100% energije iz obnovljivih izvora za 10 godina

Energija je najvažniji resurs za ekonomsko i tehnološko napredovanje bilo koje zemlje. Srbija trenutno 87% energetskih potreba dobija iz fosilnih izvora koji nisu obnovljivi. Energetska uvozna zavisnost Srbije iznosi oko 35%, dok je zavisnost od naftnih derivata skoro potpuna, što Srbiju, uz neprestano odlivanje novca, čini ranjivom i na fluktuacije cena naftnih derivata na svetskom tržištu.

Postavlja se pitanje da li Srbija može preći na 100% obnovljivih izvora i za koliko vremena? Ovaj tekst ima za cilj da pokaže kako se to može postići u roku od 10 godina, takođe dajući obrazloženje zašto bi to trebali da uradimo što pre, i šta time dobijamo.

Iz energetskog bilansa Republike Srbije za 2020. godinu možemo videti kolika je planirana potrošnja u Mten (Mten - milion ten). Mera 1 ten predstavlja tonu ekvivalentne nafte (ton of oil equivalent (TOE)) a to je mera energije koja se oslobađa sagorevanjem jedne tone nafte, što je jednako 41.868 GJ, 11.63 MWh (11630kWh), 1.28 TCE, 39.68 million BTU (British thermal unit), ili 6.6 - 8.0 barela nafte.

Energetskog bilansa Republike Srbije za 2018, 2019 i 2020 godinu

Iz tabele u dokumentu možemo videti da je za 2019. godinu ukupna potrošnja bila 15.590 Mtena. Obzirom da nam je ideja stopostotna elektrifikacija sve tipove energije treba izraziti u ekvivalentnoj meri za snagu električne energije tj. kilovat-časovima.

	1Mten	%	11630 kWh
Ugalj	7.631	48.94	88,748,530,000
Nafta	3.573	22.92	41,553,990,000
Gas	2.370	15.20	27,563,100,000
Hidropotencijal	0.804	5.16	9,350,520,000
Geotermalna energija	0.005	0.03	58,150,000
Biomasa	1.110	7.12	12,909,300,000
Biogas	0.025	0.16	290,750,000
Solarna energija	0.001	0.01	11,630,000
Energija vetra	0.073	0.47	848,990,000
Deponijski i kanalizacioni gas	0.000	0.00	-
	15.592		181,334,960,000
Plan za 2030 godinu	16.000		186,080,000,000

Takođe moramo planirati da će se vremenom količina potrošene energije uvećavati, mada je to uvećanje diskutabilno uzimajući u obzir opšti trend smanjenja populacije. Stoga, uzećemo da će ukupna energija koja će biti potrebna 2030. godine biti jednaka 16,000,000 ten ili 186,080,000,000 kWh (186,080 GWh) ekvivalentne snage električne energije.

	Tip	%	kWh
Uglja, nafta, ulje, plin…	Fosilni	87.06
Hidro+Geo+Bio (gas, dizel, drvo, slama… )+Solar+Vetar	Svi obnovljivi	12.94
Hidro+Geo+Solar+Vetar	Obnovljivi bez CO2	5.66	10,269,290,000

Srbija dobija 87.06% energije iz fosilnih goriva pri čemu se skoro 49% sveukupne energije dobija iz uglja. O ovome naročito treba razmišljati kada se priča o zagađenju vazduha. Procenat učešća solarne, geotermalne i energije vetra u ukupnoj proizvodnji jasno govori da su sve priče političara o obnovljivim izvorima isključivo reklamnog i samo-promocionog tipa kako bi se skupljali politički poeni, dok je stvarni napredak po tom pitanju veoma mali.

Samo EPS ima 7129.3 MW instalisane snage od čega su: termoelektrane (TE) 3907 MW, termoelektrane–toplane (TE-TO) 336 MW, hidroelektrane (HE) 2883 MW, elektrane na vetar 0.5 MW, solarne elektrane 0.1 MW i elektrane na biogas 2.7 MW. ^[*] Na ovo treba dodati 1582.5 MW instalisane snage iz raznih izvora obnovljive energije povlašćenih proizvođača.

Važno je napomenuti da nisu svi MW instalisane snage isti i da proizvedena količina zavisi od tipa energije ali i od meteoroliških i drugih uslova, te da bi se podmirile sve potrebe za energijom bilo bi potrebno 39.5 hidorelektrana “Đerdap 1” (1080 MW instalisane snage sa godišnjom proizvodnjom od 4,710,000,000 kWh) ukupne snage 42660 MW. Međutim, da bi se podmirile sve energetske potrebe Srbije samo iz sunčevih fotonaponskih panela bilo bi potrebno 150920 MW instalisane snage.^[*]

Kada su u pitanju obnovljivi izvori energije, treba razdvojiti one koji generišu i ne generišu ugljen dioksid. U Srbiji sagorevanje bio mase ima veći udeo od hidropotencijala ali ta vrsta nije ugljenično neutralna jer se često sagoreva drvo koje se dobija sečenjem šuma. Da bi se takva posečena šuma obnovila potrebno je mnogo više od 10 godina, što je iz ugla rešavanja gorućeg pitanja globalnog zagrevanja i smanjivanja moći prirode da absorbuje ugljen dioksid nedopustivo.

Srbija trenutno generiše 39,405,000,000 kWh električne energije godišnje, ali se samo 10,269,290,000 kWh dobija iz pravih obvnovljivih izvora. Da bi dostigli energetsku nezavisnost i imali 100% energije generisane iz potpuno obnovljivih ili ugljeničnno neutralnih izvora, biće potrebno da se proizvodi 175,810,710,000 kWh godišnje iz vode, vetra, sunca kao i geotermalnih izvora energije. Ovo ujedno znači i da distributivna mreža mora da se prilagodi kako bi izdržala 5 puta veće opterećenje. Jedan od načina kako bi ovaj problem mogao da se ublaži je kroz decentralizaciju, to jest proizvodnja energije tamo gde se ona konzumira bi u mnogome resteretila distributivnu mrežu.

Koliko je zaista 175,810 GWh energije i da li Srbija ima toliki prirodni potencijal?

Kao deo studije “Putokaz za 139 zemlja kako do 100% energije iz obnovljivih izvora“ ^{[*] [**]} Univerziteta na Stanfordu kao i projekta “The Solutions Project“ ^{[*] [**]} utvrđeno je da bi Srbija došla do 100% obnovljivih izvora preporuka je da najmanje 75.3% energije treba dobijati pretvaranje Sunčeve energije u druge oblike.

Zbog lakše računice uzećemo u obzir da ćemo svih 176 TWh potrebne energije, dobijati iz fotonaponskih solarnih panele. Trenutna cena 1kW instalisane snage fotonaponskog sistema na malo je 1000 evra, pri čemu treba imati u vidu da kada se rade veći projekti ta cena može ići na niže. Ova cena podrazumeva cenu panela, invertora, kablova, instalacije i svega ostalog neophodnog da bi se paneli postavili, sve osim eventualnog skladišta energije koje ćemo razmotriti kasnije.

Uzećemo da jedan panel ima snagu od 325W i dimenzije 1956 x 992 x 40mm što je približno 2m2. Takođe uzećemo da ovakvi paneli imaju 10 godina proizvodne garancije, 12 godina garancije da će izlazna snaga biti 90% i 20 godina garancije da izlazna snaga neće pasti ispod 80%.

Sistem sa 92 solarna panela, bi činio ukupnu instalisanu snagu od 29,9kW zauzimajući prostor od 184m2 bilo na zemlji ili na krovu.

Za vreme letnjih meseci srednji intenzitet sunčevog zračenja iznosi 5.9 kWh/m2/dan na severu zemlje i 6.6 kWh/m2/dan na jugu zemlje. Srednje godišnje sunčevo zračenje iznosi 1440 kWh/m2/god dok za Beograd ono iznosi 1446.8 kWh/m2/god. Srbija ima 270 sunčanih dana, trajanje osunčavanja u proseku iznosi godišnje 2300 sati dok je to u slučaju Beograda 2200 sati. ^[*]

U skladu sa geografskom pozicijom naše zemlje, predviđenim gubicima i količinom sunčanih dana godišnje, sistem sa instalisanom snagom od 29.9kW, na referentnoj lokaciji Beograda, bi godišnje mogao proizvesti 36990 kWh električne energije.

To znači da bi Srbiji za 100% proizvodnje iz izvora sunčeve energije bilo potrebno 4,752,925 takvih sistema. Ovo bi pokrilo sve moguće potrebe osvetljenja, grejanja, transporta, zahteva industrijske struje i sve ostale vidove potrošnje.

Što se površine tiče ako bi bi paneli takvih mini elektrana zauzimali površinu od 200m2 ukupna potrebna površina koju bi zauzelo svih 437,269,100 panela bi bila 950,585,000 m2 ili 951 km2. Što bi činilo kvadrat sa stranicama od 31 km. Ako uzmemo da je površina Srbije 88,361 km2, to znači da bi nam trebalo 1.07% ukupne teritorije da ne budemo više energetski zavisni. Treba imati u vidu da se zavisnost može nastaviti i sa obnovljivim izvorima ako se pogrešno izvede implementacija čitavog poduhvata u kojem ćemo se mahom oslanjati na tuđu tehnologiju.

Površina potrebna za 100% solarne energije

Ovde treba primetiti da iako 1% teritorije nije mnogo, nema potrebe da se koristi prostor koji bi inače imao neku drugu korisniju namenu.

Primera radi samo kroz Vojvodinu se proteže mreža kanala Dunav-Tisа-Dunav dužine 929 km i više od 300 km2 jezera kako prirodnih tako i veštački stvorenih kao nephodna akumulacija za potrebe hidrocentrala. Na površini sporih reka, kanala, ribnjaka i jezera, kao i na njihovim nasipima - može se postaviti značajan broj solarnih elektrana.

Instaliranjem solarnih elektrana na vodi smanjuje se eventualno korištenje prostora koji bi se mogao koristiti za poljoprivredu ili gradnju, međutim osim toga solarni paneli postavljeni iznad vode imaju veću efikasnost i proizvode više energije zbog efekta hlađenja. Obzirom da su sve vode u Srbiji slatkovodne ne bi bilo problema sa korodiranjem. Dovoljnim distanciranjem od obala, objekti i rastinje ne bi bacali senku omogučavajući maksimalno iskorištenje, takođe održavanje bi bilo olakšano jer ne bi bilo prašine a kiše bi bile dovoljne da očiste panele. Ipak ovakav način instalacije bi bio inicijalno skuplji jer bi zahtevao plovne objekte i strukture koji bi držali panele na vodi. Akumulaciona jezera su dodatno idealana jer je energetska infrastruktura već izgrađena za potrebe obližnjih hidroelektrana.

Sa druge strane, instalacijom na vodi senkom koju prave paneli smanjilo bi se isparavanje vode, što je naročito važno za aukumlaciona jezera koja na taj način gube “energiju” ali i za prirodna jezera i ribnjake žbog živog sveta u njima (naravno treba imati meru kako se ne bi postigao kontra efekat - živi svet mora imati dovljno kiseonika i svetlosti za život).

Domaći primer može biti jezero Belo Blato površine 5.4 km2 čije bi se isparenje i temperatura mogli stabilizovati izgradnjom plutajućih solarnih elektrana, čime bi se stvorila povoljnija klimu za živi svet u jezeru.

Mrežu puteva koja se prostire na dužini od 45220 km, parking mesta i stanice za punjenje (benzinske pumpe / elektro punjači) bi takođe mogli biti idealni kandidati za postavljanje solarnih elektrana jer bi se energija proizvodila na istom mestu gde se i koristi. Ako uzmemo u obzir samo autoputeve A1 do A5, koji se protežu na 1155 km sa standardnom širinom od 27,5 metara to znači da bi uz pametnu konstrukciju imali na raspolaganju 32 km2 prostora duž kojeg bi mogli kombinovati proizvodnju, osvetljenje autoputa i punjenje električnih automobila.

Nakon toga, mogu se iskoristiti krovovi zgrada, kuća, pomoćnih objekata i industrijskih pogona i tek na kraju treba uzeti u obzir prvo nepristupačne kamenjare na kojima ne uspeva rastinje i ostale površine kao što su livade ili njive.

Ovakav projekt koštao bi 142.6 milijardi evra ne uključujući skladišta energije.

Da bi uspeli da ovo uradimo u roku od 10 godina bilo bi potrebno 14.26 milijardi evra godišnje. Mada ovo izgleda kao previše velika suma za Srbiju čiji ukupni BDP iznosi 46 milijardi evra godišnje, i mada ukupne neto plate svih 2.9 miliona zaposlenih ne prelaze 1.45 milijardi evra (neto plata ~500 eura) ovo je ipak moguće izvesti.

Kako?

Da bi se postigao željeni efekt sve što ću navesti mora biti sinhronizovano.

