znanje ali ne uspeva da reši problem praveći greške jer se ono sa čime se sreće dosad nije viđeno.

Da stvari budu komplikovanije, ljudi koji nemaju domensko znanje mogu napraviti proboj u nekoj sferi tehnologije baš zato što ih nedostatak ekspertskog znanja ne sprečava da razmišljaju izvan okvira znanja koje imaju. Ovakvi ljudi poseduju delimično znanje iz više oblasti i sposobnost da kombinuju i sagledaju informacije iz više uglova.

Za prosečnog stanovnika koji za stvari od vitalnog značaja očekuje odluku pametnijih od sebe, sve ovo prilično komplikuje stvar sa poverenjem, jer oni koji imaju ekspertsko znanje i iskustvo nisu u stanju da daju pravilne smernice, dok oni koji ga na izgled nemaju su mnogo bolji u tome. Ne adekvatan kadar, političko zapošljavanje, izbegavanje odgovornosti… je manje više dovelo do toga da prosečan čovek veruju da je njegovo mišljenja jednako vredno kao i ekspertska analiza.

Šta je rešenje za sve ovo?

Tokom vladavine demokratskog bloka u Srbiji često je korišten slogan “transparentno”, ideja koja je trebala da stvori takvu politiku u kojoj bi rad državnih institucija bio u potpunosti providan i javan. Međutim, ta ideja nikada nije zaživela u dovoljnoj meri. Ideja u kojoj je sve javno i dostupno i gde se vidi do poslednje stavke na šta se državni novac troši, kakvo je imovinsko stanje političara kao i onih koji su u vezi sa njima, kakav je uticaj interesnih grupa, koliko su mediji nezavisni, ko laže i zašto - ostala je samo mrtvo slovo na papiru.

Poverenje je potrebno samo onda kada nemate tačne i pravovremene povratne informacije, ako povratne informacije postoje odluke je moguće dovesti na osnovu činjenica umesto na osnovu polu-znanja.

Kroz informatičku revoluciju, svet se polako kreće kao ovome, kamere, senzori u mašinama, merači pritisak, pulsa, vlažnost vazduha, brzine vetra, temperatura, udaraca groma, zemljotresa, merači nivoa rečnih tokova i kanalizacije, senzori u automobilima i u kućama… svet je prepun elektronskih uređaja čija je svrha da prikupljaju najrazličitije informacije. Sve ovo služi kako bi mogli doneti bolje odluke i kako bi poboljšali život. Sve ide do te mere da ako googlate “prsten vernosti” naći ćete bar nekoliko članaka koji u svakom trenutku prati partnere. Mada ova ideja može izgledati ekstremno, nije tajna da nas naši pametni telefoni več odavno skakodnevno prate, zvuk, kamera, lokacija, vibracije, pozornost… veliki informatički giganti preko naših telefona i socijalnih mreža već znaju više o nama od nas samih.

Sve ovo ne mora nužno biti loše, ali je kratka istorija postojanja već pokazala da je ova ogromna moć jednostrana i da se njome unilatelarno koriste privilegovane elite političke i novčane moći. Da bi se transformacija transparentnosti završila, biće potrebno da imamo neprestanu i trenutnu dostupnost informacija sličnu onoj koja je postignut objavaljivanjem dokumenata poput “Panamski papiri” koji imaju za cilj da razotkriju korupciju na globalnom svetskom nivou. Međutim ovo može funkcionisati samo ako pravosudni organi rade posao zbog kojeg postoje.

Samim tim, umesto što imamo imamo političare koji nadgledaju narod, cilj demokratije je da narod neprestano pratiti svaki i najmanji korak činovnika kojima je dodeljeno da upravljaju zemljom. Obzirom da se informacijama može manipulisati ako su dostupne samo jednoj strani, cilj transparentnosti su istinite informacije koje moraju biti svima podjednako dostupne u najkraćem mogućem roku.

“Kasno Marko na Kosovo stiže” i “Svi generali su pametni posle bitke”

Uzaludno je imati najbolji poslovni izveštaj ako ćete takve informacije dobiti nakon sastanka, i džaba najbolji lek na svetu ako će ga pacijent dobiti nakon što umre. Samim tim, najbolji senzori, statistike i naučni proroačuni… su beskorisni ako dođu sa zakašnjenjem.

Rezultati izbora, gde se novac troši, kakvi su planovi, ekonomski parametri i statistike, senzori u mašinama, nervni impulsi u telu… imaju smisla samo ako su tačne i pravovremene. Transparentnost jedino ima smisla uz pravovremenosti. Informacije moraju biti dostupne ako je moguće trenutno, da bi sistem mogao ekonomski napredovati i pravilno funkcionisati.

Nakon toga, sve zavisi od kvaliteta odluka onih koji informacijama raspolažu, koliko su oni sposobni da ih tumače i maštoviti da nađu adekvatna rešenja. A ako su informacije dostupne svima veća je šansa da će se pojaviti neki samostalni um ili grupa koji će moći da nađe i predloži mnogo bolje rešenje.

Zato je potrebno napraviti sistem koji neće dozvoliti onima koji odlučuju da pogreše ili manipulišu sa informacijama.