Elementi napretka

Da bi postavili scenu za ovaj misaoni eksperiment, zamislite za trenutak da novac ne postoji. Da budem precizniji - da ne postoji u bilo kom obliku, čak ni kao mogućnost robne razmene. Ako će vam biti lakše zamislite da ste vi jedini misleći organizam na planeti Zemlji. Ono što je vaše primarno interesovanje je da otkrijete, “ko ste”, “šta ste”, “kako ste se obreli tu gde jeste”, “šta je smisao svemira i vas samih”… kao i mnoga druga razmišljanja koja vas čine budnim.

Postavlja se pitanje šta vam je potrebno da bi živeli i napredovali toliko da možete odgovoriti na sva ona pitanja što pre?

Jasno je da obzirom da ste sami, morate nekako naći više vremena za razmišljanje a manje za rad. Jedna ideja je da ga trošite manje na stvari koje morate raditi da bi preživeli (nalaženje vode, hrane, održavanje higijene, grejanje…), kako bi imali vremena da radite one stvari koje vas zanimaju (razmišljanje o egzistencijalnim pitanjima kao što su svemir, smisao, smrt, sloboda, uživanje…).

Postoji tanani balans između toga koliko vremena možete uštrpnuti na jednom tehnološkom nivou pre nego što ono počne štetno uticati na vas. Primera radi, Hektorovi delfini sa Novog Zelanda, zbog hladnije vode samo da bi preživeli moraju neprestano loviti ribu, što im ostavlja vrlo malo vremena za igru - čak i najmanje narušavanje staništa može oterati ribu, kreirajući veoma tanku razliku između života i smrti.

Dobijanje “slobodnog vremena” je tip optimizacije kojem ljudska civilizacija neprestano teži. Mi usavršavamo radne procese, kako bi mogla da posvetimo značajniju količinu vremena funkcijama višeg reda. Ako stvari postavimo na taj način, postavlja se pitanje: šta je potrebno uraditi da bi se odnos između “moramo vreme” i “želimo vreme” promenio?

Obzirom da nema drugih jediniki od kojih bi napravili robove i koje bi radile za nas, potrebno je da napredujemo u tehnološkom smislu. Da bi se to i desilo bitno je kako upravljamo sa tri stuba prosperiteta: energijom, informacijama i radom.

Na početku beše instrukcija (“informacija”), i ona je zahtevala energiju, da bi se transformisala u pokret (“rad”).

Mozak stvara misao komandnog tipa, a ona zapoveda mišićima ruke da se pomere. Mišići troše energiju i pretvaraju to dvoje u pokret. Nakon što se pokret desi, putem čula, mozak dobija povratnu informaciju šta se desilo i ciklus se ponavlja.

Ova vrsta procesa može se naći svuda oko nas i van primera koji su nama očigledni. Veze atoma sadrže neku vrstu ugrađenog ponašanja (informacionog polja) interakcije sa drugim elementima. Informacija kao deo hardwera. Ne mora nužno postojati komanda, jer stvari koje su kompatibilne će, prateći liniju manjeg otpora, u povoljnim uslovima međusobno reagovati, kombinovati, spajati, razdvajati, reagovati i vršiti neku vrstu rada transformišući energiju. Bez obzira u kom obliku se ovo dešavalo ovo trojstvo: informacije, energije i rada (materije i vremena) će uvek postojati.

Pa tako Informacija može biti stanje (znanje, podatak, merenje…) ali i radnja (algoritam, process, razmišljanje, svest, komanda …), energije može imati razne oblike (toplotna, mehanička, nuklearna, hemijska, kinetička, zvučna, gravitaciona, jonizirajuća, potencijalna, električna i elektro-magnetna) i na kraju bez obzira da li je u pitanju fizička akcija, hemijska reakcija, zvučni talas, zemljotres ili nuklearna eksplozija - rad će se uvek manifestovati kroz neku vrstu transformacije i pomaka materije u prostoru i vremenu.

Kakve ovo sve veze ima sa nama i napretkom?

Često mislimo da napredak zavisi od novca i da ako nemamo novca ne možemo napredovati, međutim to nije tačno. Ono što je zaista potebno su efikasniji načini za dobijanje i manipulisanje sa tri elementa prosperiteta - informacijama, energijom i radom. Ovladavanje njima znači ovladavanje napretkom i svime što on čini.

Čovek je lenja životinja, ili tačnije rečeno životinja koja uvek traži način kako da što više vremena proved u uživanju a što manje u patnji.

