Kako do 40 milijardi EUR BDP-a od informatike?

Jedna od najperspektivnijih grana na koju Srbija mora fokusirati više energije je informatika (IT). U prethodnom članku o industrijama napravili smo veoma grubu aproksimaciju da bi do 2030 Srbija mogla da ostvari 40 milijardi evra od informatike, isključujući razvoj AI (veštačke inteligencije) i elektronike kao zasebnih grana koje će same po sebi tokom vremena imati primenu u skoro svim ostalim oblastima i industrijama.

Šta bi bilo potrebno uraditi da se do 2030 godine ostvari BDP od 40 milijardi evra?

Da bi do ovoga došli uradićemo analizu i uporediti sa postojećim trendovima rasta.

“U 2018. godini bilo je ukupno 2.349 IT kompanija, koje su imale 28.543 zaposlenih i ostvarile poslovni prihod od 2,5 milijarde evra. Vodećih 100 IT kompanija obuhvatale su 51 odsto zaposlenih i 61 odsto ukupnih poslovnih prihoda. U 2011. godini bilo je 1.704 IT kompanije, sa 14.876 zaposlenih i 1,3 milijarde evra poslovnog prihoda”, rekao je Milovan Matijević, direktor kompanije „Mineko kompjuters“ objavio je list danas.rs.

Ako uradimo jednostavnu poređenje podataka:
2011 - 14,876 zaposlenih - 1.3 milijarde evra (87390 eur po čoveku)
2018 - 28,543 zaposlenih - 2.5 milijarde evra (87588 eur po čoveku)

Nalazimo da se tokom 8 godina uključujući i godine uzimanja podatak broj zaposlenih uvećavao za približno 1710 godišnje. Ovde treba uzeti u obzir da su mnogi stručnjaci napustili zemlju i da je ovaj broj svojevrsna razlika između onih koji su otišli i ostali u zemlji. Treba primetiti da je po zaposlenom prosečna bruto dobit bila slična i da je tek neznatno uvećana sa 87390 eur u 2011 na 87588 eur u 2018 godini. Ako uzmemo osnovu od 260 radnih dana godišnje to znači da je prosečni radni dana IT stručnjaka u Srbiji koštao oko 336 eur.

Jednostavnom ekstrapolacijom podataka dolazimo do zaključka da ako stvari ovako nastave Srbija će imati:

2030 - 49044 zaposlenih i 4,310,231,940 evra poslovnog prihoda.

Što odgovara nekom rastu od 5% godišnje. Ako pak uzmemo pomenuti rast od 9.2% iz istog članka i ako se takav rast zadrži na istom nivou do 2030 onda bi poslovni prihod mogao biti 7.2 milijarde evra.

Što je i dalje prilično daleko od 40 milijardi evra u 2030. Postavlja se pitanje koliko bi nam ljudi trebalo da ostvarimo takav poslovni prihod?

Neophodni broj programera

Prostim uvećanjem broja zaposlenih ako bi zadržali istu srednju vrednost radnog dana od 336 evra, dolazimo do nerealne cifre od 457,875 zaposlenih, obzirom da čitava srpska privreda ima 2.9 miliona zaposlenih i 300 hiljada nezaposlenih. To znači da bi programeri činili 14.3% radno sposobnog stanovništva ili 6.5% ukupnog stanovništva što nije zabeleženo u nijednoj drugoj zemlji.

Ako pogledamo neke zemlje iz okruženja i koliko oni imaju zaposlenih dobićemo relativni koeficijent programera po zemljama:

• Rusija 412,000/146,010,605 = 0.28
• Ukraina 200,000/43,742,561 = 0.46
• Italija 314,000/60,472,957 = 0.52
• Španija 323,000/46,780,735 = 0.69
• Poljska 295,000/37,853,974 = 0.78
• Francuska 533,000/65,269,243 = 0.82
• Nemačka 901,000/83,911,527 = 1.07
• Teksas 324,717/28,995,881 = 1.12
• Velika Britanija 849,000/67,920,908 = 1.25
• Kalifornija 628,414/39,510,000 = 1.59
• Švajcarska 144,382/8,570,146 = 1.68
• Švedska 179,000/10,101,540 = 1.77
• Holandija 320,000/17,134,783 = 1.87

Gde se trenutno na ovoj listi nalazi Srbija?

• Srbija 28,543/6,982,604 = 0.41

Sa svojih 0.41% Srbija je približno u rangu sa Ukrajinom ali daleko od bilo koje razvijene zapadne zemlje koje uvoze radnu snagu, mahom sa istih prostora koji beleže smanjen relativni broj informatičkog kadra. Naš gubitak je njihov dobitak.

Ako uzmemo neki maksimum od 2% stanovništva to bi značilo da nekako moramo obučiti oko 140,000 ljudi do 2030. Ako na ovo dodamo da će oko ~40,000 ljudi napustiti zemlju dolazimo do magične cifre od oko 150,000 (±10,000) stanovnika koje je potrebno obučiti ili prekvalifikovati da postanu radnici u informatici.

Obzirom da je smrtnost 14.6 a broj rođenih 9.2 na 1000 stanovnika, to znači da ćemo 2030 godine imati oko 6,614,000 stanovnika ili oko 370,000 manje nego što to imamo danas, ne računajući moguće efekte korone, recesije i zagađenja vazduha. To ujedno znači da će i broj rođenih nastaviti da se smanjuje sa odlaskom mladih u inostranstvo, što znači da će se ukupni bazen za resurse smanjivati, dok će ukupno stanovništvo stariti do neodržive granice kada broj zaposlenih više neće biti u stanju da izdržava penzioni fond. Sve ovo može se desiti vremenski relativno brzo u narednih 10 do 20 godina.

