Greška monopola
U biznisu vođenom kapitalističkim sistemom, monopol je pozicija u kojoj svako želi da bude. To je pozicija u kojoj vaš proizvod ili usluge u potpunosti dominiraju jednim tržištem.
Pored ovoga, u novijem vremenu javlja se nova vrsta širokopojasnog monopola gde jedna kompanija širi svoj uticaj na tržištu, gledajući da osvoje što više različitih grane privrede koje mogu biti komplementarne, a ne predstavljaju osnovnu delatnost kojom se kompanija bavi.
Ovaj trend je često praćen gušenjem i preuzimanje posla od svih malih proizvođača, prodavaca ili bilo koga ko čini lanac proizvodnje, snabdevanja i prodaje.
Poznat je primer kompanije Monsanto koja, pored toga što kontroliše 90% svetskog tržišta soje, neprestano forsira širenje svog uticaja u zemljama trećeg sveta. Često svojim oslabljenim genetski modifikovanim semenima uslovljava zemljoradnike da kupuju Monsanto pesticide sklapajući sa njima toksične ugovore koji te male zemljoradnike dovode do bankrota i gubljenja zemlje. U Indiji ova praksa dovela je do ogromnog broja samoubistava među zemljoradnicima.
Sa druge strane, imamo kompaniju kao što je Coca-Cola koja je kupila na stotine brendova na taj način gušeći svaku naznaku konkurencije.
Mada je gledano iz ugla korporacija monopol poželjan, i mada u svetu globalizacije korporacije teže da baš oni postanu jedna, jedina “Buy n Large” kompanija (iz crtanog filma Wall-E), koja će posedovati sve bogatstvo u ovom delu svemira i ako je moguće dalje,
često se gubi iz vida da je baš takav način ponašanja ono što guši dalji napredak i mogućnost daljeg rasta kompanije.
Mada stvarni svet nije crtani film, naš svet nije daleko od tog scenarija. U prilog ovome ide i činjenica da 1% najbogatijih ljudi poseduje 50% ukupnog bogatstva sveta, pri čemu su istraživanja na uzorku od 37 miliona kompanija pokazala da samo 147 kompanija operiše sa 40% svih svetskih ekonomskih transakcija. Strah koji postoji među stručnjacima je da ovakav sistem u slučaju ekonomskih kriza ima povećan rizik od potpunog kolapsa.
Nakon što se uspostavi takva vrsta širokopojasnog monopola nestaje konkurencija a samim tim i inovacije, osim što se gubi prostor za rast, da bi se održao trend uvećanja vlasničkog profita pribegava se automatizaciji i smanjenju radne snage. Unutar tog začaranog kruga ostvarenog povratnom spregom između sistema i ljudi, jaz između bogatih vlasnika i radničke klase se ubrzano povećava. Ovo dovedi do kolapsa čitavog sistema - zbog jednostavne činjenice da obični ljudi od čije kupovne moći korporacija zavisi više ne poseduju sredstva kojim bi kupili proizvode koje jedna i jedina “Buy n Large” proizvodi.
Jednostavno je ako ljudi oko nas nemaju prilike da zarade, neće imati ni kupovnu moć kojom bi mogli da kupe proizvode i nastave rast firme, zbog čega sistem stagnira a kasnije se i urušava.
Drugi problem ovakve vrste monopola i tajkunske prakse dovodi i do limitiranja koliko većinski vlasnici mogu da napreduju u jednom tržištu.
Ako zamislimo da živimo na nekom prostoru koji ima hiljadu ljudi, ukupna vrednost bogaćenja pojedinca ili par ljudi iz te grupe biće određena maksimlanom vrednošću koji oni i mašine mogu da proizvedu.
Postavlja se pitanje ako ste vi taj bogataš šta je bolje za vas da svi oko vas imaju prosečnu platu od 100 evra ili 2000 evra?
Odgovor bi trebao da bude jednostavan. Ukupna kupovna moć onih sa 100 evra je 100,000 evra, dok je to u drugom slučaju 2,000,000 evra. Gde je lakše zaraditi novac tamo gde imate ljude koji imaju 1,500,000 spremnih za trošenje ili gde ljudi jedva preživljavaju. Naravno ovde možemo ući u raspravu da oni koji primaju 100 evra mogu biti robovi i da je to novac za puko preživljavanje dok gazda može ubirati sav prihod od njihovog rada izvozeći ga na drugo tržište; odgovor je opet isti bolje je živeti u tržištu gde ljudi imaju veću prosečnu platu, jer oni mogu stvoriti vrednost koja je mnogo veća od onih koji robuju, zato što će kod onih bolje plaćenih i stepen obrazovanja biti veći. Samim tim tehnološki nivo zemlje, obrazovanje, raspoloženje, moral, želja za ugledom i dokazivanjem, i mnogi drugi parametri biće takvi da će ljudi koji su bogatiji zarađivati više za sebe i svoje porodice ali i više za vlasnike i akcionare kompanija.
Prosto je, samo ako raste korenje moći će da raste stablo i krošnja. Ako isečete ili isušite korenje - umire i stablo.
Prema tome, opšti savet za sve one koji su uspeli ili će tek uspeti: da bi uspeli još više, i da bi zaradili još više, učinite da ljudi oko vas postanu bogatiji. Ovaj savet važi kako za pojedince milionere i milijardere ali tako isto i države. Ako je vaša država uspela povucite na gore zemlje iz regiona. U trci napretka samo ako svi oko vas napreduju možete i vi napredovati.
Šta bi bilo neko praktično rešenje?
Samolimitiranje i limitiranje rasta, ne mora nužno biti odgovor, ono što je mnogo bolje rešenje je podizanje drugih oko vas, namernim stvaranje konkurencije.
To podrazumeva, mentorstvo, davanje znanja, saveta, prečica kako da se uspe u biznisu. Takođe ovo podrazmeva otvaranje vrata i davanje kontakata, kao i sponzorisanje drugih biznisa i projekata kroz bespovratna sredstava koja ne zahtevaju vlasnički udeo. Da bi se izbegle prevare, traćenje novca i vremena takve projekte treba usloviti rezultatima, koji će pokazati uspeh ili uložen ograman trud. Još jedan način može biti davanje beskamatnih sredstava gde je jedini uslov vraćanje glavnice.
Mada se inkubatori i habovi biznisa polako razvijaju u Srbiji taj razvoj niti je dovoljno brz niti obiman, a uložena sredstva osim što su prilično mala u poređenju sa onima u inostranstvu praćena su prevelikim očekivanjem anđeoskih investitora.
Za one koji su bogati, ako želite da nastavite da uvećavate vaše bogatstvo, pomozite ljudima oko sebe da se i oni obogate, a najbolji način za to je kao što kaže engleska krilatica da “Platite dalje!” (Pay it Forward).
A u sledećem tekstu pisaću zašto je navika svakog čoveka da “investira u pokušaj” jako važna za razvoj Srbije.