Počelo bi se sa manjim investicijama koje bi bile približno dva puta više nego čuvenih 100 evra koje su raspodeljene svakom građaninu tokom pandemije. Svake godine investicije bi rasle do osme godine u kojoj bi dostigle vrhunac. Nakon toga broj instalacija bi se smanjio toliko da zameni gubitke, kvarove kao i da zadovolji planirani godišnji rast potrošnje.

Zbog degradacije panela i invertora treba uračunati da će tokom 10 godina sistem izgubiti 10% energetskog potencijala proizvodnje. To znači da se tokom vremena na ukupnoj investiciji gubi oko 14 milijardi vrednosti koja mora biti nadoknađena zamenom. Na ovo se takođe moraju dodati gubici uzrokovani elementarnim nepogodama, vandalizmom i krađom, pa se nakon 10 godine proizvodnja nastavlja, ali po umanjenoj stopi dok se ne dostigne tačka stabilne proizvodnje sa blagim porastom.

Način implementacije bi bio postepen kao što je to prikazano ovde:

2021 - 1.0 milijarda EUR - 33333 sistema od 30kW
2022 - 2.5 milijarde EUR - 83333 sistema od 30kW
2023 - 4.5 milijarde EUR - 150000 sistema od 30kW
2024 - 7.5 milijarde EUR - 250000 sistema od 30kW
2025 - 12.0 milijardi EUR - 400000 sistema od 30kW
2026 - 18.0 milijardi EUR - 600000 sistema od 30kW
2027 - 25.0 milijardi EUR - 833333 sistema od 30kW
2028 - 30.0 milijardi EUR - 1000000 sistema od 30kW
2029 - 24.0 milijardi EUR - 800000 sistema od 30kW
2030 - 19.0 milijardi EUR - 633333 sistema od 30kW
2031 - 16.0 milijardi EUR - obnova zbog degradacije
2032 - 14.0 milijardi EUR - obnova zbog degradacije
2033 - 14.0 milijardi EUR - obnova zbog degradacije

Problem ovakvog investiranja može biti da se u 20-toj godini mora zameniti mnogo veći broj panela, međutim pravilnim planiranje ovaj vrh se može izravnati, nakon čega broj instalacija može biti na konstantnom nivou sa malom porastom zbog eventualnih povećanih potreba za energijom. Takođe, moramo računati da će se tokom godina tehnologija menjati i da će verovatno trebati manje prostora da bi se dobila ista količina energije.

Preduslovi

[💡] Formiranje isplativije cene električne energije

Cena električne energije u zemljama Evrope

Iz izveštaja o radu “Agencije za energetiku” za 2019. godinu (strana 41 i 44) može se videti kolika je cena električne energije u Srbiji u odnosu na zemlje regiona i zemlje Evrope.

Sa cenom električne energije od 7.06 euro centi (5.41 glavnica + 1.65 takse i PDV) za domaćinstva, Srbija se nalazi na poslednjem mestu, dok je cena za industriju 10 euro centi (7.67 + 2.33).

To znači da kada bi ljudi dobijali pun navedeni iznos bez taksi, PDV i poreza na dobit, investicija u solarni sistem bi se isplaćivala za:

36990 kWh (godišnje) * 0.0706c = 3699 eur = 30000/3699 = 11.5 godina domaćinstvo
36990 kWh (godišnje) * 0.1000c = 3699 eur = 30000/3699 = 8 godina industrija

Sa porezom i pridruženim takasama koje bi išle državi i EPS-u povraćaj investicije bi verovatno izgleda ovako:

36990 kWh (godišnje) * 0.032c = 1183 eur = 30000/1183 = 25 godina domaćinstvo
36990 kWh (godišnje) * 0.054c = 1997 eur = 30000/1997 = 15 godina industrija

Sa cenama po kW električne energije znatno nižim od onih u Evropi, ovo bi bio previše dug period za isplativost ovakve vrste investicija.

Primera radi, cena osnovice električne energije u Nemačkoj je 14.73c dok Nemci još dodatno plaćaju 16.15c na konto taksi i PDV-a što je ukupno 30.88 euro centi. Ista investicija 30kW-nog solarnog sistema u Nemačkoj bi se isplatila u roku od 3 do 6 godina. Ovde treba napomenuti da 30kW sistem košta nešto skuplje nego u Srbiji jer je u Nemačkoj cena rada tj. proizvodnje kao i instalacije panela skuplja. Treba uzeti u obzirom da je Nemačka severnije i da ima manji broj sunčanih sati godišnje što bi takođe uticalio na povraćaj investicija kroz prodaju energije.

Takozvane Fid-In tarife u Srbiji su povoljnije, ali one postoje samo deklarativne na papiru, kao i većina “povoljnih” investicija u Srbiji koje su većinom raspodeljene ljudima bliskim vlasti. Mada su na zvaničnom sajatu “Ministarstva Rudarstva i Energetike” objavljeni detalji i pravila, ona su u praksi apsolutno beskorisna, jer ako ste obični smrtnik ugovor sa EPS-om i državom je u stvarnosti nemoguće dobiti.

Da je sve to tako, potvđuju i izveštaji agencije za evrointegracije ^* koje govore o nedovljnom napretku Srbije u pogledu proizvodnje energije iz obnovljivih izvora.

O sporom napretku svedoči i to što proizvdonja energije Sunca, vetra kao i geotermalnih izvora zajedno ne prelaze 1% učešća, pri čemu je najveći deo hidropotencijala izgrađen pre više od 50 godina.

Da bi za 10 godina uspeli da pređemo na 100% obnovljivih izvora energije, idealno bi bilo ako bi se kod nas cena formirala tako da neto dobit bude takva da se investicija može vratiti za 5 do 7 godina, što bi odgovaralo dobiti od 11.6 do 16.3 euro centa po kilovatu. Pri čemu bi se tokom sunčanih sati električna energija plaćala proizvođačima 11.6 centi, dok bi se tokom večernjih sati (periodima bez sunca) kilovat čas plaćao 16.3 euro centi.

Na ovaj način bi se stimulisali investitori da kupuju skladišta energije i električne automobile koji bi im bukvalno zarađivali novac puneći se tokom jeftinih sati i prazneći se tokom skupih sati. Ovo bi zahtevalo da imamo pametnu elektro distributivnu i prodajnu mrežu o čemu sam već pisao u članku o Energetskoj mreži.

Zbog hitnosti problema globalnog zagrevanja, ranije vraćanje investicije može dati mogućnost da se dobijeni novac reinvestira u proširenje postojećih proizvodnih kapaciteta. Na taj način bi budući investitori na početku investirali nešto više novca u invertore veće snage, da bi onda vremenom dodavali solarne panele. Samim tim na 30 kW sistemu od 92 panela sa cenom 11.6c mogli bi mesečno povećavati broj panela za 2, što je povećanje od oko 25% na godišnjem nivou.

Trenutna cena od 1.3 do 16 euro centi jednostavno nije ekonomski održiva, i mada se čini da održava socijalni mir, ona u stvari koči ekonomski napredak.

⚠️ Ako bi se cena energije formirala na osnovu izvora iz kojeg dolazi, uticaja na životnu okolinu i zdravlje ljudi (kratkoročnog i dugoručnog), ubrzo bi uvideli da bi energija dobijena iz uglja, nafte i drugih fosilnih goriva imala zančajno veću cenu. Proizvođači energije se moraju obavezati zakonima životne sredine koji će ih naterati da instaliraju neophodne filtere, ali i da pa plate za uklonjanje ugljen-dioksida koji su emitovali u atmosferu. Mi sada krademo od svojih budućih generacija - uništavajući prirodne resurse mi krademo njihovo buduće zdravlje, novac i opstanak. Onog trenutka kada taj budući trošak i cenu preusmerimo na sadašnji trenutak uvidećemo da su fosilna goriva mnogo skuplja od obnovljivih izvora energije.

[💡] Vremenom će biti potrebno blago povećavati cenu električne energije
Ako električna energija bude poskupela kao što je najavljeno, zeleni kilovati će moći ostvariti profit jedino prodavajući energiju industriji, sve dok se cene za domaćinstva ne prilagode onima u regionu.

Na taj način energetski sektor će moći da privuće investicije mnogo većeg broja malih investitora od onih koje su postignute kroz program fid-in tarifa.

Ovaj blagi porast će biti neophodan kako bi se cene prilagodile inflaciji, ali i kako bi se ostvario željeni rast investicija u obnovljive izvore. Sve ovo je neophodno da bi se ostvarila željena dekarbonizacija globalne ekonomije i ublažili pogubni efekati globalnog zagrevanja.

[💡] Demokratizovanje tržište električne energije za fizička lica (stanovnike Srbije)
Ono što bi mogao biti pomak u načinu razmišljanja je omogućavanje fizičkim licima da slobodno i jednostavno trguju električnom energijom. Da bi ovo funkcionisalo morala bi se stvoriti pametna distributivna mreža sa automatizovanom berzom električne energije. Ovakvo rešenje bi katapultiralo ekonomiju na viši stepen, jer bi građani koji inače troše 48% od ukupne energije (struja, grejanje, prevoz) mogli na jednostavan način da prodaju energiju pravnim licima.

[💡] Investicioni ugovor sa državom mora biti siguran, a administracija (da bi neko postao prozjumer - mogao da se priključi i prodaje) mora biti veoma jednostavna
Sigurnost investicija bi se postizala kroz ugovore, ali i kroz garantovane prodajne cene električne energije, koje delimično mogu da fluktuiraju u zavisnosti od ponude, potražnje i dela dana u kojem se energija koristi. Ulaganje u energiju je jedan od stubova svake ekonomije, a obzirom da je energija uvek potrebna nema razloga da cene padaju ispod navedenih 11.6-16.3c po kWh. Samo na taj način možemo privući građane da investiraju i da “rizikuju” (pri čemu ako se sistem napravi kako treba rizik neće postojati).

Procedura da bi neko postao prozjumer i da bi se neko priključio na mrežu sa novim kapacitetom mora biti veoma jednostavna i bez birokratije. Ko god želi da proizvodi struju naročito iz sunčeve energije, osim prolaska tehničke provere opreme morao bi da dostavi svu potrebnu dokumentaciju, kao što su bankovni račun, državljanstvo, potvrdu da nije kažnjavan i osuđivan… sve to bi bilo moguće uraditi tokom jednog do dva radna dana.

[💡] EPS bi sve više imao ulogu “berze enerije” a sve manje proizvođača, pa bi shodno tome uzimao određeni procenat po svakom prodatom/kupljenom kWh električne energije
EPS bi imao zaduženje da se stara o pametnoj elektro distributivnoj mreži i morao bi da nađe način kako da poput Tesla Motors kompanije kreira Virtuelnu Elektranu koja bi sinhronizovala milionski broj proizvođača električne energije.

Broj mikro proizvođača mogao bi se smanjiti sa grupnim investiranjem u solarne elektrane na zemlji, na taj način svaki investitor bi dobijao deo profita nakon što se odbiju troškovi održavanja i operative, dok bi same elektrane bile mnogo većeg kapaciteta, što bi u praksi značilo mnogo veći broj megavatnih instalacija.

Dodatni primer je Nemačka gde lokalna domaćinstva imaju mogućnost da međusobno razmenjuju energiju u zavisnosti od potreba. ^[*]

Stabilnost investicije

Ako bi se zadovoljili gore pomenuti preduslovi, mali investitori bi se pre odlučivali za investicije koje se tiču obnovljive energije iz sunca, vetara, hidro kao i geotermalnih izvora nego što su to recimo ulaganja u dodatne stanove.

Razmotrimo sledeće dve investicije:

Garsonjera u Novom Sadu košta 45,000 evra, dok se iznajmljivanjem, ne računajući dažbine, može ostvariti 170 eur mesečno. To znači da je bez poreza, godišnji povraćaj investicije (return on investment - ROI) 4.5%. Drugačije rečeno inesticija se vraća za 22 godine. Kada se na ovo doda porez i troškovi održavanja - investicija se vraća za nekih 25 do 30 godina.
Solarna elektrana od 30 kW instalisane snage na zemlji ili krovu, koja proizvede 36,990 kWh godišnje, sa dnevnom cenom od 11.6 euro centi, bi godišnje inkasirala 4290 eura, što je godišnji povraćaj investicije od 14.3%, ili povraćaj investicije u roku od 7 godina. To je otprilike povraćaj koji bi se mogao ostvariti na nekretninama u Londonu, gradu sa ogromnom populacijom i velikom nestašicom stanova.

Poređenja radi investiranje na berzi u index “S&P 500” ima ROI od 9.7%.

Treba napomenuti da bi se ovakvim investiranjem BDP značajno uvećao. Jer ako u 8 godini napravite 30 milijardi eura nekih proizvoda a ti proizvodi zajedno sa onim prethodno instalirarnim proizvedu 14.3 milijardi evra električne energije BDP će automatski biti 44.3 milijarde evra bez bilo koje druge grane privrede.

Trošak

Kako je to u poređenju sa situacijom danas?

Srbija ima 2,466,316 domaćinstava i sva ona troše određeni novac na grejanje kao i električnu energiju potrebnu za osvetljenje i rad raznih kućnih aparata i mašina. Što se privrede tiče ona troši slično u skoro proporcinalnoj meri kao i domaćinstva.

