Komunikaciona i informaciona mreža

Da bi Srbija mogla da se takmiči sa Evropskim zemljama na globalnom ekonomskom tržištu mora da obezbedi brzu i stabilnu komunikacionu mrežu otpornu na prekide, ali takođe otpornu na prisluškivanje, špijuniranje i hakerske napade. Mrežu koja će biti dostupna svim ljudima Srbije bez obzira da li se oni nalaze u gradu ili ruralno-planinskim predelima.

Idealna bi bila ona komunikacona mreža koja ima 100% pokrivenosti teritorije, 100% korisnika, 100% sigurnosti i privatnosti, brza (koliko god to dozvoljava postojeća tehnologija), neograničenog protoka, jeftina, i sa 0% prekida u predviđenim i nepredviđenim uslovima.

Prema podacima wikipedije iz 2017 u Srbiji je bilo 70.33% korisnika internete što nas je pozicioniralo na 78 poziciju na listi od 215 zemalja. Krajem 2019 ovaj broj je dostigao 80,1%. Od 4,2 miliona korisnika interneta u 2018 godini 73% njih je bilo iz urbanih sredina.

U 2015 bilo je 98 provajdera medijskog sadržaja od čega 62% putem kablovske distributivne mreže, 21% korišćenjem IPTV tehnologije i 17% putem satelitske distributivne mreže DTH.^[*] Fiksni telefon je imalo 79,5% domaćinstava, dok je broj korisnika opadao slično trendu zabeleženom u svetu. U proseku, u 2018. godini uručena je 131 poštanska pošiljka po domaćinstvu, odnosno 45 poštanskih pošiljaka po stanovniku.

Što se mogućih oblika komunikacije tiče, na raspolaganju je:

• živa reč - verbalna ili znakovna komunikacija između dve osobe.
• pisana reč - pismo/telegram, dokumentacija, računi, knjige, časopisi, reklame… - podrazumeva postojanje pošte ili kurirske službe.
• telegraf - Srbija je jedina zemlja u kojoj se telegraf koristi u komercijalne svrhe (do duše kompijuterizovana verzija).
• fiksni telefoni - i dalje u upotrebi (krajem 2019 bilo je 2.42 miliona korisnika) mada je broj u opadanju.
• radio veza - potrebe vojske, policije, kontrole leta, pomorski saobraćaj, telekomunikacione kompanije, mediske kuće ali i radio amatera.
• mobilna telefonija
• optička i kablovska mreža
• satelitski internet i komunikacija

Za regulatorni okvir, dodelu i pravila korštenja frekvencija zadužen je RATEL dok bi REM trebalo da se brine o unapređivanju kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija, i doprinosi zaštiti slobode mišljenja i izražavanja.

Svaki od ovih vidova komunikacije je bitan, jer predstavlja vitalni deo države, i mada neki oblici izgledaju arhaično i zastarelo svaki od ovih može naći neku primenu, a obzirom da smo u odnosu na ostale zemlje sveta skoro u koraku sa tehnologijom, i da se svake godine vidi postepen napredak u pogledu usluga, postavlja se pitanje šta treba poboljšati?

Zapitajte se, da se nalazite u najzabačenijem delu naše zemlje, šta bi vam od gore navedenih vidova komunikacije bilo dostupno?
Šta bi radili ako bi iz bilo kog razloga trebali da pozovete pomoć?

Bez komunikacije, delovi države slično delovima tela bez nerava atrofiraju i odumiru, a često bivaju i otuđeni.

Teritorijalna Pokrivenost

Statistika kaže da je preko 70% korisnika internet usluga iz urbanih sredina, što je u skladu sa koncentracijom stanovnika nastalom usled unutrašnje migracije. Sa druge strane, podatak da skoro 2000 naselja nema poštu, govori nam da smo zapostavili razvoj ruralnih delova.

Komunikaciona mreža je nervni sistem jedne zemlje, koji govori telu gde i kako da rasporedi resurse, gde su krizna žarišta i šta su spoljni uticaji. Što je komunikaciona mreža bolja, brža i rasprostranjenija to će i kontrola nad resursima zemlje biti bolja, čime će se aktivirati ekonomski potencijal tih oblasti. Bilo da je u pitanju živa reč, pismo, ili satelitski signal - dvosmerni prenos informacija je taj koja prethodi svemu. Povratne informacije su ključni faktor u svim odlukama.

Ako postoji razvijena brza elektronska komunikacija, čak i kad ne postoje prodavnice stanovnici mogu naručiti sve neophodno putem interneta. Sve što naruče biće im dostavljeno do kućnog praga. Time svako mesto postaje poželjno za život, organizaciju, ekonomski i tehnološki napredak.