Broj studenata u 2017 godini koji su završili studije bio je 45406, pri čemu se od 2016 do 2017 broj učenika (osnovna, srednja, fakultet) koji su završili školovanje smanjio za 12 hiljada. ^*

Ako razmotrimo da je Srbiji potrebno 15000 novih IT kadrova svake godine do 2030. godine (da bi dostigla cifru od 150,000 novih IT stručnjaka), postavlja se pitanje gde naći taj kadar obzirom da je školovanje 33% kadra da budu programeri nije realno? U ovom trenutku ne znam koliko je stvarni broj studenata koji su završili tehničko-matematičke fakultete ali uzmimo da je to 8,000 postavlja se pitanje gde naći ostatak?
Ostalih 70,000 moramo naći u prekvalifikaciji fakultetskog kadra koji ne može da nađe posao ili ti onih 300 hiljada nezaposlenih, a to se može postići kroz ubrzane usko-stručne kurseve koji će ljude obučavati za određene tražene veštine. Na zapadu je trend stručnog obučavanja nasuprot celokupnog znanja, traže se ljudi koji su eksperti u jednoj oblasti dok ostale poznaju samo onoliko koliko je to informativno potrebno, i baš to otvara put za brže asimiliranje nove radne snage u industriju koja nužno ne mora imati fakultetsko obrazovanje.

Treba razumeti da je programiranje delom talenat, delom specifično znanje ali najvećim delom zanat i uporan rad. Svako ko želi da bude dobar u tom poslu mora da provede dovoljan broj sati baveći se time. Samim tim svi oni koji imaju solidnu logiku, prirodne nauke ili matematiku kao srodne discipline, mogu postati dobri programeri. Ovoj grupi se mogu pridodati ljudi koji imaju sklonost jezicima, muzici, kao i oni koji su studirali pravo ili ekonomiju.

💡 Da bi se ovo postiglo, mora postojati organizovani edukativni okvir za prekvalifikaciju koji bi istovremeno pomogao uspešnim kandidatima da brže nađu posao. Ovo bi trebalo prepustiti preduzetnicima, dok bi država samo trebalo da pomogne sa određenim subvencijama.

I ovo ne bi trebalo da bude preterano teško jer, kako navodi IT akademija:

• Plata junior programera – 700 evra do dve godine iskustva i elementarna znanja
• Plata medior programera – 1299 evra - između 2 do 5 godina iskustva
• Plata senior programera – 2261 evro - vrhunsko znanje obično iznad 5 godina iskustva. ^{[*] [*]}

Plate programera u Srbiji su prilično iznad proseka, pa bi samo zbog toga posao programera morao biti prilično primamljiv ljudima da se prekvalifikuju. Ono što unija informatičara i država mogu da urade je da sponzoriše bolju reklamnu kampanju koje će ispuniti medije i ponuditi jednostavan uvod i objašnjenje kako do prekvalifikacije i sigurnog posla nakon toga.

Međutim, čak i ako pomnožimo 140,000 programera sa srednjom zaradom od 336 eur na dan, dobijamo 12.2 milijarde evra prihoda što je opet prilično daleko od željenih 40 milijardi evra, i takođe daleko od 20 milijardi pomenutih u tekstu “Godina u kojoj smo uništili srpski IT”.

Druga stvar koja se može primetiti je da NETO plate seniora u Srbiji odgovaraju donjoj granici seniora u Britaniji ili bruto plati od £45000 (~£2850 neto mesečno) pri čemu je u Britaniji troškovi življenja značajno veći (primera radi u Londonu u nekoj 3 zoni, samo trošak iznajmljivanja sobe od 12m2 je oko £900). Rad po ugovoru se plaća više ali ne postoje privilegije godišnjeg odmora, a ugovorci zavisnosi od tipa, moraju da plaćaju dva poreza firmin i lični. Međutim zbog promene zakona IR35 (a svaka zemlja ima neki svoj sličan model koji drugačije tretira IT ugovorce) koja je nastala 2019. godine, preti da obezvredi rad ugovoraca u Britaniji ogromnim porezima.

Ovde moramo postaviti dva važna pitanje:

• Šta je potrebno da se dovede skoro 5 put više posla iz inostranstva nego što je to sad?
• Kako dosegnuti 40 milijardi eur prihoda od 140,000 programera?

Obzirom da je po Statistici zaposlenosti i zarada od 31.01.2020 bilo zaposleno u 31485 zaposlenih u sektoru programiranja i konsultatskih delatnosti, bilo bi potrebno ostvariti rast od 16.1% u broju kadrova što bi po godinama izgledalo ovako:

• 2021 = 5067
• 2022 = 5882
• 2023 = 6828
• 2024 = 7927
• 2025 = 9203
• 2026 = 10684
• 2027 = 12403
• 2028 = 14399
• 2029 = 16716
• 2030 = 19406

Mada mnogo bi bolje bilo ako bi se raspodela uradila tako da što veći pritisak izvršimo na početku kako bi imali što više senior programera nakon 5 godina.