Na grejanje smo do sada trošili u proseku 2,466,316 * 700 eur = 1.73 milijardi eur
Na grejanje poslovnih objekata potroši se približno isto kao na grejanje domaćinstava, otprilike 2 milijardi eur
Električne energije se potroši 39405 GWh * 8.5 centi, što je približno 3.5 milijardi eur
Što se transporata tiče, 2.5 miliona vozila, koliko ih ima u Srbiji, godišnje potroši oko 1.05 milijardi evra naftnih derivata na koje se plaća 1.4 milijarde evra akcize, što je ukupno oko 2.45 milijardi.

Sumarno, za sada trošimo otprilike 9 milijardi evra na energente. Pri ovome se cene mnogih energenata radi očuvanja socijalnog mira drže mnogo ispod onih u Evropi. Ovom trendu u mnogome doprinosi i jeftina radna snaga. Na neki način nalazimo se u začaranom krugu svojevrsne Kvake-22 u kojoj “da bi održali socijalni mir nisko plaćenih radnika, držimo niske cene energenata, zbog kojih radnici u tom sektoru imaju niske plate”.

Način da se izađe iz ovog Gordijevog čvora je da se cena električne energije linearno prilagodi za domaćinstva tokom 10 godina, dok bi se cena za industriju odmah povećala tako da bude isplativa za one koji proizvode električnu energiju. Ovo ne bi opteretilo domaćinstva jer bi domaćinstva mahom uzimala sistem koji bi zadovoljavao njihove potrebe, pa struju ne bi ni plaćali.

Način implementacije mora biti takav da se konzumerske navike menjaju u skladu sa novim kapacitetima mreže, tako da ona može da prihvati novonastale promene.

Kao što sam već naveo, jedan od najvažnijih preduslova da bi investicija bila moguća je da invesitori moraju imati mogućnost da prodaju proizvod koji prave (električnu energiju), što u Srbiji trenutno nije moguće, a u retkim slučajevima je rezervisano samo za povlašćenu manjinu osiguranih proizvođača električne energije.

Šta bi trebalo uraditi?

Novac za investicije

Obzirom da je 142.6 milijardi eura prilično velika suma, postavlja se pitanje gde naći novac za početne investicije?

Odgovor je kao i za sve ostale investicije, tamo gde se novac stvara kad je potrebno stvoriti neke nove proizvode i usluge.

[💡] Štednja
Prva ideja je da oni koji na svojim štednim računima imaju određenu ušteđevinu investiraju novac u ovaj tip investicije. Tokom razmatranja stanja pomenuto je da u Srbiji ima otprilike 11,4 milijardi eura štednje dok se dodatnih 3.5 milijarde eura nalazi u slamaricama, što je ukupno oko 15 milijardi evra.

Partije	broj	EUR
od 3,000 do 10,000	279,936	1.59 milijardi
od 10,000 do 25,000	148,561	2.28 milijarde
od 25,000 do 50,000	60,139	2.17 milijardi
od 50,000 do 100,000	19,651	1.25 milijarde
od 100,000 do 500,000	5,677	987.84 miliona
Total:	513,964

Shodno tome građani bi mogli investirati u ovakav vid investicija, međutim zbog nepostojanja tržišta i mnogobrojnih prevara, građani su uglavnom nevoljni da rade bilo šta slično. Ovde bi bitnu ulogu odigrao već opisani postepen način implementacije koji bi iz prve ruke dao povratnu informaciju o iskustvima građana sa EPSom i državom, na taj način broj mogućih malverzacija smanjio bi se na najmanju moguću meru.

U tabeli iznad je broj građana po štednim partijama dok se u tabeli dole obzirom na ukupan broj domaćinstava u Srbiji od 2,466,316, vidi koliko bi svako domaćinstvo moglo da investira. Jedan kilowat je jednako 1000 evra pa je samim tim 30kW jednako 30,000 evra.

		EUR
2,232,288	50kW	111,614,400,000
148,561	100kW	14,856,100,000
60,139	150kW	9,020,850,000
19,651	200kW	3,930,200,000
5,677	250kW	1,419,250,000
		140,840,800,000
		-1,759,200,000

Takođe partija koja nije predstavljena to jest 343 klijenta koja imaju više od 500,000 evra na bankovnim računama su oni ljudi koji bi trebali da investiraju u proizvodne linije, jer ne smemo da dozvolimo da uvozimo sve te solarne panele, jer bi to onda predstavljalo gubitak od 145 milijardi evra koji bi nastavio da raste u budućnosti.

		kW
od 500,000 pa na više	343	337.7 miliona

Međutim, ovde verovatno postavljate pitanje kako sam došao do broja 2,232,288 za elektrane od 50kW i gde naći onih 1.8 milijardi koji nedostaju, kao i gde naći sve investicije obzirom da naši najbogatiji ljudi sve ukupno nemaju više od 338 miliona evra na svojim računima?

[💡] Novac dijaspore

U članku o stanju pomenuto je da postoji 400,000 ljudi koji su na privremenom radu u inostranstvu, te oni godišnje matici pošalju 3.5 milijardi EUR.

Umesto da taj novac potroše na standardna zadovoljstva, oni bi mogli da ga investiraju, umnaožavajući ga nakon 5 do 7 godina. Da bi se to desilo, i da bi investitori dobili uloženi novac nazad, investicije moraju biti isplative i mora postojati sistem koji će garantovati zaradu.

Ujedno stabilna investicija bi značila i povratak ljudi iz inostranstva nazad u maticu, jer su mnogi odavde otišli baš zato što se teško ikome može verovati. Brojni su primeri kako domaćim investitorima podmeću noge svi, od najmanjeg činovnika u lokalnoj vlasti, pa sve do same vladajuće stranke.

Dijaspora je ta koja bi mogla uložiti u automatizovane proizvodne linije za proizvodnju monokristala i polikristala potrebnog za solarne panele (Nemci su 2013. godine kupili naš rudnik kvarca Ub), linije za proizvodnju solarnih modula, invertora, kablova, aluminijumskih konstrukcija i nosača, ali takođe i tehnologiju potrebnu za razvoj robota koji bi čistili panele od prašine i snega.

Proizvodna industrija ne mora biti ograničena samo na industriju solarnih panela, kroz grupno investiranje mogla bi se pokrenuti i proizvodnja vetro generatora, malih protočnih hidroelektrana ali i geo-termalnih pumpi i turbina.

Ostalo je da rešimo gde naći 2,232,288 investicije za elektrane od 50kW?

[💡] Kreditiranje svih gradjana

Ako su zadovoljeni preduslovi kao što su stabilnost investicija kroz tržište i ugovor sa državom, onda stoji da bi se kredit dat svakom domaćinstvu u Srbiji, pod uslovom da su platili učešće od 10%, (mada ovo ne mora da bude uslov ali bi dalo banci neophodnu operativu), investicija bi se sama od sebe otplaćivala. Nakon 8 do 9 godina one bi počela donositi prihod (period povraćaja je uvećan zbog godišnje kamate od 2.5% na uzeti kredit).

Svakom godinom investiranja, gurao bi se planirani rast BDP-a opisan u “idustrijama budućnosti”. Ako bi BDP pratio rast u ostalim oblastima bilo bi lakše sprovesti čitav plan u delo, pri čemu bi banke imale još veću sigurnost da mogu uvećati kreditni balon.

Ovde treba razumeti kako se trenutno stvara novi novac unutar ekonomije. Novi novac u ekonomiji se kreira kroz kreditiranje, na osnovu osnovice kojom banke već raspolažu i rezervi u centralnoj banci, banka određuju koeficijent množenja između bazičnog novca i novo kreiranog novca. Primera radi balon koji se stvorio tokom krize 2008 imao je odnos od 1:80 između osnove i zaduženja. Nakon krize upumpavanjem “odštampanog” novca takozvanim “kvantitativnim olakšanjem” države su smanjile tu razmeru na stabilniji odnos 1:16.

Samim tim pošto Narodna Banka Srbije ima zalihe od 13 milijardi evra dok ostale banke na štednim računima imaju 15 milijardi evra, možemo pretpostaviti da bi sa sigurnom investicijom kao što je ova i stopom multiplikacije od 1:10 koja je prilično standardna, imali na raspolaganju 150 milijardi evra novog novca. Međutim, pošto se ne zahteva da izvršenje bude sve u jednoj godini, krediti bi se verovatno vraćali i ranije. Ako se sve uradi kako treba period otplate bi bio 5-7 godina. Samim tim bi banka koja pozajmljuje novac brzo videle povraćaj novca.

Naravno ovde treba napomenuti, da bi sve radilo kako treba, konzumiranja energije će morati da se menja paralelno sa proizvodnjom. Potpunu elektrifikaciju, zajedno sa proizvodnjom, moraju pratiti i distributivna mreža, saobraćaj, grejanje ali i energetska efikasnost - koji bi takođe morali biti kreditirani, o čemu ću više pisati sledeći put. Na neki način ako bi sve bilo izvedeno kako treba, sledećih 10 godina bi sve izgledalo kao jedan dobro uigran sinhronizovan ples.

⚠️ U ovom modelu bilo bi potrebno da se kreira nova banka koja bi bila 100% srpsko vlasništvo kao što je to recimo za britance RBS banka. Obzirom na veličinu projekta i količinu novca koja bi bila u igri bilo bi potrebno izbeći svaki odliv novca, koji bi zbog sigurnosti profita takve banke tekao ka mogućim stranim akcionarima.

⚠️ Ova banka bi trebala da ima akcionare koji bi imali srpsko državljansto i poreklo i nisu krivično gonjeni ili osuđivani. Vođstvo banke bi moralo da bude najstručnije, najpoštenije i najobrazovanije moguće - što bi verovatno podrazumevalo vraćanje nekih ljudi iz dijaspore koji već imaju iskustva sa bankarskim sektorom u zapadnim zemljama.

⚠️ Svaki građanin koji je ispunio uslove dobio bi opciju da kupih 10 evra akcija, pri čemu niko ne bi mogao da kupi više od toga. Svaki građanin bi dobio samo jednu akciju. Na taj način bi se skupila baza od 80 miliona evra, dovoljna za osnivanje banke i osnovni depozit za početak multipliciranja kreditnog investicionog novca. Određeni broj ljudi koji bi morao biti pažljivo izabran tako da bude etički upravni odbor akcionara koji bi birao i imao moć da smenjuje direktore i prati rad banke. Banka bi bila u 100% privatno vlasništvu svih stanovnika zemlje. Država ne bi imala politički uticaj na rad i smenu kadrova. Građani bi mogli da drže svoju štednju i primaju plate ali bi glavna poslovna grana bila sigurni investicioni krediti. Na taj način ako svaka od karika u lancu bude uradila ono što je potrebno, vrednost banke bi se značajno uvećala.

⚠️ Treba konstantno edukovati građane kako ne bi potpali pod prevarantske (političke, medijske i mešetarske…) manipulacije, koje bi ih navele da akcije prodaju pre vremena slično kao što se to činilo sa akcijama mnogih preduzeća tokom godina tranzicije, čime bi vlasništvo investicione banke moglo preći u ruke manjine.

Primer kredita:

20 godina (240 meseci) kredit na 50,000 eura (za 50kW sistem) sa učešćem od 10% (5,000 eura) i godišnjom kamatom od 2.5% (uzimajuči u obzir referentnu kamatu NBS), bi imao mesečnu ratu od 238.46 eura (Intesa 240 EUR, OTP 244 EUR)
Prema tome na pozajmljenih 45,000 eura nakon 20 godina zarada banke bi bila 12,229.23 eura. Kada se uzme vrednost čitavog poduhvata od 142.6 milijardi evra, onda se može zaključiti da će po završetku perioda od 30 godina takva novokreirana banka imati vrednost od 34.9 milijardi evra. Što je za nacionalni projekat jedne male Srbije prilično fina suma, morate priznati.

Ovo takođe znači da bi svaki građanin Srbije koji ima pravo na kupovinu ovih akcija, na kupljenih 10 evra akcija (ne bi bilo dozvoljeno da se kupi više), sa 8,000,000 građana jer bi svi građani imali pravo na akcije bez obzira bili punoletni ili ne, nakon 30 godina bili na dobitku od 4,362.5 evra po svakom građaninu minus troškovi poslovanja banke.

50,000 evra sistem bi imao instalisanu snagu od 50kW i koji bi davao godišnje 61,974 kWh (sa uračunatih 14% gubitaka na referentnoj geografskoj lokaciji Aerodrom Nikola Tesla), po ceni od 11.6 euro centi, predstavljao bi profit od prosečno 599 eura mesečno ili 5164 kWh proizvedene električne energije. Proizvodnja bi varirala tokom zimskim i letnjih meseci između 2,620 kwh u zimskim i 7,604 kWh u letnjem periodu, što je zarada između 303 eura i 882 eur. Kada se oduzmu rata kredita i sopstvene potrebe svakog domaćinstva, tokom zimskih meseci profit bi bio na nuli, ali bi domaćinstva imala “besplatno” grejanje, toplu vodu, osvetljenje itd.