Šta se može učiniti po pitanu ruralnih krajeva?

Zbog malog broja korisnika ne postoji komercialna isplativost za ulaganje u razvoj ruralne infrastrukture jer operateri uvek idu tamo gde je novac. Novac je u gradovima jer su ljudi tamo skoncentrisani, a ljudi su tamo skoncentrisani jer je tamo infrastruktura. Ova zavisna petlja je slično problemu “šta je prvo nastalo kokoška ili jaje”. Primera radi, u Americi pošte gube novac dok privatni dostavljači profitiraju, razlog je u nižim cenama servisa i tome što privatni dostavljači odbijaju da nose pakete i pisma na lokacije koje bi značile gubitak profita. ^[*]

Kako obezbediti veću pokrivenost?

[💡] Jedno od rešenja može biti da korisnici sami uzmu satelitski internet. Međutim usluge satelitskog internet su značajno skuplje od uobičajno ponuđenog optičkog ili kablovskog internet paketa. Ako su u ruralnim delovima zemlje troškovi veći a koncentracija novca manja, takođe i mogućnost da se zaradi u odnosu na uloženi rad biće manja. Samim tim proizilazi da je razumljivo što ljudi odlaze ka gradovima.

[💡] Bolje i sistematičnije rešenje bi bilo da se na sve telekomunikacione usluge plaća dodatna mala taksa. Novac bi se vraćao operaterima kroz olakšanje poreza za one korisnike čija adresa odgovara ruralnim krajevima. Cena usluga za korisnike u ruralnim krajevima bi bila ista kao za korisnike kablovskog i optičkog inerneta dok bi operateri imali obavezu da razviju mrežu i pokriju razliku troškova za ruralne instalacije. Obzirom da bi država operaterima nadoknadila te troškove oni ne bi bili na gubitku, i država ne bi bila na gubitku a troškovi za 1200 naselja podnelo bi celokupno stanovništvo. Ako bi taksa po korisniku bila 1 evro na godišnjem nivou to bi značilo 5 miliona evra za razvoj ruralne infrastrukture ili približno 4150 evra po naselju. Što je dovoljno da svi ljudi u takvim naseljima kao podsticaj dobiju internet usluge besplatno. Na taj način uspeli bi da rešimo Gordijev čvor neisplativosti investicije, a pokrivenost celokupne teritorije bi bila rešena pri čemu bi svi korisnici imali najbrži mogući pristup internetu i sličan kvalite bez obzira gde se nalaze.

Bezbednost

Imperativ stopostotne komunikacione pokrivenosti svih delove teritorije nije samo iz ekonomskih razloga nego i iz bezbedonosnih razloga.

U slučaju elementarnih nepogoda, kao što su poplave, zemljotresi, odroni, šumski požari, u slučaju ilegalnog sečenja šume ili prelaska granice, vojnog upada… po pravilu oni koji prvi reaguji i uzbunjuju nisu odgovarajuće službe nego lokalno stanovništvo koje živi na tim prostorima. Samim tim od toga koliko je brza reakcija zavisiće koliko će šteta biti minimizovana. U tom slučaju, živa reč i odlazak do najbližeg mesta udaljenog kilometrima, samo da bi javili da se šuma zapalila ili da je neko ušao na teritoriju zemlje sa druge strane granicu, kao jedina dostupna opcija je nedopustivo za bilo koju ozbiljnu državu.

Čak i da zamislimo da su nam granice obezbeđene nekim naprednim sistemom kamera i automatske detekcije pokreta kao što je to slučaj u Izraelu, opet bi bila neophodna komunikaciona mreža koja bi podatke sa kamere prosledila nekome na obradu i proveru. Uzmemo li u obzir da je dužina granice Srbije ukupne dužine od 2351 km a da po količini zaposlenih Srbija nema kapacitet da nadgleda svaki pedalj svoje teritorije u svakom trenutku. Samim tim, bezbedonosno i ekonomski, najjeftinije rešenje je imati aktivno stanovništvo koje je resprostranjeno na čitavom prostoru zemlje koje će biti prva linija uočavanja, javljanja i odbrane.

Komunikaciona mreža nije samo ekonomski nego i strateški resurs jedne zemlje. Prema rečenici koja kaže “Onaj ko kontroliše informacije kontroliše svet” treba imati u vidu da sigurnost prenosa informacija u modernom svetu predstavlja državni, vojni, industrijski, ali i lični prioritet. Obzirom da državna, industrijska i lična spijunaža i cajber kriminal postaju sve veći problem, mora postojati odgovarajuća strategija kako bi se zaštila privatnost komunikacionih kanala.