Umetnički prikazi “Rajskog vrta Adama i Eve” govore slično i nisu daleko od onoga što bi verovatno priželjkivala bilo koja druga životinja.
Raj je nekakav vrt ili bašta, puna čiste vode, zelenila i hrana koja je uvek na dohvat ruke, svi se veselo igraju, srećni, nasmejani i bez briga. Sve sa te slike ukazuje da svi žive u izobilju gde sve osnovne potrebe su zadovoljene dok predatori, opasnosti i strah ne postoje.

Cela ljudska istorija se zasniva na tome da u genima imamo upisano želju da uživamo što više sa što manje napora. Pa tako neko je uvideo da je lakše oteti od nekog drugog ko je za to nešto teško radio. Šta god se radi uvek postoji rizik od neuspeha, nešto što bi moglo pokvariti sav uloženi trud. Shodno tome rizik otimanja u odnosu na veličinu i trajanje nagrade je razbojnicima vertovatno imao smisla.

Svi ratovi, robovanje, etika, moral, nauke, medicina, svi pronalasci… bave se time kako obezbediti što više reursa koji za koje moramo raditi - za što manje vremena, kako bi imali što više vremena za stvari koje želimo da radimo. Jedina razlika je da nekad druge ljude smatramo delom sebe a nekad samo kao prepreku.

Nemojte da radite teško, radite pametno - jer radeći pametno, naći ćete način kako da izbegnete težak rad.

Na Maslovljevoj hijerarhiji potreba na dnu se nalaze fiziološke potrebe kao što su vazduh, voda, hrana, toplota, spavanje, seks, izlučivanje, homeostaza (ravnoteža organizma) i potrebe za sigurnošću kao što su sigurnost tela, posla, resursa, morala, porodice, zdravlja i staništa. Svaka od tih potreba može da utiče na način funkcionisanja i razmišljanja. Međutim, ako se previše bavimo tim potrebama često se dešava da suviše teško radimo bez ikakvog uživanja. Tek kad krenemo da se bavimo sa stvarima sa vrha piramide to jest potrebama samoostvarivanja u koje spadaju moralanost, kreativnost, spontanost, rešavanje problema, ne osuđivanje, prihvatanje činjenica itd. - stvari u dnu piramide postaju mnogo lakše dostupne.

Ako prihvatimo ideju da smo mi svest svemira kroz čije oči se i sam svemir samo-aktuelizuje i postaje svestan, onda je prirodno da što više vremena posvećujemo višim funkcijama mozga i važnijim procesima razmišljanja.

Kao što mnogi fizički i hemiski procesi prate manju liniju otpora, tako je i čovek osuđen da uvek nalazi nove načine optimizacije svet oko sebe.

Ovde se možemo zapitati zašto se onda stalno vrtimo u krugu, i zašto uništavamo živi svet oko sebe?

Bavljenjem potrebama samoostvarivanja, moral koji smo kreirali nije bio dovoljno širok, da obuhvati sva bazična pravila - koja definišu granice optimizacije. Baš ta pravila nam ne dopuštaju da zanemarimo važne elemente kroz brigu o bićima i stvarima koja su u indirektrnoj vezi sa nama.

Ekonomski gledano stvari u Srbiji se ne pomeraju sa iste tačke, jer polovina ima ograničen moral - pa se shodno tome, bez obzira kom sloju društva pripadali, i dalje veruje da je krađa najunosniji način bogaćenja. Dok druga polovina veruje da je jedini način da se obogatimo da radimo više, jače i upornije.

Veruje se da može biti bolje - samo ako svi rade više od onih predviđenih 8 sati dnevno. Koliko puta ste čuli od ekonomista i političara da treba da ulažemo u poljuprivredu i da radimo što više?
Mnogi poljoprivrednici znaju da se u poslednjih nekoliko decenija retko ko obogatio od svog teškog rada. Poljoprivredni proizvodi su sve jeftiniji, i sve je teže zaraditi. Samo oni koji imaju na stotine hektara zemlje nekako sastavljaju kraj sa krajem.

Zašto je to tako?

U svetu gde postoji veštačka inteligencija, mašine, automatizacija, roboti i traktori koji se sami voze - jedna motika, bez obzira koliko rob teško ili dugo radio, nema mnogo šanse. Čovek ima ograničeno vreme i kapacitet, pa se samim tim ne može takmičiti sa mašinom.

Osim ako provizvod koji uzgaja nije po nečemu specifičan (pakujući znanje u ono što proizvodi i time prodajući intelektualnu svojinu), male su šanse da čovek svojim radom može biti konkurentan mašinama.

