Crkva

Ognjište oko kojeg se okupljaju ljudi, lepak za društvo, element koji uči slozi i zajedništvu kroz individualno odricanja zarad nekog većeg uzvišenijeg dobra.

Da, to bi crkva trebala biti, međutim ona se pričilno udaljila od svog duhovnog cilja, zanemarila je jednu, najvažniju stvar - ljude. Grade se ckrve i manastiri optočeni skupocenim mermerom i freskama, grade se manastirski konaci, liju se zvona, kupuju se novi džipovi i luksuzni automobili; i izgleda da što je narodu teže i lošije to crkvene glavešine žive u većem izobilju.

Jednom prilikom kada je video vozni part Srpske pravoslavne crkve Patrijarha Pavla je prokomentarisao: „O Bog ga vidio, čime bi se tek naše vladike vozile da se nisu zavetovale na skromnost!“. Mnogo je priča o njegovoj skromnosti, doborti i mudrim lekcijama koje je davao, ali možda su najveće one koje je pružao sopstvenim primerom. Pa tako živeo je isposnički a svuda gde je mogao išao je peške, nosio je dugo jedan par cipela koji je sam preradio od bačenih ženskih čizama. [*]

Zar nije čudno da se grade nove crkve a vernika nema ni u onim starim? Kada je Isus besedio na gori, nije imao zidine, mermer, zlatom optočenu odeću. Nije bilo ceremonije i rituala bila je samo priča, a svi okupljeni su ga razumeli jasno i glasno. Išao je među ljude i pričao isto kao što bi to brižni roditelj pričao sa decom. Nije čekao da ljudi njemu dođu, nije se zatvarao u nekoj kući zatrpan nakitom, kućnim aparatima i spravama za vežbanje. Isus nije razmišljao o svom izgledu nego o duši ljudi.

Ne dolaze ljudi, ne zato što su se ljudi iskvarili, jer još od bibliskog postanja važilo je da su ljudi u svojoj biti kvarni (“grešni”), ali je crkva ta čiji je zadatak da grešnike vrati na pravi put. Međutim kad se crkva iskvari, i kad više nema nikoga da grešnike vrati na pravi put, vernici prestanu da dolaze. Negde usput, crkvene glavešine postale su produžena ruka političkog sistema, a ono što je trebalo da bude sveta tajna pretvorilo se u akt špijuniranja. Za bogobojažljivi narod ostao je samo prekor bez ljubavi. Nestala je blaga reč ili savet koji bi mogli čuti. Možda je Bog zato ispraznio crkve, da ne idu ljudi kod licemernih.

Ne gradite puste zidine, gradite ognjišta koja će ugrejati ljudska srca.

Da li priželjkuju pastiri da se stado samo od sebe vrati sve sedeći na brdu zauzeti pesmom i hranom? Da li razmišljaju kako narod treba još više uplašiti Božijim gnevom? Pa jel misle da je narod slep i glup, da ne vidi?

Kad narod vidi da su crkvene glavešine zagrzle u bogatsto, i da se više bave materijalnim nego duhovnim, da se više interesuju Audijima nego stadom svojim, nemaju vernici potrebe da dolaze u crkve jer nemaju šta da čuju. Primerom svojim oni koji su se zavetovali na podvizništvo rekli su sve. Slika govori više nego hiljade reči, a delo više od hiljadu slika.

Iz cipela gladnog teško je progutati priču o moralu, naročito kad je niz grlo guraju oni iz mermerom optočenih zgrada, sa skupocenim kolima, u čistoj novoj odeći i debelim stomacima do brade. Teško je progutati moral na prazan stomak od istih onih koji od siromaha očekuju da im ostave novac nakon molitve, dok oni sami nemaju milosti prema onima u nevolji.

Crkva je istorijski imala ulogu darodavca, nekoga ko je molio careve da bi udelili siromašnima. Oni su bili ispomoć, a manastirska ekonomija bila je tu da pomogne u vremenima ratova, poplava, suša, vremenima bolesti i nemaštine, vremenima kada je trebalo preći mnogo dodatnih milja kako bi se preživelo.