Kupac?
Ako bi sva domaćinstva imala struju “besplatno”, da bi se kredit otplaćivao sam od sebe ko bi kupovao električnu energiju? Gde i kome bi se sva ta proizvedena energija prodavala?

Jedan deo bi se definitivno izvozio Evropskim zemljama koje već imaju skuplju električnu energiju. Obzirom da žive severnije, imaju veću potrebu za energijom, ali nemaju mogučnost da je proizvedu tako efikasno kao u Srbiji, zbog manjeg broja sunčanih sati godišnje. Primera radi, isti 30kW sistem u Berlinu bi proizvodio 20% manje energije, pa je samim tim za istu količinu energije potrebna mnogo veća površina. Treba imati u vidu da Nemačka ima 83 miliona stanovnika (12 puta više nego Srbija) sa teritorijom koja je samo 4 puta veća od Srbije.

Međutim mnogo važnije je da obzirom da domaćinstva čine 48% svih potreba, a ostalih 52% su poljoprivreda i industrija, to znači da bi pravna lica (kompanije) kupovala električnu energiju po većoj industrijskoj ceni. Dobra stvar je da po zakonu Srbije industrija već sad plaća značajno veću cenu struje tj. 10 euro centi i da povećanje na 11.6 centi danju i 16.3 euro centa tokom noćnih sati, ne bi predstavljalo značajan skok. Takođe, svako domaćinstvo koje na svojoj adresi ima registrovano pravno lice, bez obzira da li je to korporacija, zanatska radnja, paušalac, dobrotvorna organizacija ili advokatska kancelarija, moralo bi da plaća električnu energiju po većoj ceni.

Dodatno, mogao bi se doneti zakon koji bi onemogućavao pravnim licima da se bave proizvodnjom i naročito prodajom električne energije. Na taj način građani bi bili ti koji bi uvek zadovoljavali potrebe industrije. Ovaj mehanizam je jako važan da bi se stvorila zavisna sprega u kojoj bi ljudi proizvodnjom energije obezbeđivali minimalni prihod i socijalnu sigurnost, dok bi svaki rad preko toga obezbeđivao veći standard i lagodniji život. Privreda i akcionari podnosili bi ovaj teret kroz nešto manji profit na račun skuplje električne energije.

Treba imati u vidu da je profit privrede u 2019. godini bio 3.12 milijardi evra, dok su svi zaposleni zaradili oko 1.45 milijardi evra. Primajuči 2 puta više prihoda nego ostalih 2.9 miliona ljudi, 1% sa vrha piramide raspodele bogatstva, akcionari i vlasnici kompanija su još više uvećali klasnu razliku koja postoji između njih i ostalih slojeva društva.

Trenutno ne postoji mehanizam koji može kontrolisati monopol i rast nečijeg bogatstva na uštrb ostatka populacije. Opisani način implementacije energetskog tržišta obnovljivih izvora u Srbiji mogao bi da bude baš to.

Maksimalni broj kW po domaćinstvu treba da se definiše potrebama industrije, pa bi za većinu mogao biti 50kW instalisane snage, dok bi za manji broj onih koji bi investirali sa većim udelom sopstvenog novca prilikom uzimanja kredita, bio dozvoljen maksimum od 300 kW instalisane snage. Ovde prvenstveno mislim na onih 513,964 štednih partija partija koje bi na početku podenle veći rizik, pa shodno tome treba da budu više nagrađeni.

Obzirom da industrija plaća energiju, domaćinstva informatičkih firmi koja su registrovana kao samostalni izvođači, doo ili paušalci, (onih 28,000 do projektovanih 140,000 programera u budućnosti), koji bi imali poreske olakšice shodno onima opisanim u članku o informatici, bi na proizvedeni kilowat čas morali da plaćaju državi dodatne takse za proizvedeni kW. Svako domaćinstvo koje na sebi ima registrovanu kompaniju bi prema državi moralo da radi isto. Obzirom da bi samostalno pokrivali potrebu “svoje” industrije, morali bi plaćati nešto veću industrijsku taksu za proizvedene kilovate.

Povećanje cene električne energije bi uzrokovalo povećanje cena svih ostalih proizvoda i usluga, ali bi se tržište nakon toga brzo stabilizovalo. Nakon toga fluktuacija cene energenata može zavisiti samo od variranja vremenskih prilika u Srbiji.

Povišene cene bi se izjednačavale sa zapadnim zemljama, pa bi shodno troškovima života i smanjenoj nezaposlenosti cena rada morala da raste.

Protekcionizam
Da li je u globalnoj ekonomiji moguće imati protekcionizma koji bi nam omogućio da imamo 100% srpske banke i industriju?

U Kini je nemoguće napraviti stranu filijalu bez domaćeg pratnera, bez obzira koliko je velika kompanija u pitanju i koliko veliki uticaj ima na svetskoj sceni. Kineska država kontroliše poslovanje svaku stane kompanije na svojoj teritoriji, a kao primer mogu biti zabrana poslovanja za Google, Facebook, WhatsUp, Skype i mnoge druge. Osim Kine postoje i primeri drugih zemalja koje štite svoje interese kroz određenu vrstu zaštite svojih industrija zarad dobrobiti sopstvenih građana. Ovde je možda dobar primer Amerika koja se sve više trudi da vrati poslove proizvodnje koje je poslala u Kinu.

Gledano iz nekog političkog ugla, nemogućnost da se tako nešto izvede, jer nam to recimo ne dopuštaju strane zemlje, bi značila da suverenitet ne postoji, a samim time ne možemo pričati o postojanju Srbije kao države.

Univerzalni osnovni dohodak
Zbog sve veće automatizacije neka forma univerzalnog oshovnog dohotka će biti neophodna u skorijoj budućnosti. Ovo je bitno uraditi u pravom trenutku, tako da ne bude prerano što se ekonomskog rasta tiče, ali još bitnije da ne bude prekasno, kako ne bi skliznuli u neku vrstu distopije sičnu Orvelovoj “84” ili “Vrlom novom svetu” Oldusa Hakslija.

Zato su obnovljivi izvori energija savršena prilika da se uz pomoć kreditiranja prvo uveća celokupno bogatsto države, ali istovremeno i uspostavi drugačiji “socijalni ugovor” gde će fizička lica prodavati energiju pravnim licima. Na taj način u slučaju pandemija i bilo kakvih drugih kriza globalnih razmera, kada je ekonomija zaustavljena, ljudi bi imali najosnovniji resurs za preživljavanje - energiju. Kad imate dovoljno energije, svi ostali resursi kao što su čista voda, hrana, komunikacija… uz znanje i tehnologiju postaju lako rešiv problem.

Takav način raspodele sredstava je dobar i zato što ohrabruje ljude da se bore za više od pukog minimuma. Kada ne moraju da brinu o pukom opstanku ljudi se okreću školovanju i traženju boljih poslova. Društvo oslobođeno egzistencijalnog straha može osloboditi kreativni potencijal pojedinca, od čega bi i sama privreda imala ogromne koristi.

Bogate nacije su one koje imaju znanje i tehnologiju, a ne one koje imaju mnogo fizičke radne snage koja je jeftino plaćena. Broj jedinica proizvoda ne zavisi više od čoveka nego sofisticiranosti mašina koje jedna država ima. Primera radi jedan čovek može da sašije 100 maski za lice na dan, dok jedna mašina koja stane u veću sobu može da napravi 100 hiljada maski na dan.

Rešavanje jednog od stubova prosperiteta (energije), značilo bi da ljudi mogu više vremena posvetiti potrebama iz vrha Maslovljeve hijerarhije. Ispunjavajući svoj kreativni potencijal ljudi bi više vremena trošili na razmišljanje kako efikasnije uposliti višak energije da radi za nas i kako optimizovati proizvodnju i napredak civilizacije kako bi bila što efikasnija. Na ovaj način i sama automatizacija bi počela da radi za sve a ne samo za povlašćenu manjinu.

Decentralizovana proizvodnja energije je bolji način i u slučaju elementarnih nepogoda i ratova, gde su veće šanse da će energetska mreža snabdevanja uspeti da preživi kolaps, ili barem obezbediti da nezavisna domaćinstva kao elementarne jedinice društva budu otpornija.

Gubici

Svaki uređaj ima svoj rok trajanja. Termoelektrane i hidroelektrane nisu ništa drugačije i moraju se redovno održavati i remontovati. Isto ovo važi i za solarne panele, invertore i sve ostale sastavne komponent solarnih sistema - svi oni imaju svoj rok trajanja i optimalni opseg funkcionisanja.

Na neki način propadanje jeste loše, ali je u isto vreme i dobro, jer kao što sve u prirodi ima životni vek, tako bi i kompanije koje se bave proizvodnjom energije, ako ne ulažu konstatno u sebe, vremenom trebale nestati. Propadanje je dobro iz ekonomsko konkurentskog ugla, ali i iz ugla tehnološkog napretka, jer uklanjanjem starog oslobađa se prostor za novo.

Trenutno većina proizvođača u svetu daje garanciju na fotonaponske solarne panele koja je od 10 do 25 godina pri čemu sposobnost proizvodnje energije panela degradira oko 1% godišnje.

Čak i pored toga nakon 20 godina po sadašnjoj ceni instalacije, pri padu sposobnosti proizvodnje na 80% i u okviru definisanog broja sunčanih sati godišnje, cena sistema po kilovatu električne energije bi bila 4.5 euro centi. Nakon 30 godina cena bi bila 3.16 euro centi a nako 40 godina 2.52 euro centi. Što se i dalje ne može porediti sa nerealnom cenom niže tarife u Zelenoj zoni od 1.3 euro centa do potrošenih 350kWh.

Obzirom da svi paneli ne bi degradirali istom brzinom, jer ne bi bili instalirani svi u isto vreme tokom tih 10 godina, pored procenjenih 633,333 sistema od 30kw bilo bi potrebno instalirati dodatnih 132 hiljade sistema od 30kW (79,300 od 50kW ili 40 solarnih elektrana od 100MW) da bi se pokrio taj gubitak degradacije tokom proteklih 9 godina. Sve ovo bi se naravno radilo u odnosu na ponudu i potrаžnju jer bi tada već znali kolike su stvarne potrebe i koliko viškova energije možemo izvesti EU zemljama.

Treba imati u vidu da su cifre potcenjene, jer se gleda nadomešćivanje izgubljena snaga, dok će u relanosti morati da se menjaju celi paneli. Umesto dopune od 20% izgubljene energije u slučaju zamene celih panela koji imaju datum instalacije stariji od 20 godina. Ovo znači da bi godišnja investicija nakon 25 godine bila oko 7.5 milijardi evra što se novih instalacija koje treba da nadomeste degradaciju tiče.

U ovom trenutku nemam podatak koji je apsolutni vek trajanja solarnih panela, ali je sigurno da ćemo na samom početku morati da planiramo kako reciklirati sve te rashodovane panele i propratnu opremu.

Reciklaža

Odmah nakon implementacije panela mora se razmišljati o dotrajalim, rashodovanim, oštećenim i pokvarenim panelima, kablovima i invertorima. Oštećenja što zbog vremenskih prilika, što zbog vandalizma ili nepravilne upotrebe će biti, i zato se mora razmišljati o strategijama o kraju životnog veka panela i prateće opreme.

Ovde postoje dva pravca:

1) Degradirani paneli - koji još mogu proizvoditi električnu energiju se mogu i dalje upotrebljavati. Za njih treba da postoji specijalizovana berza polovne opreme, gde bi vlasnici mogli da prodaju panele, koji generišu manje od deklarisane energije, obzirom da oni i dalje mogu biti isplativi za nekoga. Primera radi, ako nakon 20 godina panel padne na 80% od deklarisane vrednosti, a prodaje se po 50% i nižoj ceni od početne, neko kome površina ne predstavlja problem može imati korist od toga. Zbog same količine materijala koja će biti u opticaju, za ovo če biti potrebno da postoji posebna berza. Svaki proizvedeni panel moraće da ima deklaraciju i seriski broj koji će biti utisnut unutar kompresovanog središta da bi se izbegla moguća preprodaja kradenih panela. Državna komisija će imati mogućnost da tokom testiranja proveri seriske brojeve, a postojala bi kazna i za one koji kupuju kradene panele.

2) Oštećeni i pokvareni paneli - moraju biti u potpunosti reciklirani, a vredan materijal iz njih može biti prilično profitabilan. Bitno je da se odmah na početku planira sa svim ovim, da se ne bi došlo u situaciju da ovakav otpad završava na deponijama. Od samog početak mora postojati zakonska regulativa koja će vlasnike solarnih panela uslovljavati da moraju sigurno odlagati rashodovanu opremu.

Možete pogledati kako recikliranje sprovodi nemačka kompanija Reiling a više o recikliranju fotonaponskih solarnih panela možete saznati u videu Will renewables end up as more landfill?.