Britanija je nedavno zabranila kompaniji Huawei instaliraje “centralnih” delova 5G mreže jer su nađeni propusti koji bi Kini omogućili masovno nadgledanje i špijuniranje Britanskih građana.^[*]

Da je bezbednost interneta i elektronske komunikacije veoma ozbiljan problem, govori i činjenica da je u današnjem vremenu poplave informacijama i dezinformacijama, hakerski napadi postaju novo ratno bojište, koje preti da politički, ekonomski ali i vojno destabilizuje zemlje. Pa tako neke zemlje poput Rusije razvijaju svoj internet, međutim poput Kineskog rešenja, ovakvi projekti se mogu koristiti za kontrolisanje građana. Obzirom da slično rade i članice NATO kroz NSA program, i otvoren pristup privatnim podacima korisnika svih socijalnih mreža, izgleda da više niko nije siguran.

Nepredviđeni slučajevi

Kad se priča o bezbednosti, moramo pomenuti važnost komunikacije i njenu otpornost u nepredviđenim okolnostima kao što su oluje, zemljotresi gde može doći do prekida snabdevanja električnom energijom čime dolazi do prekida rada komunikacione mreže.

Bitno je pomenutu i geomagnetske oluje, EMP (Elektro-magnetni puls) udare koje nastaju kao posledica solarnih bljeskova ili prilikom atomskog napada. Jedan od takavih jačih bljesakova 1859 godine je stvorio auroru koja se videla širom planete, istorijska dokumenta beleže da je tada zbog električnog preoptrećenja stradali mnogi elektronski uređaji. Takođe sasvim je moguće da može doći do brze promene magnetnih polova tokom koje se može desiti da Zemlja na neko vreme ostane bez magnetnog omotača koji nas štiti od visoko energetskih čestica sa Sunca, naučnici za sada pomno posmatraju aktivinosti koje daju naznake da se ovo može desiti u skorijoj budućnosti.

Obzirom da je sadašnja elektronika dosta osetljivija u odnosu na onu koja je postojala pre skoro dva veka, postoje naučna razmatranja koji tvrde da bi nas danas geomagnetna oluja sličnih razmera mogla vratiti u srednji vek. Jedini način za odbranu je posedovanje plana za nepredviđene slučajeve koji kao odgovor na ovakve scenarije predviđa skladištinje rezervne komunikacione opreme na specijalan način kako bi se ona koristila u slučaju da do takve potrebe dođe.

[💡] Prva linije odbrane u ovakvim, i mnogim drugim slučajevima su često radio komunikacije. Ovo bi trebalo da predstavlja neophodni komunikacioni minimum; pa tako osim pošta svako naselje bi moralo imati svoje radio veze na KT i UKT frekvencijama. Da bi se to ostvarilo u slučajevima ruralnih sela država bi mogla da plaća određenoj osobi u svakom naselju takvog tipa po svakoj funkciji koju on obavlja. Tamo gde je stanovništvo ispod 10 stanovnika jedna osoba bi bila pomoćni poštar/šumar/graničar/radio operater, a svako zanimanje bi podrazumevalo određene obaveze za koje bi se dobijala naknada/plata. Srbija ima 4709 naselja, pri čemu je 1200 u fazi nestajanja pa državna pomoć ne bi predstavljala veliki izdatak.

[💡] Dodatna ideja bi bila da se pomogne radio amaterima što je više moguće i proceduralno olakša kako bi razvili što robusniju mrežu, naročito u ruralnim sredinama.

Sateliti i Pseudo Sateliti

Jedan od simbola tehnološka moći države jeste posedovanje satelita. Mada to može izgledati kao ideja van domašaja za Srbiju i izmamiti podsmeh, treba imati u vidu da je satelitima drastično pala cena i da se u zavisnosti od namene cena može kretati od $25,000 za komunikacione mikro satelite pa sve do $400 miliona za one vojno špijunske. Poređenja radi cena SpaceX satelita je $250,000 dok sama raketa Falcon 9 košta oko $30 milliona.

Postoji i drugačija rešenja koja mogu zadovoljiti slične potrebe. Kompanija “Composite Technology Team” iz Srbije razvija rešenje visoko atmosferskog pseudo satelita (HAPS) - solarno-napajanog bespilotnog aviona koji leteći na visini od 20000 metara može zameniti satelit. Avion kome su dali naziv PUPIN je napravljen od lakih kompozitskih materijala i rezultat je domaće pameti. Uz odgovarajuću opremu on se može koristiti kao komunikacioni satelit ali i kao uređaj za nadgledanje šuma, gustine saobraćaja, vremenskih i atmosferskih prilika ali i za nadgledanje granica kao pomoć graničnoj policiji i vojsci.