Gore navedeno je sa dobrom strategijom moguće ostvariti, a ovakvo postepeno uvećanje potrebe za stručnjacima omogućiće industriji da se prilagodi promenama.
Ako posetite portal Poslovi Infostud u svakom trenutku ćete naći negde oko 300 otvorenih oglasa za mesta koja čekaju popunjavanje.
Mnogi poslovi se na portalu i ne oglašavaju, a za mnoge oglasi traži se više ljudi. IT Akademija navodi da u Srbiji u ovom trenutku nedostaje oko 20000 programera. ^{[*] [*] [*] [*]}

Na osnovu stagnirajućeg srednjeg prihoda može se zaključiti da je najveći deo posla outsourcing - gde druge zemlje otvaraju svoje firme u Srbiji zato što smo mi jeftiniji od njihovih matičnih zemlja pri čemu ostvarujemo dovoljan kvalitet da im se to isplati.

To možemo dodatno potvrditi i ako pogledamo srednji prihod u Velikoj Britaniji koji iznosi ~550 eur (500 gbp) dok je pre samo 10 godina iznosio 440 eur (400 gbp), mada je ovo dnevnica prema krajnjem izvršiocu i da se ova suma može uvećati za ono što dobija poslodavac, ovo nam ipak govori da nema mnogo prostora za rast dnevnice koju sada naplaćujemo u Srbiji. Možda se ona u narednih 10 godina podešeno sa inflacijom može pozicionirati na nekih 400-450 evra po danu gde će dostići maksimum, i što bi značilo ukupni prihod od oko 16.4 milijarde evra.

Zakon o samostalnosti paušalcima i porez

Donošenjem novog zakona o paušalcima tj. posebno “Testa samostalnosti” koji je osmišljen zbog IT stuke, kako se to objašnjava u “Godina u kojoj smo uništili srpski IT”, sve ovo preti da nestane. Država da bi olakšala prelazak u sledeće 3 godine odlučila je da olakša 70% poreza za prvu godinu, 65% za drugu odnosno 2021. i 60% za 2022. godinu gde bi se dodatno drakonskim merama kažnjavali oni koji testom budu uhvaćeni kao “lažni” paušalci.

Zakon o samostalnosti paušalaca podseća na kopiju Britanskog zakona IR35 koji se odnosi na “prerušenog” ugovorca, tj. kompaniju koja radi za neku drugu ali njeno delovanje više podseća na stalni posao. U oba slučaja, i britanskom i srpskom ne radi se o traženju bilo kakvog fer pleja ili ravnopravnosti, u oba slučaja meta je veće oporezivanje IT kompanija koje rade po ugovoru. Ni jedan poreski sistem nije fer i uvek postoje struke koje se povlaštene i koje se na neki način subvencionišu. Pa tako država Srbija poslednjih nekoliko godina šakom i kapom mnogostruko pomaže raznoraznim stranim investitorima dok mnoge domaće zanemaruje.

Međutim Britanija već oseća loše efekte IR35 zakon za Britansku privredu. Čitav lanac od preduzetnika, velikih kompanija, HR agencija kao i izvođača već sada je u problemu. Zastoji u izvršavanju projekata i gubitak znanja zbog odlazećeg kadra nezadovljnog smanjenjem primanja počinju da bivaju sve češća pojava. Povećava se migracija stanovništva ka drugim tržištima dok Britanija gleda kako da povuče jeftiniju radnu snagu iz zemalja trećeg sveta.

U ovom smislu Srbija je odabrala pogrešan trenutak da kopira tuđi zakon, jer je ovo upravo trenutak koji Srbija može iskoristiti da preuzme posao iz Britanije i Evropskih zemalja koje imaju sličan zakon, i time dovuče posao za ljude ovde i istovremeno spreči migraciju.
Invesitori u Britaniji već traže način da smanje troškove i to bi trebalo iskorisiti. Srbija je geografski pozicionirana mnogo bliže nego Inidija ili Kina, a obzirom da je investitorima lakše da se preorjentišu na zemlje koje nisu opterećene zakonima sličnim IR35, mi bi donošenjem novih zakona mogli propustiti ogromnu priliku. Dalje u članku ću dati nekoliko predloga šta bi se moglo uraditi.

Šta je “Test samostalnosti”?

Test samostalnosti ima za cilj da otkrije “lažne” ugovorce/paušalce tako što će identifikovati one koji su na platnom spisku određene firme već duže vreme, ali rade isti posao kao programeri unutar firme. Oni navodno primaju više neto novca radeći isti posao, jer ne plaćaju sve poreze i doprinose. Primera radi ako stalno zaposleni prima platu 1000 eur, poslodavac za njega mora da plati 1700 eur sa porezima i dopirnosima. Međutim, ako poslodavac odluči da plati paušalcu nego da ima stalnog zaposlenog onda mu može platiti 1500 eur, štedeći 200e, pri čemu on može sebi isplatiti 1350 eur neto plate dok 150 eur ide državi.

Ko je ovde na gubitku?

Poslodavac je bogatiji za 200e, radnik je bogatiji za 350 eur dok je država izgubila 550 eur. Svaki zaposleni bi rekao da je ovo nepravda jer je država ne gubitku jer novac namenjen budžetu neće ići za bolnice, puteve, policiju itd. Međutim stvari nisu tako jednostavne, i veoma su povezane sa makro ekonomijom jedne zemlje i šta se želi postići.

Da se Srbiji neki potezi ne bi obili o glavu, potrebno je pažljivo žongliranje dok se balansira na veoma tankoj žici koja je u slučaju Srbije pred pucanjem. Kad ovo kažem mislim, na zakone, regulative, subvencije, školstvo, poresku politiku, uslove finansiranja i mnogo toga još ali ponajviše tehničku izvedbu svega ovoga.