Energetske potrebe

Onog trenutka kada ostvarimo upotrebu od 100% energije iz obnovljivih izvora, realne potrebe će biti manje od onoga što je definisano procenom u ovom članku - zbog neefikasnosti postojećih tehnologija. Motori sa unutrašnjim sagorevanjem, termo elektrane, loženje uglja, ulja i drveta u kotlovima ili pećima - imaju veoma mali stepen iskorištenja, pa se u mnogim slučajevima više od 70% energije baca.

Što se tiče električne mreže stvari ne stoje mnogo bolje, jer samo “peglanje” vrhova iznenadnih optrećenja u mreži sa sobom nosi značajne gubitke.

Kada se radi o grejanju ili hlađenju - naši domovi i poslovni objekti su takođe energetski neefikasni. Osim što neefikasno konzumiramo fosilna goriva, takođe ih neracionalno koristimo jer su naši objekti nedovoljno termički izolovani pa se tokom sezonskih promena gubi značajno veća količina energije na grejanje ili hlađenje od onih koje su realno potrebne.

Sa povećanjem cene električne energije, da bi se smanjili troškovi ili povećao profit (efikasnija domaćinstva bi mogla da prodaju više kilovata), verovatno je da ćemo više pažnje obraćati na energetsku efikasnost kao i na recikliranje energije.

Treba uzeti u obzir da za razliku od sagorevanja biomase koja može biti efikasno korištena u druge svrhe naročito kada se govori o drvetu, bilo bi korisno zadržati gorionike na biogas, jer je metan sam po sebi 84 opasniji nego CO2 po pitanju globalnog zagrevanja, samim tim sagorevanjem činimo metan manje opasnim, a dobijeni rad se javlja kao pozitivni nus proizvod.

Određene vrste goriva kao bio-dizel ili bio-kerozin moraćemo proizvoditi, jer za sada nemamo rešenje za putničke avione. Međutim ako se takva goriva sintetički dobijaju konverzijom ugljen dioksida iz atmosfere koristeći solarnu energiju, saldo emisije će i biti neutralan. Ovo se takođe može koristiti kao efikasan način za čuvanje viškova energije.

Kad pričamo o viškovima energije, oni moraju biti upotrebeljni kako bi se svaki trenutak iskoristio da se CO2 (ugljen-dioksid) koji se nalazi u atmosferi iz nje ukloni. Kao takav CO2 (ugljen dioksid) gas spakovan u boce bi se mogao koristiti za prihranu biljaka u plastenicima ali i algi kao što je spirulina, izgradnju nano-materijala poput grafena, ali i za vraćanje ugljen dioksida nazad tamo odakle smo ga uzeli. Ne treba zaboraviti da je trenutna količina tolika da kada bi CO2 kompresovali u grafitne cigle, mogli bi izgraditi zid koji bi bio širok 5 metara, visok 10 metara i toliko dugačak da bi opasao zemaljsku kuglu oko Ekvatora 32 puta.

Proizvodni kapaciteti

Koliko bi bilo zaposlenih ljudi i koliko proizvodnih linija bi bilo potrebno da se ostvari prelazak na 100% obnovljive izvore energije?

Bile bi nam potrebne sledeće grane industrije:

proizvodnja monokristala i polikristala od silicijumskog kvarca
proizvodnja folije, aluminijumskih ramova, kablova i svih ostalih komponenti
proizvodnja invertora
sastavljanje solarnih modula (proizvodne linije za pravljenje PV solarnih panela)
proizvodnja baterija i skladišta energije
distribucija - prodaja i instalacija
proizvodnja mašina, reaktora i generatora za iskorištavanje ostalih izvora energije (vetar, voda, geotermalni izvori, bio-metan…)
proizvodnja svih elemenanta pametne elektro-distribucione mreže (software, berza, distributivna mreža, punjači za automobile…)
reciklaža svih dotrajalih elemenata (paneli, invertori, elektronika, mašine …)
proizvodnja mašina i robota za čišćenje panela od naslaga prašine, ptičijeg izmeta, snega i vodenih mrlja (neophodna da bi se proizvodnja energije držala na maksimumu)
proizvodnja mašina i proizvodnih linija za proizvodnju svega gore navedenog (ako jedna proizvdna linija košta 1 milion onda je to 1.5 milijarda eur dobiti samo na proizvodnji jedne vrste proizvodnih linija)

Ako uzmemo da jedna polu-automatizovana linija za sastavljanje solarnih modula ima proizvodni kapacitet od 20 MW godišnje, bilo bi potrebno približno 1500 proizvodnih linija, u kojima bi bilo zaposleno 15 ljudi po svakoj proizvodnoj liniji. Početka investicija za svaku liniju bi bila nekih 1.05 milona evra plus neophodni novac za početnu operativu. Ako bi se lanac dostave rešio kako treba ne bi bilo potrebno imati velike zalihe repromaterijala i pogoni bi mogli raditi po just-in-time principu.

Kao i sa instalacijom panela, implementacija proizvodnih kapaciteta morala bi biti takva da može da isprati potrebe planirane instalacija panela.

Broj proizvodnih linija povećavao bi se vremenom na sledeći način:

1 godina = 55 proizvodnih linija od 20MW ili sličan ekvivalent po snazi.
2 godina = +70 novih proizvodnih linija od 20MW
3 godina = +100 novih proizvodnih linija od 20MW
4 godina = +150 novih proizvodnih linija od 20MW
5 godina = +225 novih proizvodnih linija od 20MW
6 godina = +300 novih proizvodnih linija od 20MW
7 godina = +350 novih proizvodnih linija od 20MW
8 godina = +250 novih proizvodnih linija od 20MW

Za devetu i desetu kao i svaku narednu godinu ne bi bilo novih proizvodnih linija, jer bi se proizvodnja vremenom smanjivala i stabilizovala, osim u slučaju da se ostvari povećan izvoz. Srbija sama za sebe bi imala relativno istu proizvodnju koja bi za cilj imala blagi rast koji bi trebalo da zadovolji porast potražnje energije kao i regulisanje degradacije, kvarova i zamena. Ovo bi bio ujedno dobro vreme za integraciju manjih pogona u veće, zatvaranje i preorjentisanje određenih kapaciteta na novije tehnologije koje u to vreme budu dostupne - šta god to bilo i pojavilo se nakon 10 godina.

Nova radna mesta

Linije za sastavljanje modula zapošljavale bi 22,500 ljudi. Ovakva postrojenja bi imala između 3 - 4 miliona evra neto profita godišnje pri čemu bi bruto plata radnika bila u proseku 30,000 - 40,000 evra godišnje (što je neto plata od oko 1,500 do 2,000 evra mesečno) .

Bitno je da od samog početka radnici u ovom sektoru primaju veće plate od državnog proseka. Na taj način, kroz sve zaposlene u ovom sektoru, značajno bi se osnažio srednji sloj društva, a u isto vreme bi se obezbedilo da stručni kadar ne odlazi za Nemačku gde bi bili malo više plaćeni za sličan posao. Ova investicija bi se vraćala velikom brzinom i multiplicirala svake godine, tako da bi i zbog konkurencije bilo štetno za same poslodavce ako ne bi platiti radnike nešto više na uštrb sopstvenog profita. Radnici iz ovog sektora bi dalje svojim potrošačkim navikama gurali ostale sektore ekonomije.

Obzirom da bi ova investicija bila apsolutno sigurna, država bi od potencijalnih investitora mogla da zahteva da se obavežu da će plaćati značajno veću platu na uštrb profita. Da se ne bi uspostavila neka vrsta monopola sa tih 650 investitora kao i u svim ostalim sektorima energetike bilo bi potrebno omogućiti grupno investiranje kroz javno akcionarsko vlasništvo dozvoljeno samo državljanima Srbije, sa nekakvim gornjim limitom koliko neko može da ulaže da bi se dala fer šansa svima, a naročito malim investitorima.

Da se instalira sistem od 50kW, bilo bi potrebno 5 ljudi koji bi radili 2 do 3 dana. Za instalaciju na zemlji potrebno je izbetonirati stope koje bi držale sistem. Instalacija je uključena u cenu koja bi u ovom slučaju bila negde oko 50,000 eura. Proporcionalna instlacija 2,852,000 ovakvih ili ekvivalentnih sistema, zahtevala bi 16,000 do 20,000 instalatera i oko 2000 radnika u administraciji i prodaji.

Ostali sektori bi zapošljavali sličan broj ljudi, jer su same potrebe ogromne.

U podacima “The Solutions Project“ koji koriste podatke Stanford Univerziteta, pominje se da bi se prelaskom na 100% obnovljive energije kreiralo 63,000 novih radnih mesta. Neka gruba procena ovog članka na osnovu samo dve grane proizvodnje iz gornje liste je da bi broj radnih mesta bio približniji brojki od 100,000. “The Solutions Project” projekat još pominje da bi Srbija mogla dobiti 38.5% energije od solarnih elektrana na zemlji, 16.5% od instalacija na krovovima domaćinstava, 20.3% od krovova državnih i komercijalnih objekata, 13.7% od vetra i 11% od hidro izvora, pri čemu se u potpunosti izostavio ogroman potencijal koji pružaju geotermalni izvori naručito u oblasti zagrevanja domaćinstava i komercijalnih objekata.

⚠️ Sa takvim platama, i tim brojem zaposlenih - svi ti ljudi bi odmah postali kandidati da u drugoj i trećoj godini i sami postanu investitori u sopstvene solarne sisteme, jer bi imali dovoljno ušteđevine koja bi im to omogućila. Ovaj trend bi se sa svakom godinom širio u koncentričnim krugovima na ostale sektore omogućavajući bolje i stabilnije funkcionisanje čitave šeme.

⚠️ Važno je napomenuti da moramo savladati svaki element proizvodnje kroz domaće investicije, i moramo to uraditi bolje i jeftinije nego stranci. Kao što sam predložio u prethodnom članku, najbolji način da se ovo uradi je da se kupi nekoliko proizvodnih linija na kojima bi se onda uradio reverzni inženjering. Ako kupimo 5 proizvodnih linija i zatim kroz reverzni inženjerig i inovacije unapredimo postojeće proizvodeći 645 naših, ušteda će biti ogromna, ali i uvećanje unutrašnjeg bruto proizvoda. Što se ovoga tiče treba uzeti u obzir da Tesla Motors kompanija daje sve svoje patente javno.

Samo za sastavljanje modula to bi značilo uštedu reda veličine od 700 miliona evra (približno 100 evra svakom građanu) koje ne smemo predati nekom drugom, moramo stvoriti naše zananje, jer predavanje osnovnog strateškog stuba ekonomije (energije) nekom drugom je isto što i kapitulacija.

Ali šta bi ovo značilo za proizvodni sektor uglja?

Trenutno ovaj sektor rudarstva zapošljava 26,076 ljudi sa prosečnomg platom od 740 evra mesečno ^{* **}, njihova prekvalifikacija za rad sa obnovljivim izvorima bi bila dobrodošla i za njih jer bi primali veću platu a rizik od povreda na radu ili gubitka života bi bio manji. Izgubljenih 26,076 radnih mesta da bi se dobilo 100 hiljada novih zdravijih i bolje plaćenih radnih mesta bi trebalo da je dobra pogodba.

Ovim bi se direktno spasilo kako to navodi “The Solutions Project” 4,208 ljudskih života svake godine koji se direktno gube zbog zagađenja vazduha. Neka druga istraživanja kažu da je ta brojka mnogo veća i da će Srbija sledećih 10 godina izgubiti 150,000 stanovnika kao direktnu posledicu zagađenja vazduha. ^[*]

Zar tih 150 hiljada ljudskih godina uključujući zdravlje svih nas nije dovoljan razlog?

Investiranje 385 miliona evra u izgradnju termoelektrane Kolubara B kapaciteta 350 MW, u vreme kad Austrija i Britanija gase sve svoje termoelektrane, i ulaganje u dodatnih 500 miliona u kopove lignita, tokom eksponencijanlog rasta obnovljivih izvora u svetu je još jedan u nizu kratkovidih poteza trenutne vlasti.

Skladištenje energije

Kada se razmatraju obnovljivi izvori energije, neizbežna tema je njeno skladištenje. Svaki vid energije ima određenu vrstu skladišta mada se o tome ne razmišlja.

Ako razmišljamo o fosilnim gorivima, ugalj i nafta su deponovani duboko pod zemljom, onog trenutka kada se krene sa eksplatacijom, deponovani su u prekomorskim tankerima, skladištima rafinerija, cisternama i benziskim pumapama, rezervoarima automobila… - sve ukupno to predstavlja jedno veliko distribuirano skladište.

Ali kao što je to bilo u slučaju pandemije Covida-19, onog trenutka kada konzumiranje prestane ili se značajno smanji, a nafta koja ističe nema više gde da se skladišti, cene počinju da padaju vrtoglavom brzinom, kao što se to desilo u Aprilu 2020 kada je nafta sa više od 60 dolara po barelu pala na manje od 20 dolara po barelu. Kada se uzme u obzir da ukupna svetska razmera trgovine naftom iznosi 100 million barela nafte dnevno to znači da svakodnevni gubitak iznosi 4 milijarde dolara. Od sredine Marta pa do početka Maja 2020. godine svetski proizvođači nafte su izgubili 180 milijardi dolara što je dovoljno da cela Srbija instantno pređe na 100% obnovljivih izvora i da još ostane 10 milijardi evra viška.

