Možemo li bolje?

Lete u avionu papagaj i srbijanac.
Prođe pored njih stjuardesa, a papagaj uzvikne - “Kurvo, donesi mi jedan viski”.
Posle malo dođe stjuardesa i donese mu viski.
Vidi to srbijanac, pa će i on - “Kurvo, donesi mi jedan viski”.
Nakon toga, dođe stjuart i izbaci ih obojicu iz aviona.
Padaju oni tako, a papagaj pita srbijanca - “jel znaš ti da letiš?”
A srbijanac - “pa ne znam”.
A papagaj - “pa šta se kurčiš kad ne znaš da letiš”.

Na ovim prostorima psovke su se odavno ustoličile kao ventil koji pomaže da nam glave ne eksplodiraju od realnosti u kojoj živimo, dok se i sam jezik se vekovima transformisao da to omogući. Kroz njih izražavamo emocije. Ono što životinje postižu neartikulacijom a mnogi narodi jednostavnom komunikacijom mi postižemo kroz psovke.

Ubacite u blender gordost, borbenost, seksualnu neiživljenost i precenjene sposobnosti i iz te smeše će izaći kolektivna karakterna osobina koja je dobila svojevrstan lascivno buntovnički naziv - kurčenje.

Kurčenje je omiljena zabava u Srbiji. Kurčimo se ničim izazvani, protiv svake logike, kurčimo se iz inata i iz navike.

U pričama moramo mi biti najbolji u svemu. Pa smo mi najbolji u krevetu, ringu na fudbalskog terenu. Gde god je neko takmičenje mi moramo biti prvi. A kad izgubimo? Onda je tome razlog uvek neka strana sila koja je radila protiv nas, inače pobedili bi mi, ihhh. I tako dugi niz godina smo mi najbolji u svetskom fudbalu, ali eto nekako nikako da se kvalifikujemo ili da pređemo u sledeće kolo, neda nam se. Te vetar nije duvao u povoljnom pravcu, magla je orosila kolena, prašina je ušla u srednje uvo, okliznuo se golgeter na pivski čep…

Kurčimo se i da smo pametniji i bolji od svih, ali eto desilo se da stagniramo nekako zadnjih 40 godina. Kako su obrazovani odlazili stepen kurčenja je rastao.

Nije kurčenje samo hvalisanje nego morao i biti uvreda one druge strane po čijoj logici su svi ostali ružni, kljakavi i budale.

Paradoksalno, koliko je velika ta naša želja za pobedom - da se takmičimo i u lošim stvarim. Ako se neko pokazao kao lud mi moramo biti luđi. Ne možemo mi u ničemu da omanemo, moramo mi imati u svemu svoj “svetli” primer. Ako je neko u svetu skočio u bunar dubok 100 metara, naći će se neko u Srbiji da je skočio bar jedan metar dublje. Ako neko negde u svetu pojede kašiku govana, kod nas mera mora biti najmanje lopata. Hiperbola je ipak omiljena stilska figura. Šta je god loše sa zapada mi ćemo usvojiti, čisto da kažemo da smo mi bili prvi u nečemu.

Kurčenje je univerzalno i ima ga u svim porama društva. Kurčenjem se muva, ženi, vaspitaju deca. Kurčenjem se dobija posao i veliča uspeh u radu. Kurčenjem se inati i izazivaju protivnici, ide se u ratove i nižu se porazi. A u rektim trenucima kada izvučemo pobedu validiraju se svi prethnodni vekovi promašaja i ostaje samo slast omiljene škotske poštapalice “jesam ti rekao”.

Kad pobedi grupa ili pojedinac cela nacija izađe da proslavi - mada realno 99.999% ostatka nacije nije ničemu doprinelo toj pobedi, a mnogo je verovatnije da je dobar deo njih svesno minirao nečiji put ka uspehu jer hej ovde se uspeh ne oprašta. Samo slavlje govori koliko su pobede redak događaj.

Sva prethodna šteta se zaboravlja, ostaje samo konstatacija da se to oko čega smo se kurčili pokazalo kao istinito - “Bio sam u pravu, jesam ti rekao da smo bolji”. Ali tu nije kraj, jedna pobeda u sportu može da validira kurčenje u krevetu, vojnoj spremnosti, tehničkoj nadmoći… Toliko je velika ta sprega između kurćenja i retkih pobeda da možemo zaboraviti korupciju, prevare, krađe, lošu ekonomiju, lopove u vlasti, loš sistem… U starom Rimu je važilo “hleba i igara” u našem slučaju ako imamo kome da se pokurčimo hleb nam i nije toliko potreban.