Mnogi građani koji su se navikli na komunistički model, bi rado prihvatili izjednačavanje plate raspodelom, i time sa manje truda postigli bolji rezultat iliti imali bolje plate i penzije. Međutim, obzirom da je sve lakše otići iz Srbije, ovakva raspodela bi uzrokovala još masivniji egzodus sposobnih ljudi, čak ne zbog moguće nepravde, nego zbog jednostavne zakonitosti tržišne ekonomije gde ljudi odlaze tamo gde su bolje plaćeni bilo da je to nova kompanija ili nova zemlja.

Ali čekaj malo, zar nije nepravda da ljudi za isti posao primaju različit novac i da plaćaju manje poreza?
Ono što državi Srbiji ne ide od ruke, i što mora pažljivo da žonglira su: broj visokoškolovanih kadrova, mogućnost odlaska ljudi, visina zarade, i privlačenje kapitala.
Primera radi da bi Britanski kapitalista odlučio da premesti/donese posao u Srbiju, uvek će se voditi prvo cenom i gledaće šta mu je jeftinije za sličan kvalitet, to je prvi i osnovni razlog. Ako nije jeftinije onda mora biti mnogo kvalitetnije i lakše. Kvalitetnije ne može biti, jer primera radi, Britanija ima samo domaće tržište od 70 miliona stanovnika i 850 hiljada najboljih programera uvezenih iz svih mogućih krajeva sveta. Ne može biti ni lakše, jer sama logistika održavanja kompanije na dve lokacije na distanci od 2500 km i povremenim jezičkim barijerama komplikuje poslovanje. Pa tako česti su primeri da britanski poslodavac odustaje od indiskih programera bez obzira što su daleko jeftiniji od britanskih pa i arpskih.

Ne treba zaboraviti da svet i dalje ima negativne predrasude o Srbiji, pa je samim tim teško steći poverenje stranog poslodavca. Stvari se moraju poklopiti, a poslodavac vam mora verovati i mora biti privučen nekom vrstom koristi da bi se odlučio na potez da iznenada preusmeri nekoliko stotina hiljada evra za Srbiju. Na najmanja naznaku mogućeg gubitka investicije, investitor se povlači, a primera ima ih mnogo: ratni zločinci, politička korupcija, protesti, batinjanja, eksplozije bombi u centru, mafijaški obračuni i pucnjave u filmskom stilu, reketiranje, lažne firme… mada to stanovnicima Srbije ne izgleda mnogo drugačije od bilo koje druge zemlje, što statistički može biti tačno, način kako to obrađuju strani mediji i kako to investitori doživljavaju su takvi da je investitorima lakše da nađu alternativu u recimo Rumuniji koja nije toliko “skandalozna”.

Rupa u zakonu nekad može biti korisna za državu

Prve generacije srpskih IT emigranata, obzirom da su stekli kontakte koji bi doneli posao, rešili su da se se vrate u Srbiju jer su videli priliku da zarade pomažući sopstvenoj zemlji. Da bi jedan britanski poslodavac došao bruto sat programera u Srbiji mora biti jeftinija (ovo ne znači jeftina ali znači jeftinija od zemlje u kojoj investitor već posluje), i to toliko da pokrije i logistiku obavljanja posla, što u ovom slučaju podrazumeva lice koje je medijator između dve strane.
Tražeći jeftinije dolazimo do prve srećne okolnosti ili “rupe” u srpskom zakonu, koja je privukla investitore, uticala da informatičari ostanu u zemlji i takođe izazvala rast IT koji on sada beleži. Ta rupa je bio manji porez na dohodak za obe strane ako se posluje preko paušalnog pravnog lica, samim tim neto isplata za programera je veća. Paušalci su imali tradicionalno manji porez jer do 6 miliona dinara obrta, zanatska radnja nije mogla postići mnogo zarade, pa je na neki način ta forma organizacije bio podsticaj države. Kada se zakon pisao niko nije računao da neko može imati čist profit bez troškova, jer sve ostale zanatlije su imale neku vrstu repromaterijala koji su morali kupovati, informatičarski trošak za osnovna sredstva može biti neznatan u odnosu na ostvarenu zaradu.

Ovde neko može reći da je to ostvareno pljačkanjem države, ali stvari nisu tako jednostavne, jer da toga nije bilo, obzirom na veoma kompleksnu i toksičnu političku scenu Srbije, ljudi bi odlazili u mnogo većem broju u zemlje koje imaju uređen društveni sistem i gotovu infrastrukturu, dok bi učenje jednog jezika više za ljude koji inače vole da uče predstavljao mnogo manji problem.

“100% od 0 je nula, dok je 30% od nekoliko miliona je mnogo” - Dragons Den

Šta je za državu bolje: mnogo ljudi koji ne zarađuju i ne plaćaju porez ili mnogo onih koji dobro zarađuju i plaćaju mali porez?

Ako uzmemo da je u Aprilu 2020. godine prosečna neto plata ~500 eura dok je bruto plata bila 693 eur, što je nekih 38.5% poreza. Ako na ovo dodamo namet koji poslodavac mora platiti za platu ukupan porez bi trebalo da bude otprilike 62% ili 310 eura dažbina na platu od 500 eur.

💡 Ako zamislimo fikasni porez na dividendu od recimo 30% bez ikakvih drugih taksi, to bi značilo da bi programeri već sa 1100 evra plaćali više poreza (330 evra) nego prosečni građani. To znači da bi i sa takvim smanjenim porezom svi mediori i svi seniori kojih po slobodnoj proceni ima negde oko ~23000 plaćali veći porez od 70% svih građana Republike Srbije.