Što se tiče obnovljivih izvora skladište je takođe neophodno, čak i za hidro energiju koja izgleda kao najstabilniji vid energije koji je dostupan 24 sata dnevno i ne zahteva skladištenje, postoji skladišteni depozit u vidu veštačkih jezera. Tokom pravljenja hidro-elektrana mnoge rečne doline su u potpunosti raseljene i potopljene. Primera radi Đerdapsko jezero na Dunavu ima zapreminu od 5,000 miliona kubnih metara, a zbog izgradnje sa naše strane iseljeno je 4,500 a sa rumunske 712 stanovnika. ^[*]

Na neki način jedino unapređeni-ciklični-geotermalni sistemi (EGS - enhanced geothermal system) u kojim voda kruži tako što se hladna voda vraća nazad u podzemni bunar da bi se opet ugrejala ne zahteva skladište i može imati stabilan instalisani kapacitet koji je dostupan 24/7 pod uslovom da se geološka slika ne promeni tokom vremena. Svi ostali obnovljivi izvori zavise od godišnjih doba, vremenskih prilika kao i smene dana i noći.

Prema tome kada razmišljamo o skladištima energije ugrubo moramo razmišljati o dva tipa skladišta a to su dnevna i sezonska skladišta energije.

Dnevna

Što se tiče peglanja proizvodnje električne energije u toku jednog dana na raspolaganju su mnogobrojni tipovi skladišta. Voda, gravitacija, rotirajuća masa, vazduh pod pritiskom, baterije, superkondenzatori, protočne baterije… a ideje su skladištenje električne ili toplotna energiju, mehaničkog rad ili trenja. Ovde nije cilj da detaljno ulazim u prednosti i mane svakog, nego da okvirno vidimo kakve mi šanse imamo što se tiče proizvodnje ovih skladišta i koliko bi nas koštao takav prelazak.

Foto-naponski solarni paneli ne rade noću, pa moramo razmišljati kako da energiju koja se proizvodi danju kada sunce sija sačuvamo tako da bude dostupna i van tog opsega. Iz tog razloga je rešavanje “pačije krive“ od presudnog značaja.

Pačija kriva - produbljenje problema sa novim instalacijama

Jedan od načina da se izborimo sa ovim efektorm je pravljenje velikih skladišta energije, koja će se puniti tokom dana da bi se praznila tokom noći. Ovakav sistem mora biti sposoban da uči na osnovu potrošaćkih navika.

Primera radi fotonaponski sistem od 50 kW, proizvede oko 61,200 kWh električne energije godišnje, što je u proseku 168 kWh dnevno. Pošto Sunce sija u proseku 12 sati moramo imati sistem od najmanje 80 kwh koji bi pokrio drugu polovinu dana. Izgleda jednostavno međutim stvari su mnogo komplikovanije, veličina skladišta će zavisiti od potreba potrošača u svakom delu dana. Globalno gledano potrebe za energijom nisu iste u 2 sata ujutru kada ljudi mahom spavaju, i u neko doba dana kada su najaktivniji. Potrebe tokom vikenda nisu iste kao radnim danima, a zimski dan nije isti kao letnji i tako dalje.

Što se ovoga tiče biće potrebna detaljna analiza, ali i ona nam može pomoći samo donekle, jer prelazak na 100% obnovljive izvore osim velikog broja proizvođača takođe znači i veliki broj potrošača koji će doći u budućnosti i čije potrošačko ponašanje za sada možemo samo pretpostaviti.

Ako uzmemo da je cena baterija pala sa $1,100 (935 eur) po kWh u 2010, na $156 (130 eur) po kWh u 2019 i da nastavlja da pada, pretpostavlja se da će industrijska cena proizvodnje pasti na $114 (95 eur) po kWh u 2020. godini. To znači da bi industrijska cena baterije bez propratne elektronike (invertora i usmerača) za bateriju od 80 kWh mogla koštati oko 7,600 eura. Sa dodatnom elektronikom, opremom i instalcijom to bi bilo oko 10,000 evra.

Međutim, cena stacionarnog sistema za čuvanje energije Tesla Powerwall 2 snage 14 kWh, danas ima cenu od 8,500 evra (£7,750 - oko 715 evra po kWh)) bez instalacije koja je verovano dodatnih 1,000 do 1,500 evra, što sve u svemu znači da bi za stacionarni sistem snage 80 kWh bilo potrebno oko 50,000 evra.

Tesla Motors je za 15 miliona evra ($16.5m) u Sloveniji instalirala Powerpack sistem od 22.2MWh što odgovara krajnjoj ceni od oko 720 evra po kWh.

Obzirom da je to jednako ceni solarnog sistema, da li postoji neka jeftinija opcija?

Mada će nam za kućne potrebe i dalje trebati manje stacionarno skladište od oko 10kWh, i mada će biti potrebna velika MWh (mega-vat-časovna) skladišta za naselja i stabilizovanje mreže, naša eletrična transportna vozila i to ona koja budemo koristili neprestano su ta koja će služiti za stabilizaciju dnevnih potreba mreže.

Prosečna godišnja kilometraža koju automobili pređu u Srbiji je između 10,000 km i 15,000 km. U proseku ljudi voze dnevno najčešće do posla i nazad oko 42 km ili 21 km u jednom smeru. Ako uzmemo da je za električne automobile u proseku potrebno 220 wh po kilometru, prosečne potrebe transporta bi bile zadovoljene sa 10kWh dnevno.

Danas većina električnih automobili dolazi sa baterijom koja ima kapacitet od 20 do 50 kWh, dok svi Teslini automobili dolaze sa baterijom od 60 do 100 kWh. Pa tako Tesla Model 3 sa batterijom od 75 kWh košta oko 52,000 evra (£46,990) što je približno isti kapacitet i cena koju dobijamo samo za stacionarnu bateriju koju smo pomenuli gore.

Zbog te prosečne dnevne upotrebe automobila i veličine baterije, automobili su idealni da budu distributivno dnevno skladište energije!

Baterije automobila bi trebale da imaju mogućnost da se pune “iz”, ali i prazne “ka” mreži. Na taj način svaki parkirani automobil imao bi mogućnost da stabilizira električnu mrežu razmenjujući automatski električnu energiju sa potrošačima.

U prilog ovome ide i novo najavljeni proboj u oblasti baterija koji je Panasonic ostvario u saradnji sa Teslom, za dugo očekivani “Dan Baterija” na kome će se prikazati baterija od “milion milja” (1.6 miliona kilometara). Broj milja za bateriju je drugi način da se izrazi životni vek trajanja baterije, ili sposobnost koliko puta baterija može da se puni i prazni dok ne degradira toliko da se više ne može koristiti. Baš ova osobina je veoma važna da bi automobili bili veoma isplativi kandidati za distribuirano skladištenje energije.

Kako bi sve funkcionisalo?

Tokom dana kada sunce sija, dok su ljudi na poslu, automobili bi stajali na parkizima i punili se, kako iz panela koji su na samim parkinzima tako i iz onih u domaćinstvima koji bi predavali energiju direktno distributivnoj mreži. Po povratku nazad svojim domovima, automobili bi se opet priključivali na mrežu, gde bi se praznili napajajući kuće, ali i industriju putem mreže tokom noćnih sati. U “rezervoaru” bi ostajalo samo onih 10kWh energetske rezerve koje su dovoljne da bi neko opet došao do posla. Onih dana kad vlasnik želi da putujemo na odmor ili duži put, morao bi da predefiniše putanju, koja bi govorila sistemu da u tom slučaju ne treba da šalje energiju u mrežu, nego da dopuni “rezervoar” a napajanje kuće preusmeri na mrežu. Dok je porodica na odmoru, paneli bi predavali veći deo energije mreži ostvarujući profit.

Na ovaj način odigravala bi se kompleksna trgovina, gde bi cene kilovat-časova električne energije zavisile od mnogo parametara, a oni koji poseduju automobile mada ne poseduju solarne panele bi mogli zarađivati na razlici, trgovinom između jeftinih “dnevnih sati” i skupih “noćnih sati”.

Još jedan način su stanice za punjenje koje nude izmenljive baterije za skutere, a primer je kompanija Gogoro koja služi kao miks između stacionarnog i mobilnog skladišta energije.

Sve vrste vozila: autobusi, kamioni, taksiji, automobili, motori, kao i sve vrste uređaja koji imaju veću bateriju i potrebnu elektroniku bi trebala da imaju moć da vrše ovu vrstu energetske sinhronizacije i trgovine. Na taj način bilo bi moguće 100% preći na obnovljive izvore bez dodatnog povećanja troškova, ako ne računamo one troškove koje moramo izdvojiti za kupovinu novog automobila, koje je i onako nužno da bi se čitava zemlja elektrifikovala.

Prioritetizacija gradnje solarnog sistema bi trebala da se vrši na osnovu toga kolika je dnevna fluktuacija električnih automobila na određenoj lokaciji kao i kolika je koncetracija biznisa kojima je neophodna električna energija. Iz toga proizilazi da ovo u velikim gradovima neće biti moguće u potpunosti, zbog same koncentracije velikog broja potrošača na malom prostoru, ali krovovi komercijalni ustanova, tržnih centara i velikih parkinga bi mogli imati značajnu ulogu u rasterećenju električne mreže i načinu skladištenja energije.

Sezonska

Sve ovo važi za dnevnu preraspodelu ali šta raditi sa sezonskim potrebama?
Zimi trošimo najviše energije pri čemu je ono što dobijamo od Sunca najmanje, dok vetar duva nešto jače tokom zime nego što je to leti. Za sada što se tiče čuvanja energije na period duži od 6 meseci imamo mali broj opcija.

Energija se može čuvati deponovanjem viškova solarne energije kroz dopunjavanje akumlacionih jezera. Zatim toplotna energija se može čuvati u ogromnim rezervoarima pod zemljom (primer Nemačka, Minhen 5,700 m3). Još jedan ne toliko efikasan način bi bio pretvaranje viškova energije u sintetička goriva koristeći ugljen dioksid iz atmosfere (sintetički metan, dizel, vodonik…).

Relativno skoro je objavljena publikacija u kojoj se ističe redoks reakcija aluminijuma kao potencijalni kandidat za sezonsko skladištenje energije.

Postrojenja koja koriste kompresovani vazduh sa cenom od $191 po kWh takođe mogu biti validna opcija, za dugotrajno čuvanje energije. Međutim, treba imati na umu da je efikasnost konverzije lošija u zimskom period kada bi u stvari trebalo da koristimo energiju najintezivnije.

Još jedna povoljna opcija može biti i skladištenje energije pravljenjem Amonijaka (NH3) koji se može prenositi, skladištiti i koristiti poput fosilnih goriva. Temperatura paljenja je oko 650 C, a tokom sagorevanja amonijak ne zagađuje atmosferu, čak se koristi kako bi neutralisao mnoge otrovne gasove tokom sagorevanja fosilnih goriva. Međutim, ono na šta posebno treba obratiti pažnju je da je amonijak izuzetno toksičan pa su potrebne strože mere prilikom rada sa njim.

Ekonomska prilika

Šta sve ovo znači za Srbiju?

Obzirom da su sve ove tehnologije u zamahu, i obzirom da su u Loznici pronađene rezerve litijum-borata čija količina se procenjuje na 135 miliona tona, pri čemu je litijum trenutno najtraženiji hemijski element kada se priča o baterijama, sve ovo bi mogla biti ogromna šansa za nas, u kojoj bi mi samostalno mogli da eksploatišemo i razvijamo tehnologije za pravljenje baterija i skladištenje energije.

Naravno ovde možemo počiniti istu grešku kao što smo to uradili mnogo puta, i dati strancima da prodaju naše resurse umesto nas, pri čemu nas loše definisan zakon o naplati takse za eksploataciju može dovesti u situaciju da država a i srpska populacija ostane bez bilo kakve koristi, osim one koja bi bila ostvarena kroz jeftinu radnu snagu. A obzirom da u zadnje vreme sve više stranih investitora dovodi svoju radnu snagu sa sobom situacija više odgovara okupaciji određenog dela teritorije bogatog resursima.

Tokom sledećih 10 godina Srbiji će biti potrebno negde oko 2.5 miliona baterija kapaciteta od 100 kWh, pri čemu cena od one industrijske do krajnje može varirati između 100 i 800 dolara po kilovatu času (85 - 680 eur/kWh) to znači da u zavisnosti od krajnje cene potencijalna dobit može biti dodatnih od 20 do 170 milijardi evra BDP-a.

Koliko će biti potencijalno tržište i koliko bi mogli da izvezemo drugim zemljama zavisi samo od nas, i naše sposobnosti da razvijemo tehnologiju i napravimo kvalitetne proizvode.