Jedno je sigurno možda nemamo ništa od toga čime se dičimo ali ako se ikad bude organizovana olimpijada u kurčenju tu ćemo osvojiti prvo mesto.

“Morate postati značajni ljudi da bi anegdote o vama imale značaja. Genijalne anegdote o beznačajnim ljudima postale su beznačajne.” - Šešir profesotra Koste Vujića - Milovan Vitezović

Nekada, da bi čovek bio mangup, i da bi mu se ta neuravnoteženost divljeg duha oprostila, morao je biti pametan. Bez pameti mangupluk je samo prostakluk egzibicioniste koji želi da bude primećen po svaku cenu. Možda romantizujem vremena koja nikad nisu postojala, pa često postavljam pitanje kako, kad i sa koje strane nam je došlo zlo da se takmičimo u gluposti a da malo pameti što imamo izvozimo?

Što je država više propadala a to je bahatiji čovek imao veći položaj u društvu.

Možda je u pitanju navika, navika da se pobeđuje ili gubi?

Oni koji često pobeđuju vremenom oguglaju na pobede, pa im ne budu tako drage kao nama. Zato toliko slavimo one male pobede koje pojedinci naše grupe, koja su često sušta suprotnost nas samih, izdejstvuju za nas. Tako mi tobože, možda i namerno odlažemo pobede. Znamo mi da ćemo pobediti, nego nećemo!Da pokažemo dušmanima.

Pekinezer - srce lava zarobljeno u malom telu. Kurči se jer mu je valjda to jedino ostalo. Sve ostalo, što je potrebno… nema.

Želja da kao nacija odrastemo. Da i mi počnemo toliko da pobeđujemo, da oguglamo na te pobede - kao što su to mnoge druge veće imperije radile pre nas.
Tako ponekad, poželim da nam postanu važne neke druge pobede, one ljudske - one koje su večne. Da kroz njih, pomognemo nekima drugima koji nisu bili toliko srećne ruke.

Kad u bahatost napusti jezik i um, ostane mentor blage reči i velikog srca.

Precenjivanje se obija o glavu, a potcenjivanje vodi ka odustajanju i pre nego što se uđe u bitku. Šta nam je onda činiti?

Odgovor je u pitanju: da li može bolje?

Gordost misli da sve zna, sve može i sve ume, odbacuje svaki savet i ne sluša nikoga. Gordost ne ostavlja prostor za učenje i nove stvari.

Tamo negde na suprotnoj obali, odmerenost i skromnost se uvek pitaju:

Ako ne znam dovoljno, da li mogu da naučim?
Da li može bolje, mogu li bolje, mogu li biti bolji, možemo li bolje od ovoga što je trenutno?
Da li mogu biti bolji supružnik, roditelj, igrač, učenik, radnik, političar… čovek?
Šta je potrebno ljudima oko mene?
Da li ekonomija može biti bolja?
Da li mediji mogu biti bolji?
Da li politika može biti bolja?
Da li posao može biti bolji?
Da li se možemo od neprijatelja braniti bolje?
Čak i ako kažu da je dobro, može li biti bolje od toga?
Čak i ako kažu da sam najbolji mogu li biti bolji od samog sebe?

Zašto je ovo teško primeniti?
Možda je kriva preciznost jezika i psihologija u kojoj se večiti sluga ovih prostora buni protiv svojih vladara kojima nije mogao ništa osim pljuvanja pod prozor.
Poslednji trzaj apsolutne pokornosti, u kojoj duh kroz bunt odbija da bude dalje ponižavan.

Da bi postali bolja verzija sebe moramo biti ponizni, međutim poniznost se često meša sa osećajem poniženog. Dok poniženje predstavlja umanjivanje nečijeg značenja, ugleda ili dostojanstva, poniznost predstavlja prihvatanje sopstvene ograničenosti u težnji da bi postali još bolji. Taj deo je najteži - prihvatanje da koliko se god trudili nikad nećemo biti savršeni, što ujedno znači da se učenje nikada ne završava.

U Kendo (drevna Japanska veština mačevanja) pobednik koji proslavlja svoju pobedu biva diskvalifikovan - jer nije naučio najvažniju lekciju borilačkih veština - ovladavanje sopstvenim duhom i telom. Ponizan u svojoj skromnosti i strpljenju može prihvatiti ponižavanje i izvući pobedu, ali nikad neće koristi ponižavavanje kao sredstvo postizanja cilja.

To su ipak Japanci, a ko smo mi?