Ovde je bitno naglasiti ono što smo videli u članku o stanju da se najveće punjenje budžeta ne ostvaruje kroz porez na dohodak nego kroz akcize i porez koji se dobija prodajom proizvoda.

Ako je programer otvorio D.O.O. sa jednim čovekom, ne treba ga sprečavati u tome, niti mu treba dodatno komplikovati administraciju, preteći strogim kaznama za nepoštovanje kojekakvih pravila, čak je treba u svakom slučaju uprostiti. Ovakva, možda posebna vrsta društva sa ograničenom odgovornošću za IT granu treba da bude što jednostavnija, sve u cilju da bi privukli što više investitora i da bi se stimulisao ostanak programere u zemlji.

Ovim se dobija da se poslodavci/strani investitor stimulišu/subvencionišu manjim troškovima i manjom administracijom, jer posluju sa pravnim licima umesto sa fizičkim. Za njih je poslovanje po ugovoru je mnogo lakše i fleksibilnije nego što je to “stalno” zaposlenje. Jednostavniji ugovor i ugovor direktno sa jedan-čovek firmom znači više posla za Srbiju, jer su troškovi i rizik za poslodavca manji.

Zašto su ugovorci drugačiji od stalno zapolsenih i zašto moraju biti više plaćeni?

• Ugovor “paušalaca” nije isto što i zaposlenje, jer predstavlja ugovor između dva pravna lica, a ne ugovor između kompanije i fizičkog lica.
• Za ugovorce paušalce ne postoji otpremnina ako budu otpušteni.
• Ugovorci nemaju godišnji odmor tj. moraju ga sami sebi platiti, tako da kada bi njihova plata bila ista, bila bi manja od stalno zaposlenih.
• Ugovorci mogu biti otpušteni bez upozorenja i obično ugovor između dve kompanije je simetričan sa maksimalno 7 dana najave.
• Ugovorci moraju sami sebi plaćati penziono i zdravstveno, pa to što plaćaju sebi minimalac će se samo odraziti na visinu penzije koju budu primali u starosti.
• Ugovorac može obavljati posao na svojoj opremi ali ovo nije nužno kada se radi o projektima koji su za veće klijente kojima je sigurnost prioritet
• Ugovorci moraju platiti knjigovođe i računovođe što je direktno utiče na tržište povećavajući njihove plate
• Fleksibilnost ugovoraca je neophodna idustriji za privremente projekte i kao takvi moraju biti stimulisani da bi se uopšte postojali kao takvi

Gore navedeno samo po sebi je razlog da ugovorci ne mogu biti tretirani i plaćeni isto kao zaposleni jer su u većem riziku i nemaju iste beneficije kao stalno zaposleni. Sama priroda kapitalizma je takva je da nagrađuje više one koji rizikuju više jer se samo tako ostvaruje napredak.

Međutim hajde da uporedimo na primeru zašto je poslodavcu bolje i zašto im se isplati da pošalju posao za Srbiju.
Da bi poslodavac iz Britanije platio stalnog zaposlenog u Britaniji £2600 mora da isplati platu od £41000 bruto, £31512 neto godišnje što je za taj opseg nekih 30% dažbina, zaposlenog dodatno na bruto iznos Britanski poslodavac će platiti 13.8% poreza ili £5658 po svakom zaposlenom, za 11 meseci rada sa svim privilegijama.

Umesto toga on uzima 42120 eur od tih 51500 eur (£46658) praveći uštedu od 9380 eur. Od toga 20% je rezervisano za posrednika, što je ujedno novac namenjen za administraciju i organizaciju srspke outsorcera. Ugovorac dobija 135 eur po danu, dobijajući 2925 eur mesečno, ali ne da bi radio 11 meseci sa predviđenim odmorom nego da bi radio svim onim danima kada dobija ugovorenu dnevnicu.
Pošto je ugovor od firme ka firmi - ugovorac sam mora da plati PDV, zdravstveno, penziono, osiguranje firme, knjigovođu, troškove softwara, računara, i šta god je još potrebno da bi obavljao posao.

Možda ušteda od 9380 eur za poslodavca ne izgleda velika ali na 20 zaposlenih znači 187,600 eur uštede na godišnjem nivou. Ne treba ni pominjati da plate dobrih programera u UK mogu biti oko £70000 bruto, pri čemu je onda ušteda 913,760 eur ili skoro milion evra na godišnjem nivou.

Za domaće programere ovo nosi veću zaradu, ali povećan rizik od naglog prekida ugovora, naročito kada su situacije kao pandemija ili recesija u pitanju. Drugo ugovorci nemaju odmor, jer se ugovor sklapa sa pravnim licima samim tim, bolovanje i odmor im nije plaćeno i ne treba da bude, jer oni to sami moraju regulisati unutar svojih malih kompanija.

Međutim sve ovo odgovara i dobrim ugovorcima naročito u situaciji kada je veća ponuda posla od broja potrebnih ljudi, jer baš u tim uslovima fluktuacija ljudi utiče na rast dnevnice, pa ugovorci mogu zaraditi mnogo više od pomenutih 135 eura po danu. Ako poslodavac ne prati tržište i ne povećava dnevnicu rizikuje da izgubi čoveka.
Baš ova ekonomska zavisnost je jedina sila koja se suprotstavlja eksponencijanom rastu profita poslodavaca.
Plate stalnih radnika stagniraju zato što se stalni radnici zbog iluzorne sigurnosti odlučuju da ostaju na istom mestu, kako se to već dešava u Britaniji od sredine 70-ih godina u mnogim sektorima. Kad nema tržišnog takmičenja kao u slučaju ugovora, primanja stagniraju.

