Čovek

Težeći da postanemo bolja verzija sebe, nekako je najteže zapamtiti da nam svo bogatstvo i moć ovog sveta neće mnogo pomoći u tome. Mada znatno olakšavaju život, bogatsto i moć nas ne menjaju izvan onoga što već nije bilo u nama. Samo pojačavaju i olakšavaju da ispoljimo ono što već jesmo.

Pojačava se sve, i pozitivne i negativne osobine. Ambicioznost, upornost, kreativnost… ali takođe depresija, netrpeljivost, pohlepa, surovost ili šta god su nama svojstvene pozitivne i negativne osobine. Polako počnu da pucaju stege, a svi oni mali i veliki “demoni” koji čuče u nekom delu naše podsvesti, okovani lancima društvenih normi polako se oslobađaju, izmile napolje, a čoveku u nama ostaje sam da se bori sa svima njima.

U toj ličnoj borbi individualizma postoji i ona gde vidimo našu poziciju u društvu. Na ovim prostorima često se traži vođa, izbavitelj, neko ko će nam pokazati svetlo na kraju tunela, neko ko će rešiti sve naše probleme, neko ko će umesto nas misliti našom glavom ali tako da uvek bude dobar ishod za nas, neko ko će nam reći sve šta treba da radimo, i na kraju neko koga ćemo moći okriviti za sve loše na ovom svetu kad stvari krenu po zlu. Samo da mi izbegnemo odgovornost. Da možemo da kažemo sebi da mi nismo krivi.

Koliko je teško priznati krivicu? Da li stid može biti jači od zločina?

Pa tako putem demokratiji koja to na ovim prostorima nikad bila nije, često biramo one vođe koje podsvesno mislimo da zaslužujemo. U težnji da odaberemo dobre, uvek odabiramo one koji nama najviše manipulišu. Ponavljamo isti ciklus, i bez obzira šta vođe uradile, pateći od nekog našeg srpskog stokholmskog sindroma, uvek ih pravdamo.

Najteže je odabrati da budemo sam svoj vođa, odlučiti da prihvatimo sve svoje greške i odgovornost, bilo pred sobom ili drugima.

Kad prihvatimo da smo mi ti od kojih zavisi sve u našem životu, žaljenje na situaciju prestaje, a svaki problem oko nas može postati prilika za uspeh ako to odlučimo.

Invictus - by William Ernest Henley

Iz dubine tame što me prekriva,
Crna kao bezdan, s kraja na kraj,
Zahvaljujem bogovim, koji god da su,
Za moju nepokorenu dušu.

Uvučen u kanđe okolnosti
Nisam ni trepnuo, ni plakao naglas.
Od batinanja usuda,
Glava mi je krvava, ali nesagnuta.

Izvan ovog sveta gneva i suza
ne nazire se ništa osim strašne senke,
Ali pretnja koju nosi vreme
zateći će me bez straha.

Nije važno koliko je uzan prolaz,
koliko je teška konačna presuda,
Ja sam gospodar svoje sudbine,
Ja sam kapetan svoje duše.