Ovde opet želim da naglasim da bi prodaja rude litijuma bila pogrešna stvar, umesto toga ako stvarno želimo da zaradimo treba da zapakujemo znanje u gotov proizvod. Moramo naći način, resurse, inteligentne ljude i uložiti novac kako bi litijum prodali kao bateriju koja je kvalitetom slična onima u svetu. Ako ne možemo da razvijemo naše baterije onda bi barem mogli iskoristiti licencu koju je ponudio Elon Mask. U svakom slučaju sve je bolje od prodavanja rude za koju ne dobijamo ništa.

Zbog globalnog zagrevanja i opšteg trenda elektrifikacije, tehnologija baterija će biti sve potrebnije, a svet će željno isčekivati inovacije u ovoj oblasti. Što se svet više bude okretao obnovljivim izvorima to će više težiti razmenjivanju energije između vremenskih zona, ali i sa jedne hemisfere ka drugoj, kako bi se ispeglale sezonske i dnevne razlike.

Savladavanje tehnologije čuvanja energije osim proizvodnje gotovih proizvoda pružiće nam mogućnost da struju izvozimo tokom onih sati kada je ona najpotrebnija ali nije dostupna, zbog vremenskih prilika ili smene dana i noći, a samim im tim imala bi višu cenu.

Ostali tipovi energije

Analiza u ovom članku je obuhvatila samo solarnu energiju, uzimajući u obzir procenu po kojoj bi više od 70% energije moglo dolaziti od sunčeve energije zbog povoljne geografske lokacije na kojoj se Srbija nalazi. Međutim, Srbija može da ostvari značajne uštede investirajući u ostale vidove energije.

	1Mten	%
Energija vode	0.804	5.16
Energija vetra	0.073	0.47
Biogas	0.025	0.16
Geotermalna energija	0.005	0.03
*Solarna energija	0.001	0.01

Energija Vode

Trenutno najzastupljeniji vid obnovljive energije, bez emisije ugljen dioksida, u Srbiji je snaga rečnih tokova sa udelom od 5.16 odsto, a što se tiče novog hidropotencijala on u Srbiji postoji, međutim način na koji se to sada radi treba da se izbegne po svaku cenu.

Način korišćenja koji podrazumeva zarobljavanja rečnih tokova u cevi, narušavanjem i isušivanjem rečnih korita mora da se izbegne po svaku cenu. Takav načini korišćenja uništava prirodne potencijale i ozbiljno narušava floru, faunu ali i život ljudi na tim prostorima. Ugrožavanjem ekosistema i ljudi se uveliko podstiče migracija stanovništva iz ruralnih krajeva.

U najjednostavnijem ekonomskom smislu, ako gradimo hidro-elektrane da bi dobili nekoliko kilovat-časova električne energije, a pri tome izgubimo sav poljuprivredni, šumski i turistički potencijal, jasno je da pravimo neuporedivo više štete nego koristi.

Obzirom da će zbog klimatskih promena biti sve više iznenadnih obilnih padavina, najbolje je kombinovati rešenja koja bi u isto vreme akumlirala padavine, štitila od poplava i generisala električnu energiju. Hidro elektrane ne smeju ugrožavati vodene tokove, nego se moraju prilagođavati njima.

Obzriom da već postoje rešenja za hidroelektrane različitih veličina koje ne narušavaju prirodni tok reka, teba se okrenuti njima.

Energija Vetra

Na primeru vetroparka kompanije “La Piccopina” snage 6.6 MW sa cenom izgradnja od 10 miliona evra, možemo videti da je kW instalisane snage koštao oko 1,500 evra. Park je izgrađen u okolini Vršca 2016. godine, i proizvodi 15.5 GWh godišnje To je oko 2,350 efektivnih sati rada pod punim kapacitetom, solarna efektivnost sa kojom smo računali je oko 1,223 sati, dok je apsolutni maksimum 8,760 sati godišnje.

Ovo znači da bi instalisana kvota od 500MW mogla dati 1,170 GWh od potrebnih 186,080 GWh godišnje. ^{[*] [**]}

Na osnovu nekoliko studija utvrđeno je da bi Srbija mogla da dobije oko 2.5 milijardi kWh električne energije koristeći snagu vetra međutim to je samo 1.34% od ukupnih potreba, dok The Solutions Project procenjuje da je potencijal vetra koji bi Srbija trebalo da iskoristi negde oko 13.7%. Imajući u vidu da su stvarne potrebe manje od maksimalno definisanih 186,080 GWh godišnje (zbog većeg stepena iskorišćenja 100% električne ekonomije), realni udeo potencijala vetra u Srbiji bi trebalo da se kreće negde oko 5 i 7 odsto u ukupnom generisanju energije iz obnovljih izvora.

Najveći vetro-potencijal imaju: južni Banat, istočna Srbija, istočna strana Kopaonika, Zlatibor, Pešter, planinski prevoji na nadmorskim visinama iznad 800m, kao i doline reka Dunav, Sava i Morava. Pogledajte mapu vetra u realnom vremenu.

Globalna procena energetskog potencijala vetra u Srbiji

Mali vetrogeneratori do 2 kW mogu koštati više od 1.200 evra po kW instalisane snage, dok vetrogeneratori veće snage između 1 MW do 3 MW koštaju oko 700 evra po kW instalisane snage. Ovo znači da bi postavljanje velikih vetrogeneratora bilo jeftinije od solarnih panela i proporcionalno bi davalo skoro duplo više energije ako bi se vetroparkovi postavljali u pogodnim lokacijama, međutim i vetrogeneratori imaju svojih mana koje se ogledaju u pogledu recikliranja i godišnjeg održavanja.

Geotermalna energija

“The Solutions Project” pored par drugih pogrešnih stvari, nije pomenuo jedan od veoma važnih resursa za Srbiju, a to su geotermalni izvori energije.

Energetski portal navodi da je ukupna količina toplote geotermalnih resursa u Srbiji oko dva puta veća od toplote koja bi se generisala iz domaćih rezervi uglja. Srbija raspolaže sa 360 izvorišta termalnih i termomineralnih voda (sa temperaturom koja se kreće od 14 do 98 stepeni), značajnim hidrogeološkim i geotermalnim resursima koji iznose više od 100 mW/m2, dok je evropski potencijala 60 mW/m2.

Primera radi, samo na jednom od izvora koji se nalazi u Prolom banji dnevno ističe 1,728,000 litara vode sa temperaturom od 60C. Da bi se ta voda zagrejala na tu temperaturu bilo bi potrebno 90,726 kWh električne energije odnosno 4,536 evra. Godišnje se na taj način baca 1,655,747 evra. Ta voda tako slobodno ističe zadnjih 15 godina.

Samo iz tog jednog izvora jednostavnim postavljanjem cevi i direktnim dovodom do kuća bilo bi moguće zagrejati preko 1,500 domova. Tih poznatih 360 izvorišta mogli zagrejati 540 hiljada domaćinstava ili 22 odsto ukupnog broja domaćinstava. Svi oni bi se mogli grejati uz veoma minimalne troškove, a investicija bi samo zahtevala pumpu za vodu i cevi koje bi slično toplani gurale vodu kroz naselje.

Na sve ovo treba dodati da je prolom voda lekovita i da se može koristiti i za piće, takođe obzirom da ista temperatura ističe tokom cele godine bila bi pogodna i za korišćenje u bojlerima i kao tehnička voda za tuširanje ili pranje.

Međutim, treba pomenuti da osim izvora, same podzemne vode u Srbiji na mnogim lokacijama imaju povišenu temeperaturu. Iako se za razliku od termalnih izvora ove bušotine ne mogu koristiti direktno, mogu biti odlična osnova za dogrevanje vode, što bi dovelo do velike uštede. Logično je da je lakše zagrejati vodu koja ima 35C stepeni na 60C nego vodu koja ima temperaturu od 10C.

Geotermalni Atlas Vojvodine pokazuje da je na području Vojvodine na dubini od 500 metara temperatura u rasponu od 34.2 oC do 43.6 oC, dok je na 1,000 metara 57.5 oC do 73.5 oC.

Primer bušotine u Kupinovu može grejati 1,000 dvosobnih stanova, a investicija bi se vratila za 5 do 6 godina. Ostaje samo pitanje zašto da prepustimo da nam Slovenci ili bilo koji stranac to gradi, da nam oni određuju cenu grejanja i da njima bukvlano izvozimo trajno naš novac za resurse koji su naši?

Tehnologija bušenja i iskorišćavanja ovakvih izvora nije preterano komplikovana i veoma je slična geološkom bušenju ili onom za potrebe fosilnih goriva. Treba dodati da je i tehnologija toplotnih pumpi sve raširenija i pristupačnija, a njihovo masovno korišćenje bi pojeftinilo cenu grejanja, ali takođe obezbedilo da ne emitujemo ugljen dioksid u atmosferu i ne trošimo vreme na loženje uglja i biomase u domaćinstvima.

Da bi se sve ovo bolje iskoristilo, treba pojednostaviti zakonsku proceduru i administraciju, ali takođe omogućiti malim investitorima/preduzetnicima da kroz pojedinačno ali i združeno investiranje ulažu u slične projekte. U ovom smislu ista ona investiciona banka koju sam pominjao u slučaju solarnih panela bi trebala takvim ljudima omogućiti povoljnije kredite za slične investicije bez obzira na tip energije u koji oni žele da investiraju. ^[*]

Što se administracije tiče treba izbeći ranije poznate situacije gde su investicije propadale zbog samovolje opštinskih funkcionera.

Bio-metan

U Srbiji se trenutno gaji 900 hiljada goveda, 2.9 miliona svinja, 1.6 miliona ovaca, oko 200 hiljada koza i 16 miliona grla živine. Svi oni kao i 7 miliona stanovnika Srbije svakodnevno jedu pretvarajući hranu u potrebnu energiju za rast i razvoj. U tom procesu generišu se ogromne količine izmeta, ali takođe i značajna količina neiskoršćene hrane koja se baca.

Samo goveda dnevno generišu između 150 i 250 litara metana, a za mlečne krave ta vrednost može dostići i do 500 litara. Kada bi se iskoristio samo metan koji generišu goveda to bi bilo dovoljno da se pokreće 500,000 automobila u Srbiji. ^{[*] [**]
[***]}

Pravljenje jednostavnih biodigestora kao i propratne opreme za skladištenje, kao i inovacije u ovoj oblasti mogu biti veoma unosan posao, naročito ako uzmemo u obzir da su neke zemlje kroz plan energetske efikasnosti uspešno iskoristile ovaj model kao i model prikupljanja gasa iz gradskih deponija. ^{[*] [**]}

Ostali izvori

Osim dobro poznatih izvora obnovljive energije postoji i nekoliko koji nisu toliko poznati ili se pak radi o kombinaciji više izvora.

U Turskoj su uspeli da iskombinuju vertikalne vetro-generatore sa solarnim panelima na vrhu. Ovaj način kombinovanja nije toliko neuobičajen koliko ideja da se čitav red ovakvih generatora postavi između dve trake puta, gde ujedno koristi energiju koju stvaraju automobili u prolazu ali i ublažava bočne udare vetra.

Druga ideja je korišćenje energije mehaničkih vibracija. Sve teške mašine, automobili, kamioni, putevi i mostovi, pa čak i ljudsko kretanje koje ima neku vrstu potrebe za amortizacijom, umesto klasičnih amortizera mogli bi iskoristiti tu energiju za pretvaranje u električnu energiju koja se dalje može koristiti za nešto korisno.

Možda jedan od najvećih potencijala može biti energija munja. Samo jedan udar ima snagu da napaja 56 domaćinstava. Ako pogledate mapu udara munja za 1 Jul 2020 videćete na desetine hiljada udara u roku od nekoliko sati. Ipak zbog nepredvidivosti vremenskih prilika koje vode nastanku električnih oluja, nepouzdanost tačnog mesta pražnjenja kao i ogromna energija pražnjenja u veoma kratkom vremenskom intervalu, za sada ovaj izvor energije nije praktičan za komercijalnu upotrebu. Mada naučnici probavaju mnoge metode usmeravanja pražnjenja laserima ili raketama, verovatno će najpraktičniji u budućnosti biti onaj metod koji nađe način da koristi direktno energiju same jonosfere.

Urađeno i napredak

Šta je do sad urađeno?

Treba shvatiti da je Srbija danas zemlja u kojoj se stvari rade deklarativno, ne zato da bi se nešto uradilo, ne zato što nešto treba da bude urađeno i zato što donosi boljitak - nego da bi se to nešto objavilo u medijima kako bi se dobili politički poeni.

Dovoljno je pogledati broj električnih automobilia na drumovima, zagađenje vazduha u Novembru 2019. godine i ukupni procenat zastupljenosti “pravih” obnovljivih goriva 5.83 % da vam bude jasno da trenutno nismo ni u dobroj poziciji niti na dobrom putu.

Ali šta je sa sumbvencijama za automobile, solarnim elektranama koje su u planu i izgrađenim vetroparkovima do sada?