U kapitalizmu cilj je da se maksimizira profit akcionara. Samim tim kompanije će uvek težiti da radnika plati što manje, dok se radnik koji teži da dobije što više ne nalazi uvek u poziciji da zahteva ili dobije to što traži. Uvoz jeftinije radna snaga, izvoz posla, školovanje velikog broja kadrova… uvek imaju isti cilj u kapitalizmu - a to je da smanji troškove firmi i maksimiziraju profit po jednostavnom principu ponude i tražnje koji određuje cenu rada.

Informatičari su trenutno deficitarna roba i zato su plaćeni nešto više nego što su to ostala zanimanja.

Svaki medior i senior programer danas lako može naći posao u zemljama okruženja, a što se papira za odlazak tiče sve ih je lakše dobiti, često se čak i dobijaju ponude koje uključuju celu porodicu. U ovom slučaju gubitak po svakom programeru nije samo3960 eura godišnje nego je gubitak od gore pomenutih 87588 eura po čoveku svake godine za Srbiju od trenutka kad takva osoba napusti zemlju. Ovo se previše često zaboravlja.

Srbija je mala i siromašna zemlja, koja se svakim danom smanjuje jer populacija stari i odlazi. Prvo su migrirali naučnici, pa programeri, pa zatim doktori, u poslednih par godina odlaze vozači kamiona, a zatim će krenuti svi ostali koji to mogu. Jedino što je ljude ranije zadržavalo su radne vize, a obzirom da ih Nemci i Kanadjani dele u velikom broju, onog trenutka kada takvi školovani ljudi odu - porez, a i bilo kakav drugi prihod od takvih kadrova je za Srbiju nula.

Ako ti ljudi ostanu u zemlji čak i da ne plate nikakav porez, obzirom da imaju platu značajno iznad proseka oni će i više trošiti. Obzirom da kupuju više usluga u restoranu, više odeće, tehničke robe, stanova, uzimaju veće kredite od banaka… što se onda sve zatim odražava kroz plate građevinara, prodavaca, spremačica, frizera itd. a novac koji je ubačen u zemlju izvozom IT usluga nastaviće da kruži unutar Srbije. U suprotnom ako ti ljudi odu tamo negde, sav taj novac biće potrošen u nekoj drugoj zemlji.

Takođe bitna stavka je da će se kroz ranije obezbeđivanje sigurnosti i akumulaciju bogatstva u tom sloju ljudi, pojaviti određeni broj onih koji će investira u sopstveni biznis ili startup. U odnosu na investicije po tajkunskom modelu i investitore bliskih vladajućoj partiji - na ovaj način se dobija zdravija osnova za ekonomski rast kroz preduzetništvo. Ovo se dešava jer se biznisi stvaraju kroz novac stečen trudom i zaradom, kroz borbu ideja u želji za samoostvarivanjem (Maslovljeva hijerarhija potreba), pa samim tim uspevaju oni biznisi koje zaista vrede stičući bogatstvo kroz sopstveni trud, znanje i rad.

Moguća rešenja

Sve navedeno su problemi koje treba da rešimo kako bi zadržali trajektoriju rasta i uzimanje više outsorcing posla koji nas ako pravilno odigramo može dovesti do zarade od 16.4 milijarde evra, ali i dalje ostaje pitanje kako dostići onih željenih 40 milijardi godišnje BDP-a samo od IT-ja?

💡 treba poništiti zakon o samostalnosti
💡 umesto njega programeri koji žele da budu ugovorci bi trebalo da osnuju posebnu pod vrstu Društva Ograničene Odgovornosti (DOO - LTD ili limited kompanije u svetu) takve kompanije bi bile specijalno za IT struku i plaćale bi 30% poreza (što je mnogo povoljnije i jednostavnije od varijate u kojoj je programer definisan kao ne-samostalan) i to:

• direktor bi morao da isplaćuje sebi najmanje minimalac sa pripadajućim osiguranjem, penzionim i zdravstvenim

• 30% poreza na dividendu bi se delilo po principu

  • 10% od tih 30% bi bilo plaćano odmah na kraju finansiske godine (1. Januar za Srbiju (u Britaniji 5. April)) to je korporaciski porez ili porez na profit.

  • 15% od istih onih 30% bi se plaćalo po isplaćivanju dividende

  • 5% bi se davalo nazad firmama da investiraju u startupe po dva modela

    • tehnološki inkubator/akcelerator - (za one sa 500K eur potencijalne vrednosti) fiksnih 7% vlasništva za “seed” rundu finansiranja od 50,000 eur, davanje mogućnosti za Anđeoske investitore.

    • crowdfunding - za bilo koga. Startup sam određuje koliko novca traži i koliko procenata nudi, procenat i novac se može nagoditi u slučaju većinskih investitora.