Svaka ekonomski jaka zemlja zna kako da proda intelektualnu svojinu zapakovanu u proizvod ili uslugu, i sve one to čine sa osmehom i mašnom.

Međutim ovde postoji zamka, ako se “lenjost” (odsustvo fizičkog napora i patnje, da bi se posvetili mentalnom rešavanju problema i tehnološkom razvoju kako bi se dobilo sve potrebno kroz tehnološki napredak) zameni sa lenjošču (nedostatak volje za bilo kakvom aktivnošću) to će definitivno dovesti do negativnog ishoda.

---

Da se vratimo na temu, napretka i ekonomskog rasta.

Zamislite zanatliju koji je odlučio da se bavi proizvodnjom eksera. On kreće od nule, sve što zna je da mu treba nešto da spoji dve daske. Radeći kao kovač izumeo je gvozdeni klina, pronalazak koje spaja dve daske. Sad želi da proizvodi isto u većoj količini jer to njegove mušterije traže. Prvo mora naći rudu, iz kamena zagrevanjem na visokoj temepraturi mora osloboditi metal, iz metala mora izvaljati žicu, i na kraju mora iseći tu žicu na sitne komade kojima će otkivanjem i krivljenjem napraviti glavu.
U prvo vreme uz težak rad uspeva da napravi 30 eksera dnevno i ti ekseri su relativno skupi. Zatim uviđa da je pravljenje eksera profitabilan posao, ali shvata da ne može sam zadovoljiti obim narudžbina, nalazi šegrte koje plaća tek toliko da ostanu da rade ali ne previše da mu oduzmu posao. Tako uz organizaciju posla nekoliko ljudi uspeva da otkuje 300 eksera dnevno. Kovač uviđa još jednu stvar ako svaki radnik radi samo jedan posao postižu mnogo više - podelom rada uspevaju da naprave 5000 eksera dnevno.

Preko puta kovačke zanatske radnje nalazi se drugi kovač koji radi tek toliko da preživi, a veći deo vremena provodi smišljajući mašinu za eksere. Jednom kada je završio mašina, loženjem uglja, mašina se pokreće i izbacuje 30000 eksera dnevno samo sa 2 radnika. Nakon toga dolaze, veće, bolje i preciznije mašina, koja troši manje energije i pravi manje grešaka, i kao takve mogu da proizvedu 100 hiljada eksera dneveno.

Vremenom uz saradnju ljudi iz različitih oblasti metalurgije, hemije, informatike, fizike, nano-tehnike… i uz veliki broj inovacija, jednog dana čovek prilazi mašini, i kaže joj: “Za moj projekat mi je potrebno 3 miliona 987 hiljada pet stotina eksera.” Mašina, blagim ljudskih glasom postavlja par dodatnih pitanja i odgovara da će posao biti završen za 2 sata i 17 minuta, zatim počije sa radom. Izdaje instrukcije nano robotima koji transmutiraju elemente iz obližnje stene i zemlje, koristeći energiju fuzionog reaktora - velika gomila eksera se pojavljuje kao nekakvom magijom iz čistog vazduha na sredini prostorije.

---

Sve iz ove male priče, možemo videti svakodnevno, napredak uvek podrazumeva veću efikasnost i optimizaciju procesa koja se dobija rešavanjem nekakvog problema.

I ti problemi se uvek dobijaju iz pitanja:
Kako da dođem do više energije?
Kako da trošim manje sopstvenog rada zaokupljen procesima koji se ponavljaju?
Kako da automatizujem sve što ne zahteva kreativan umni ili fizički?

U svakom sledećem stepenu razvoja mi radimo stvari bolje, brže i efikasnije, trošeći manje sopstvenog vremena i imajući više vremena da se posvetimo samoostvarenju. Da li ćemo nakon toga novo dobijeno kreativno vreme traćiti ili kreativno koristiti zavisi samo od nas.

Svaki novi nivo civilizacijskog napretka, podrazumeva bolji način kako da dođemo do što više energije, i kako tu energiju da upotrebimo što efikasnije da bi izvršili neki rad. Pa tako nekad smo ložili drvo u kotlovima sa stepenom iskorištenja od 10%, pa smo poboljšali mašine sa unutrašnjim sagorevanjem dostižući stepen iskorištenja od 20%, da bi kroz hidroelektrane i nuklearne reaktore povećali tu efikasnost na 40%, sve da bi jednog dana masovno koristili elektromotore koji imaju stepen iskorištenja od 95%.