Uzmimo primer subvencije za automobile, kao primer savršine samoreklamne manipulacije vlasti i medija. U prvom talasu, vest je došla kao veoma pozitivna, i čula se samo objava da država daje 5,000 evra subvencije za kupovinu električnih automobila. Međutim, kako to kažu “đavo je u detaljima”, pa tako ako ste istražili tematiku malo više mogli ste naći kao prvo da ne dobija svaki automobil 5,000 evra, a drugo mnogo važnije da je kvota za ovu godinu 120 miliona dinara (1,020,000 eura) suma koja je dovoljna za samo 204 automobila.

Ostavimo po strani poznati način rada krovnog kapitalizma u Srbiji gde će ove subvencije dobiti ljudi bliski vlastima za svoj vozni park tetki, kumova i strina, i ostavimo po strani kuma predsednika Srbije ^[*] koji je dobio ugovor povlašćenog proizvođača električne energije; i umesto svega toga pogledajmo samo brojeve. Srbija na drumovima ima 2.5 miliona vozila od čega 81% ili 2,025,000 čine automobili, sa subvencijama od 200 godišnje Srbiji bi trebalo 10,125 godina (slovima: deset hiljada sto dvadeset pet godina) da zameni sve automobile, ili ti cela moderna istorija ljudi.

Isti je slučaj sa solarnom elektranom koju podiže EPS - 100MW morate priznati lepo zvuči, ali kada se uporedi čak i sa trenutnim kapacitetima instalisane snage 7,326 MW to je 1.3% dok bi 100% obnovljive energije zahtevale kao što smo rekli nekih 5 puta više kapaciteta pa bi samim tim Srbija tim tempom imala 100% obnovljive energije za otprilike 350 godina.

Šta je sa vetrom?

U poslednjih 20 godina izgrađeno je oko 600MW kapaciteta vetro parkova, što sveukupno čini 0.47% od onoga što nam je potrebno. Pored toga ima jedan ogroman problem, a to je da su vetroparkovi izgrađeni sa fiktivnim (kreditnim) novcem stranih investitora, gde naši ljudi zatim skupo plaćaju za naš resurs. Vetar koji duva na teritoriji naše zemlje je naš resurs, i ako smo suverena zemlja mi polažemo pravo na njega. U našem slučaju, naše resurse nama prodaju stranci, da li vam je to normalno?

O ovome ću detaljnije u posebnom tekstu.

Svi ovi potezi vlasti u Srbiji uvek imaju isti cilj a to su reklamne i samopromotivne svrhe. Kada se svaki dan daju izjave da se nešto radi, ljudima ostaje urezano da oni stvarno rade, mada u procesu niko ne uzme da preračuna koliko je to nešto, ili koji je red veličina toga nečega što oni stvarno rade i što su uradili.

Kada će se pročistiti vazduh u Srbiji?

Ako neko u istoj godini uloži 885 miliona evra za još više kapaciteta za sagorevanje najgore moguće vrste uglja od koje zadovoljavamo 50% svih energetskih potreba, a u obnovljive izvore samo 100 miliona evra - zaključite sami.

Zašto prelazak na obnovljive izvore treba uraditi što brže možemo?

Kvalitet vazduha

Oktobra prošle godine Beograd je dospeo u svetske medije, zagađenost PM2.5 česticama bila je 165 mikrograma po metru kubnom, što je 16 puta više od SZO i 6.5 puta više od EU standarda. U mnogim gradovima Srbije zbog prljave industrije, a posebno tokom zimskih meseci zbog termoelektrana na lignit, indeksi zagađenja PM2.5 i PM10 prelaze EU i SZO standarde, što se može videti na mapi.

Kao deo Razvojnog programa Ujedinjenih Nacija publikovan je dokument “Zaštita prirode i razvoj vetroelektrana u Srbiji“ - tabela 3 daje prikaz količine emisije zagađivača u zavisnosti od tipa elektrane:

	Vetroelektrane	TE Ugalj	TE Lingit	TE NGCC16	Nuklearna	Fotonaponska	Biomas
CO2	8	836	1060	400	8	53	83
Metan	8	2554	244	993	20	100	119
NOx	31	1309	1041	353	32	112	814
VOC17	6	71	8	129	3	20	66
Čestice	15	147	711	12	17	107	144
SO2	32	1548	3808	149	46	0	250

Što zbog jeftine rade snage, što zbog nepostojanja ekoloških standarda, fabrike prljave idustrije bez filtera i prečistača koji su obavezni u EU zemljama - izmeštaju se u Srbiju i ona polako ali sigurno postaje svetska deponija.

Zdravlje i životi

Procene pulmologa kažu da oko milion građana i građanki Srbije boluje od respiratornih problema za sve njih problem zagađenja vazduha je posebno značajan. Studije SZO kažu da će se tokom sledećih 10 godina ako se ništa ne promeni izgubiti 150,865 godina ljudskog života kao posledica zagađenog vazduha. Ovo je posebno važno kada se uzme u obzir korona virus koji napada respiratorne organe i čini stanovništvo dodatno ranjivim.

Za malo novca koji dobijamo kroz jeftinu radnu snagu, platićemo samo kroz zdravstvo ceh, ne računajući ništa drugo, milijarde dolara. Srpsko siromaštvo i nedostatak posla nas tera da bukvalno vršimo tiho nacionalno zdravstveno samoubistvo.

Da bi imali čist vazduh moramo preći na obnovljive izvore, time ćemo ekonomski ojačati dovoljno da možemo naterati prljavu idustriju da poštuje ekološke standarde. Primera radi, radnici koji su zaposleni u rudnicima uglja lako se mogu prekvalifikovati za poslove instaliranja solarnih panela. Umesto da rizikuju život negde duboko pod zemljom u stalnom strahu od obrušavanja jama, udišući ugljenu prašinu koja će im uništiti pluća - svi ti ljudi mogu raditi na otvorenom udišući svež vazduh instalirajući sisteme obnovljive energije.

Uskakanje u tehnološki voz

“Kada svi kopaju, vi počnite da prodajete lopate”

Trenutno se svet nalazi na uzlaznom delu eksponencijalne krive ekonomskog rasta tehnologija vezanih za obnovljive izvore. Taj uspon neće dugo trajati a tržište se može zasititi prilično brzo. Oni koji budu reagovali sada, i koji budu imali moć velike serijske proizvodnje i brzih inovacija imaće priliku da uzmu deo ovog velikog kolača.

Srbija će kad tad, svojevoljno ili pod pritiskom EU, morati da pređe na obnovljive izvore, pa je prema tome mnogo bolje da to uradimo voljno i samostalno, kako bi što više novca ostalo u našoj ekonomiji. Ranim prihvatanjem novonastalog trenda, bilo bi moguće da plasiramo svoje tehnološke proizvode na rastućem tržištu. Ako se uloži dovoljno novca u istraživanje i razvoj, moći ćemo da pariramo sa tim porizvodima većim i bogatijim ekonomija, ili ako ništa drugo da im ponudimo jeftiniji proizvod.

Osvajanje makar samo jedne grane energetike može nam dati tehnološku prednost koja može otvoriti vrata za neke nove mogućnosti i razvoj. Primera radi razvoj baterija može otvoriti vrata za razvoj invertora i automobila, razvoj automobila može otvoriti vrata za razvoj aksijalnih motora itd.

Više posla i bolji standard

Stub svake jake ekonomije su jak srednji sloj i preduzetništvo. Obezbeđivanjem socijalne sigurnosti, slične UBI-u (Universal Basic Income - osnovni dohodak) kroz investiranje domaćinstava u solarne sisteme, kreiralo bi bolji način za distribuciju bogatstva. Novo kreirani, dobro plaćeni poslovi u energetskom sektoru osnažili bi srednji sloj društva a kroz bogatije stanovništvo i dobijeno slobodno vreme i novac, bile bi učestalije inovacije i preduzetništvo. Ovo bi imalo domino efekt i na ostale sektore, pa bi se time više punila državna kasa, čime bi opet bilo više novca za zdravstvo, školstvo, policiju, vojsku, penzije…

U Srbiji trenutno vlada velika nezaposlenost, po zvaničnoj statistici trenutno postoji 314 hiljada nezaposlenih, što je i bez političkih manipulacija statističkim prikazima jako veliki broj. Zbog posledica pandemije verovatno je da će se ovaj broj značajno povećati. Smanjenje nezaposlenih za 100 hiljada, koliko bi sektor obnovljive energije minimalno mogao zaposliti tokom perioda od 7 do 10 godina, bi takođe podupiralo zahtev za radnom snagom i u drugim uslužnim sektorima.

Automatizacija

Veštačka inteligencija i automatizacija radnih mesta je sve zastupljenija, samim tim moramo obezbediti način kako da zaštitimo populaciju od destrukcije radnih mesta koja prirodno dolazi. Jedan od načina je posedovanje proizvoda koji će industriji uvek biti potrebni. Ako se kreira zakon koji kaže da samo fizička lica mogu proizvoditi energiju, pri čemu postoji određeni limit koliko energije jedno lice može proizvoditi, obrće se način kako funkcioniše tržište i vlasništvo, limitirajući mogućnost da kompanije besomučno uvećavaju svoje bogatstvo na račun ljudi.

Na taj način se ne bi mogla desiti situacija u kojoj bi monopolističke kompanije postale eksponencijalno bogatije dok stanovništvo postaje sve siromašnije. A čak i ako bi se to desilo i kompanije postale neverovatno bogate, ljudi bi imali minimalnu potrebnu količinu resursa za preživljavanje. Samim tim ovaj prelazak na obnovljive izvore energije može se iskoristiti kao način da globalna ekonomija i kapitalizam evoluiraju u neku bolju i humaniju verziju.

Prihvatanjem automatizacije u proizvodnom sektoru, čak i u sektoru implementacije ovih tehnologija, učinilo bi naše proizvode konkurentnim kako sa cenom tako i po kvalitetu jer bi broj ljudskih grešaka bio smanjen na najmanju moguću meru.

BDP

Prelazak na 100% obnovljive izvore ako bude izveden kako treba, u potpunosti sa našim snagama i resursima, znači da će naš bruto društveni proizvod biti bogatiji za 140 milijardi evra solarnih postrojenja, zatim dodatnih 100-njak milijardi evra u sektoru proizvodnje baterija i 35 milijardi evra u bankarskom sektoru tokom perioda od 10 godina. Naravno sve to ako se budemo u potpunosti oslanjali na našu pamet, rad i tehnologiju.

Ako pak budemo uvozili sve pomenuto, naša šansa će postati naš gubitak koji nas može odvesti u još veće dužničko ropstvo, a prelazak na obnovljive izvore se može pretvoriti u večnu agoniju zavisnosti. Naši resursi kroz strane investicije mogu postati okovi kojima će biti zarobljene sve buduće generacije ovih prostora.

Globalno zagrevanje

Srbija je mala zemlja, i mada je naš doprinost od 0.17% u totalnoj emisiji ugljen-dioksida relativno mali ali nije beznačajan, naročito ako uzmemo u obzir da skoro 50% naše energije dolazi od lignita.

Najlakša stvar bi bila okrenuti glavu na drugu stranu i reći da smo u tom smislu beznačajni i da sve to nije naša briga, dok je u stvari svaki doprinos emisiji značajan. Kao što se ne može reći koja je tačno slamka slomila kamilja leđa, tako i po pitanju globalnog zagrevanja, nije u pitanju jedan zagađivač koji se nalazi na prvom mestu nego je u pitanju kumulativni efekat svih zemalja zajedno tokom više od 150 godina od početka industrijske revolucije.

⚠️ Što se ljudske civilizacije tiče kolektivno nam je ostalo manje od 10 godina da nešto uradimo, nakon toga pozitivna povratna sprega prirode nezaustavljivo će podizati temperaturu i nećemo moći uraditi ništa da se taj proces zaustavi. “Globalno zagrevanje” slično pandemiji ili bilo kojoj drugoj prirodnoj sili, ne razmišlja niti saoseća, i nije ga briga o našim političkim, verskim, rasnim ili ekonomskim stavovima. Slično poput vatre koja se ostavi bez nadzora, klimatske promene se u potpunosti mogu oteti kontroli. Ako se to desi ne bi imali mnogo opcija na raspolaganju.

Da se to ne bi desilo, možda slično Kostariki možemo preći na 100% obnovljivih izvora. Kada se nakon 2 do 3 godine ostvari planirani napredak, možda potaknuti našim primerom, jedne male i siromašne zemlje, ostale zemlje bi možda mogle uraditi isto - grabeći mnogo krupnijim koracima srazmerno veličini njihovih ekonomija.

Naša zemlja je u svetskim ratovima imala ključnu ulogu, možda bi ovaj put mogli imati sličnu ulogu ali u mirnodopskom smislu - kroz rad, zajedništvo i lični primer.

Aleksandar Ristevski

2020-08-02

Energija #ekonomija #energija #fosilna goriva #hidroelektrane #obnovljivi izvori #solarni paneli #ugalj #vetrenjače

ČLANCI

KONTAKT