      U oba slučaja vlasnici kapitala (firme koje daju 5%) su ti koji određuju kome će dodeliti novac, a akumulacija u oba slučaja može biti parcijalna a isplata se aktivira kada se sakupi dovoljno novca. Platforme koje bi ovo podržavale bi morale biti 100% domaće rešenje i bile bi plaćene između 2 i 3% po svakoj transakciji dok bi ostatak novca odlazio startupima i biznisima koji traže novac u zamenu za procenat vlasništva.
      U oba slučaja dobit ostvarena ovakvim investiranjem delila bi se 70% investitor / 30% država.
      Platforma bi radila svu administraciju, što se tiče ugovora, strukture vlasništva između startupa, investitora i države.
      Ovo bi bilo dobro za državu da osnaži budžet, penzioni fond i zato što bi bila rasterećena od logistike. Logistika je prosta i administracija takođe, a sama tržišna ekonomija bi određivala rast i napredak ovakvog rešenja. Više ću objasniti kasnije u ovom ili posebnom tekstu.
      Jedina dodatna uloga države u ovome bi bila da bude pravno i kontrolno telo, i da definiše koje privredne grane su povlaštene a koje limitirano za ovakvu vrstu investiranja. Pa tako ulaganje u domaće nekretnine može biti ograničeno zbog prevelikog broja nekretnina, dok ulaganje u tehnološke/energetske startupe može biti povlašteno. Ovo bi se moglo definisati kroz neke vrste kvota koje bi država propisivala svake godine.

💡 Fakulteti moraju početi kreirati više IT kadrova, moraju postojati kursevi za prekvalifikaciju sa utemeljenom rutom zapošljavanja kako online tako i offline
💡 Domaće firme moraju odvajati više budžeta za informatička rešenja koja im mogu pospešiti rad bilo kroz marketing ili direktno poboljšanje poslovanja
💡 Veće trošenje na domaća IT rešenja po glavi stanovnika kako kroz novac iz budžeta (jedan od primera su satelitski snimci) tako i celokupnog stanovništva (servisi namenjeni stanovništvu)
💡 Postoji još mnogo ideja šta bi se moglo uraditi, pa tako uslov za gore navedeno poslovanje može biti i da takva firma nakon treće godine poslovanja ima obavezu da zaposli junior programera koji bi tokom prve godine zaposlenja bio subvencionisan od strane države sa onim što je država definisala kao minimalnu platu. Na ovaj način novo obučeni ili prekvalifikovani kadrovi bi brže ulazili na tržište rada i dobijali potrebno iskustvo da bi nastavili karijeru.
💡 Unija IT kompanija treba da napravi bolju reklamnu kampanju za edukaciju i da organizuje namerno zapošljavanje juniora kako bi što pre dobili ključna znanja

Paralelno sa programerima uvek idu dizajneri i mada je potreba za njima 7 puta manja ^{[*] [**]} i mada imaju otprilike 50% manja primanja u našem slučaju ovo je i dalje prilično značajan broj. Pa tako ako imamo 140 hiljada programera znači da čemo imati 20 hiljada dizajnera čiji doprinos će biti po glavi stanovnika negde oko 45000 eur, to znači da bi ukupni BDP ostvaren bio 900 miliona evra.

Gore navedene ideje bi osigurale dotok outsourcing poslova iz inostranstva i nastavak rasta istom brzinom. Međutim, značajnija ideja u svemu tome je da se kroz sponzorisanje domaćih startupa pokrene motor domaće ekonomije, koja mora da stane na svoje noge. Samo kroz preduzetništvo i domaće ideje koje možemo prodati strancima možemo dostići onih 40 milijardi eura od informatike. Tako što jedan srednji sloj društva postaje bogatiji, taj sektor će vući ostale da uvećavaju svoje plate, kroz rast usluga, smanjenje nezaposlenih ali i kroz potrošnju. Svaki novi uspešni startup uticaće na ukupno bogatstvo ali i rast potrošnje a time i standarda. Posledično cene se više neće namerno držati nisko zbog politike i održavanja socijalnog mira, a sve to će uticati na porast plata i u ostalim slabije plaćenim sektorima i otvoriti nove mogućnosti za investiranje.

Obzirom da informatika ne zahteva da bude stacionirana u glavnom gradu, moderni informatički kampusi mogu početi da se grade u napuštenim selima kao svojevrsna verzija malih Ekoloških rajeva. Ako se sve odradi kako treba i obezbedi neophodna infrastruktura kako sam pominjao u tekstovima o Komunikacionoj i informaciona mreži i Transportnoj mreži ovi ljudi mogu povući svoje porodice, što će vratiti ljude u ruralne predele ali i kreirati priliku za razvoj ne samo seoskog nego i modernog ekološkog turizama. U tom smislu mladi i maštoviti dizajneri i arhitekte imali bi priliku da izmaštaju svoje vizije raja što bi onda potpomoglo razvoj domaće arhitekture i građevine.

Takođe, nadaleko je poznato da implementiranje SAP/ERP softwara nemačke kompanije SAP SE, kompanijama koje ga uvode automatski povećava vrednost za nekoliko miliona. U 2019. godini SAP SE je sa svojih 100 hiljada zaposlenih napravio zaradu od 27 milijardi evra. Twitter je sa svojih 4600 zaposlenih zaradio 3.46 milijardi. Facebook je sa nešto manje od 45 hiljada zaposlenih ostvario zaradu od neverovatnih 70.6 milijardi dolara što znači da je svaki zaposleni ostvario dobit od preko 1.5 miliona dolara. ^[*]

Pozicija	Kompanija	Zemlja	Profit po zaposlenom
1	Fannie Mae	US	$1,759,000
2	Gilead Sciences	US	$1,500,111
3	Freddie Mac	US	$1,306,419
4	Facebook	US	$599,307
5	National Grid	UK	$458,639
6	Amgen	US	$402,187
7	Apple	US	$393,853
8	Alphabet	US	$270,329
9	Taiwan Semiconductor	Taiwan	$218,951
10	Goldman Sachs	US	$215,058
11	AbbVie	US	$198,433
12	SoftBank Group	Japan	$192,442
13	Qualcomm	US	$187,049
14	Tencent Holdings	China	$159,533
15	Westpac Banking	Australia	$155,244
16	SPD Bank	China	$151,287
17	Commonwealth Bank	Australia	$148,749
18	Microsoft	US	$147,351
19	Cisco Systems	US	$145,712
20	Industrial Bank	China	$144,141

U tabeli možete videti neke od vodećih svetskih kompanija po profitu po zaposlenom. Mada sve ne pripadaju informatičkom sektoru može se videti koje grane privrede su najprofitabilnije i takođe može biti referenca da se istražuje šta je te kompanije dovelo do tolikog uspeha. Primtetite za kasnije da su pored IT banke veoma česte na ovoj listi.