Šta je crkva danas? Danas imamo crkvu koja radi sa carevima, ne bi li oduzela siromašnima za svoje lično zadovoljstvo. U vremenu pandemije zidaju se crkve dok bolnice nemaju dovoljno sredstava. [*] Zanima me šta će Bog reći na sve ovo?

Sveštenici treba da znaju svakog ponaosob u parohiji, oni moraju biti ti koji će preraspodeliti sredstva, koji će pomoći svakom kome pomoć treba poput najbolje humanitarne organizacije koja postoji, jer su se na to zavetovali. Ako se neko zavetovao na skromnost i podvizništvo, nije teško propustiti nekoliko obroka kako bi se dao obrok onima koji ga nemaju.

Crkva treba da bude lepak i psiholog društva, institucija koja se bavi zajedništvom, neko ko ljude zove na pomirenje i suzdržanost. Da bi u tome uspeli moraju se baviti duhom i umom ljudi a ne fizičkim stvarima.

Nema crkva potrebe da se bavi nit politikom, niti nastankom sveta, niti fizikom. Niti bilo ko iz crkve treba da iznosi svoje mišljenje o svetu u kome vladaju naučne činjenice i naučni metod. Crkva je tu da se bavi filozofijom života, zajedništvom, vrlinama, onim što nas čini ljudima. Treba da se bavi ljudskim mukam, oproštajem i spasenjem, treba da nam pomogne da se izborimo sa preplavljujućim osećajem misterije života.
Crkva nema potrebe ni da ulazi u rasprave o tome da li Bog postoji, jer je to naučno nesaznatljivo isto kao što je beskonačnost svemira. U celoj priči subjektivan iskustva vernika, i takozvana čuda nikada neće biti potvrda i ne treba da budu, jer to treba da ostane lična tajna.

Postoje brojne teorije i naučne publikacije koje govore da sve oko nas može biti iluzija, pri čemu niti dokazuju niti opovrgavaju postavljene teze, pri čemu se mnogi drugi radovi oslanjaju na ove teorije citirajući ih. ^{[1] [2] [3] [4] [5] [6] [7] [8]}
Neke druge teorije pak govore da postoji ogromna razlika kako naš mozak tumači realnost i kako ona stvarno izgleda. ^[9]

Ako već neko traži čudo, pa nek pogleda malo bolje, nek otvori oči, zar sve oko nas nije čudo? Zar nije čudo što postojimo, mislimo, dišemo, vidimo? Zar nije čudo svaki kamen i zrno peska na planeti, svaki tečnost i gas? Zar još veće čudo nije život, svaki virus, bakterija, insekt, biljka i životinja? Zar nije čudo što mi možemo sve to da vidimo i postavimo sva ova pitanja? Zar nije čudo i to što će neko naći protivargument za svaki argument koji date? Zar sve to nije dovoljno čudo? Zar je bitno ko ga je napravio, zar nije čudo vredno divljenja. Od najmanjeg kvarka pa sve do spiralnih galaksija zar to nije čudo?

Kad kažem čudo ne mislim nužno nešto misteriozno i neobjašnjivo, nego više kao nešto toliko fascinirajuće da je vredno divljenja, nešto što jednostavno izaziva strahopoštovanje i ushićenje.

Nakad izgleda da smo kao ribe u vodi, toliko smo se navikli na vodu života, da je više ni ne primećujemo. Uzimamo je zdravo za gotovo. Opet, da je primećujemo svakodnevno, verovatno bi nam bio potreban psiholog i psihijatar, trajno, samo da bi nas izbavio od osećaja inferiornosti koji bi nas preplavio. Osećaja koji bi nam govorio koliko smo mali i nebitni, i kako u svoj toj našoj nebitnosti još nađemo prostora da budemo arogantni i da se mrzimo, lažemo, varamo i ubijamo.