Postižući veći stepen iskorištenja, smanjujemo gubitke i traćimo manje vremena. Pa tako, jednog dana u budućnosti, možda ćemo naći način kako da direktno pretvorimo kinetičku energiju kretanja kvarkova unutar protona u koristan rad bez gubitaka (konverzija mase direktno u energiju).

Ono što pokušavam da kažem je: da bi napredovali treba da uvećamo energiju, ako već znamo da nam za napredak treba više energije moramo posvetiti dovoljno vremena, za smišljanje inovacija i proizvodnju uređaja kako bi iskoristili izvore kojima raspolažemo pri tome pazeći da to što radimo ne ugrožava naše sopstveno postojanje (naš moralni okvi mora biti bolje definisan).
Kada uvećamo raspoloživu energiju, potrebno je naći efikasne načine da je iskoristimo za koristan rad.
Ciklus se ovde ponavalja, tako što gledamo koji su to procesi koje možemo optimizovati i učiniti efikasnim iz dna lestvice.

Ako smo nekad nosili kofe sa vodom da bi zalivali biljke da li možemo uraditi isto sa pumpama i cevima? Ako je zatim naše učešće bilo odvrtanje slavine u određeno vreme, da li neka mašina sa satom to može raditi umesto nas? Da li sata možemo zameniti kompjuterom i senzorima koji će davati biljci samo onoliko vode koliko joj je potrebno u zavisnosti od vremenskih prilika?

Igra inovacija je uvek igra postavljanja pitanja i optimizacije, a jedan od glavnih ciljeva je izbacivanje čovekovog učešće iz procesa proizvodnje.

Danas ljudi voze automobile praveći sudare u kojima svake godine gine 1.35 miliona ljudi širom sveta, uz pomoć napretka sve smo bliže danu kada ljudi više neće sedeti za volanom a broj saobraćajnih nesreća će se značajno smanjiti.

Onog trenutka kada jednačini dodamo novac - vreme, efikasnost i količina se pretvoraju u igru koju mi zovemo težnja za jeftinijom proizvodnjom.

Gledano pak iz ugla informacija, znamo da će nam u bućnosti trebati nešto što efikasnije može obraditi informacije, skladišti ih i izdavati instrukcije drugim sistemima, pomerajući naše učešće sve više ka autorizaciji procese i zapovedanju. Takve buduće mašine će moći da samostalno rešavaju probleme, naša zadatak u svemu tome će biti da NE predamo kontrolu i postavimo moralni okvir.

Predavanjem kontrole nad informacijama lako možemo izgubiti i sve ostalo.

Što se rada tiče i transformisanja materije u jedinici vremena, optimizacija i efikasnost podrazumevaju zadovoljavanje potreba tržišta u što kraćem vremenskom roku. Bilo da je to kroz industrijske procese, robote, 3d printere, ili nekakve bioničke procese, uvek ćemo stvarati neku vrstu “produženih ruku” koja će nas odmenjivati u našem radu.

Tokom samog izvršavanja procesa od inicijalne komande (informacije), energije i rada, uvek postoji protok povratnih informacija, neophodno praćenje u vidu merenja, senzora, kamera, tajmera, mikrofona… Svi ti načini kontrole i praćenja su tamo, kako bi se obezbedile što preciznije i tačnije sprovođenje instrukcija u delo.

U tom smislu sve naše organizacije i mašine su ništa drugo nego kopiranje načina kako funkcioniše naš organizam. Primera radi, onog trenutka kada ruka koja drži čekić udari u ekser - mnoštvo informacija i merenja: jačina stiska, položaj ruke u prostoru, nagib čekića i eksera, snaga udarca, vibracija nakon udarca itd. se vraća nazada mozgu.

Po ugledu na biološke procese našeg tela podražavajući njegov rad - mi pravimo mašine.

Prema tome, ako želimo da unapredimo sebe, svoj biznis, svoju državu ili civilizaciju, treba razmišljati kako da poboljšate rad sa bilo kojim od tri pomenuta elementa. Kako da dobijete što više energije što efikasnije, kako da upravljate sa informacijama što lakše, bolje i optimalnije, i kako da energiju i informacije transformišete u koristan rad na način koji će imati što manje gubitaka.

Locirajte “problem” i rešite ga, nakon toga nađite efikasan način da to rešenje učinite dostupnim za što veći broj ljudi. Baš to je osnovni princip preduzetništva i kapitalizma.

Uspeh u ovome značiće da će se i ekonomsko stanje države poboljšati!

Da bi možda pomalo nerazumljive apstraktne slike ofarbao u nešto opipljivije, pročitajte opis ove moguće budućnosti.