Da bi Srbija stala na noge i mogla da se takmiči na slobodnom tržištu, mora kreirati prvo svoje domaće servise koji će štiti naše tržište, moramo imati svoj mali Amazon, Alibabu, Uber, WhatsUp, Deliveroo… moramo imati sopstvene servise koje će podržavati knjigovodstvo, računovodstvo, medije, marketing. Paralelno gradeći proizvode koje bi potencijalno mogli prodati u inostranstvu. Primer može biti firma Nordeus i video igrice Top Eleven Football Manager koja je osvojila svetski vrh svoje kategorije.

Liberalizam ne funkcioniše na tržištu kojim vladaju giganti. Korporacije sa ogromnim bogatstvom uvek kao jednu od strategija mogu koristiti iscrpljivanje konkurencije, pa tako ulazeći u svesni gubitak u dugoročnoj igri mogu postići monopol. Primera radi jedan veliki Lidl ili Hajneken mogu odlučiti da obore cenu svojih proizvoda svesno ulazeći u gubitak da bi preusmerili tržište na sopstvene proizvode. Onog trenutka kada svi konkurenti bankrotiraju jer im osnovna proizvodnja ne donosi profit, monopolisti će brišući konkurenciju i preuzimajući monopol vratiti cene na staro. Nastala promena značiće gubitak posla za naše ljude i nestanak raznolikosti u ponudi.

Da se to ne bi desilo, dok ne ojačamo moramo imati neku vrstu protekcionizma, koja će pomoći lokalne napore i stvoriti mehanizme da strani novac teče u našem smeru.

Informatika bukvalno može unaprediti svaku oblast poslovanja i ljudskog delovanja ako se pravilno koristi. Može biti sastavni deo svakog elektronskog uređaja, može unaprediti medicinu, naći nove lekove u šumi podataka, može stabilizirati električnu mrežu i smanjiti potrošnju energije, demokratizirati proizvodnju i prodaju energije kao i svih ostalih proizvoda. Informatika može unaprediti politički sistem i ublažiti ekonomski i socijalni jaz između ljudi… Ali ne sme se zaboraviti da kada se koristi ne-etički može se zloupotrebiti - postajući najgore distopijsko oružje masovne kontrole, manipulacije i diktature. Na nama je da odaberemo šta želimo i za šta ćemo se boriti.

Jasno je da outsourcing neće biti dovoljan da bi izbegli sudbinu u kojoj možemo postati robovi neke buduće mega korporacije koja će posedovati AI programere. Zato moramo krenuti da razmišljamo o svom interesu i kako stvoriti svoje proizvode. Jedino tako se može dosegnuti onih pomenutih 40 milijardi evra BDP-a od IT u Srbiji.

💡 Za one koji su i dalje nezadovoljni, kivni ili zavidni što programeri primaju mnogo veće plate, ili imaju povlašteni tretman, umesto svih tih negativinih emocija neka ulože malo truda da nauče nešto novo pa se i sami mogu baviti sličnim poslom i imati iste uslove, platu i time zarađujući više učiniće uslugu i sebi i državi!

Kao što ste videli u Srbiji će u narednih 10 godina biti potreban veliki broj programera, pa ako želite da imate sličnu platu najbolje je da i vi postanete jedan od njih.

Kao što sam već napisao, posao programera nije ništa komplikovaniji od bilo kog drugog, samo mu morate posvetiti dovoljno vremena, kojeg ljudi u Srbiji imaju na pretek. Ako se manje budemo bavili politikom, dnevnim tračevima i događajima na koje i onako nemamo uticaja lako ćemo naći neophodno vreme. Sve se može naučiti, i svako može naučiti dosta toga.

Za kraj

Želim da napomenem, ono što sam već pisao ranije, sledećih 10 godina je kritično iz mnogo uglova: pandemija, recesija, globalno zagrevanje, ali takođe i iz ugla razvoja veštačke inteligencije kao i alata za razvoj softwera.

Ako sad ne osvojimo ključne tehnologije zbog eksponencijalnog rasta tehnologija, sasvim je moguće da se desi da svetu neće biti potrebna jeftina programerska radna snaga iz Srbije i da će svaki čovek koji ima ideju moći da napravi računarsko rešenja ili platformu jasnom specifikacijom zahteva, sve ostalo će uraditi prametna mašina. U ovakvom svetu beskonačnog broja Aladivnoih lampi koje poseduju, mega korporacije Srbija će nastaviti da zaostaje u razvoju.

Ovaj trend razvoja veštačke inteligencije ugrožava sve poslove ne samo informatičke, a kada izvrši superpozicija sa autokratskim političkim sistem sasvim je jasno i sasvim izvesno da Srbiju očekuju ogromni klasni neredi ako se sledeća desetogodišnja utakmica ne odigra kako treba, i dozvolimo da politička korupcija i nestručnost izjede društvo.