Na tom putu mnogi završe u svetu zabluda i krajnosti, ziveći u svetu mašte. Realnost, kakava god ona bila, je prilično stabilna, a Bog se za sada nije pokazao kao mađioničar. Magično biće koje tražimo je možda sve prožimajuća inteligencija koju mi nemamo način niti tehnologiju da razumemo niti sa njom da komuniciramo. Slično kao što je Lao Ce objašnjavao da je nemoguće razumeti Tao jer to nije “naziv” ili “stvar” već sveprožimajući bazični poredak.

Nesaznatljiv, beskonačan, neuhvatljiv, neopisiv, neizreciv, nepokretljiv, celokupan, sveprožimajući… stvaramo razne načine da pokušamo da ga opišemo ali to nije to. Konačno biće može koristiti apstrakciju da bi sebi objasnilo kompleksne pojave ili objekte, ali sa svakom apstrakcijuom gubi se značajan deo suštine onoga što pokušavamao razumeti.

Objašnjavanje beskonačnog je neki drugi viši nivo, za koji mi jednostavno za sada nismo mentalno opremljeni. Čak i zamišljanje samo jedne dimenzije više od onoga što sada možemo percipirati čulima predstavlja iskustvo koje izgara naš um.

Čudo je svet u kome živimo, sa svim lepotama i grozotama koje postoje. Naš život, samo jedan mali kratki san, samo treptaj u navodno 13.8 milijardi godina dugoj istoriji. A da li je bilo nešto pre toga? Ne treba nam drugo čudo, možemo verovati da Bog postoji ili ne, ali svemir je tu… U beskonačnom prostoru i vremenu, između malog i velikog, mi smo tu bolno zarobljeni na nekoj sredini, konačni i ograničeni - ni tamo, ni ovamo.

Crkva treba da bude ta koja će to dočarati, ali takođe neko ko će nam dati utehu za enormni strah od smrti, svesni ili nesvesni, koji svi mi imamo hteli mi to da priznamo ili ne. Neko ko će imati sposobnost da se upusti u filozofske rasprave ali se neće gubiti u pokušaju da ospori prirodu dijalektičkog materijalizma, isto kao što psiholog nema potrebe da pacijentu objašnjava kvantnu realnost sveta.

Crkva je psiholog društva i svake osobe u njoj. Njena uloga je da nas uči zajednici i njenom očuvanju, nasuprot ciljeva koji su fokusirani na nas same i naše sebično zadovoljnje ličnih ciljeva, jer samo kroz zajednicu možemo opstati i preživeti kao narod i kao civilizacija. A ta zajednica nije samo sa drugim ljudima i Bogom, nego i sa svemirom, planetom, prirodom, i svim živim bićima koji se u njoj nalaze.

Da bi crkva u tome uspela, i pokazala da kao društvo kroz zajednicu možemo napredovati mnogo brže ka nekoj boljoj budućnosti, to mora postići samo kroz lični primer.
Slično objašnjenju matematičara Jona Neša, koji je modifikujući ekonomsku teoriju Adama Smita, objašnjavao da se najbolji rezultati postižu kada “jedinka radi za svoje interese ali i za interese društva”.
Ovo implicira da je neophodno određeno odricanje ličnih zadovoljstava kako bi imali bolje društvo. Odricanje može biti mnogo toga, nekad je u pitanju hrana, nekad deo bogatstva, a nekad samo malo vremena ili komfora… ali ako će to odricanje spasiti druge i pomoći im da stanu na noge, samo po sebi je vredna nagrada.

Ne moram da imam diplomu teološkog fakulteta da bi ovo sve tvrdio, čak šta više, ne treba mi nikakva škola. Ako ste se zavetovali na podvizništvo i Hristov isposnički put, i time treba da budete primer ostalima, a u stvarnosti su vam važniji skupoceni automobili, odeća i zgrade pri čemu vaši vernici umiru od nemaštine, bolesti i gladi - verovatno ste promašili profesiju. I ne samo to, nego ste pomažući zlu krivi za sistematsko uništavanje sopstvene zemlje.

Za kraj, možda, ali samo možda, ne verujte mi na reč jer ja nisam svešteno lice, svi mi bi trebalo da se barem malo ugledamo na Gojka Stojčevića poznatijeg kao patrijarh Pavle…