Svako od ovih visoko tehnoloških rešenja košta, ali se ta vrednost višestruko vraća kroz pravovremeno uzbunjivanje i monitoring. Šteta vatrena stihija na Staroj planini krajem 2019 koje su buktale na 4000 hektara mogla je da se umanji pravovremenim delovanjem. Treba imati u vidu da će ovakve nepogode zbog globalnog zagrevanja biti još učestalije, samim tim moramo se spremiti kako bi se sprečila šteta i gubitak života.

Ovde dolazimo i do prvog od razloga zašto je sledećih 10 godina kritično za Srbiju. Tehnološki razvoj će otići toliko daleko da ako sada ne uhvatimo taj voz i ne uložimo što je više energije moguće da ispratimo trendove i uložimo u razvijanje domaće pameti, teško da ćemo imati bilo šta da ponudimo svetu. Čak ni fizičku radnu snagu jer će se većina tih poslova automatizovati.

Konkurencija

Trenutno SpaceX radi na mreži satelita koja je pozicionirana u niskoj orbiti, sredinom ove godine biće završeno postavljanje 400 satelita čime će mreža postati operativna za beta korisnike. Cena će biti negde oko $80 mesečno i biće dostupna sa bilo kog dela planete pružajući internet brzine od 1Gbps.
Šta to znači?
Ovim potezom kompanije Tesla/SpaceX neće biti ugroženi samo operateri u Srbiji, nego i u celom svetu bez obzira na koliko nedostupnom mestu se nalazili. Elon Musk preti da postane globalni monopolista u oblasti pružanja internet usluga. Oprema koja se dodatno plaća koštaće oko $100-200, pri čemu je voma verovatno da će se neophodna elektronika za satelitsku komunikaciju smanjivati do te mere da u budućnosti može postati deo svakog pametnog mobilnog telefona.

Mada je primarna funkcija Starlink konstalacije internet, lako se može desiti da zbog dostupnosti i brzine, funkcija mobilnog telefona u potpunosti bude zamenjena. Internet aplikacijama kao što su Viber, Skype, WhatsUp i druge bi mogle preuzeti ulogu telefona. Ovo bi ujedno značilo da bi mobilni operateri izgubili prihod koji ostvaruju od mobilnog prenosa, roaminga, SMS poruka, i naplaćivanja razgovora po minutama. SpaceX, kao deo Starlink projekta ima u planu raspoređivanje po 60 satelita svakih 2 nedelje dok ne dođe do broja od 12000 satelita, za šta će otprilike biti potrebno (u zavisnosti od toga da li će sve ići po planu) odprilike 7 do 10 godina. Ono čega svi operateri moraju biti svesni je da će cena takvog servisa padati sa količinom lansiranih satelita.

Sa time mreža satelita preti da pojede sve telekomunikacione kompanije jednostavno jer je svuda dostupna a portabilina elektronika i antena veličine pizza kutije, čija elektronika će se vremenom smanjiti postaće neophodni gadget koji će svako nositi sa sobom.

Ta vrsta komunikacije otvoriće prostor za novu tehnološku revoluciju, otvarajući vrata svet prepunom jeftinih senzora koji će pratiti naše zdravstvene parametre, vremenske prilike, zagađenost vazduha, davati informacije o svežini i kvalitetu namernica koje konzumiramo, kao i za mnoge druge namene koje u ovom trenutku ne možemo ni da zamislimo.

Ekonomija

Ukupan prihod sektora elektronskih komunikacija i poštanskih usluga u Srbiji u 2014. godini veći je od 1,6 milijari evra. Dok je u 2018. porastao na 1.7 milijardi evra uprkos padu broja korisnika.

Najznačajniji udeo prihod ostvaren je od mobilne telefonije oko 60%, zatim od fiksne telefonije 21% i ostatak od internet korisnika koji su zabeležili rast u odnosu na prethodnu godinu.

Ono o čemu treba razmisliti je da je u Srbiji sa 80% pokrivenosti interneta i sa 120% mobilne telefonije skoro dostigao svoj maximum, a obzirom da je ostvareni prihod bio 1,7 milijardi evre možemo reći da u budućnosti ukupna cifra sa uvećanjem cene u skladu sa inflacijom i porastom standarda u sledećih 10 godina neće prerasti prihod of 3 milijarde evra.

To znači da će u sledećih 10 godina biti dosta borbe za prevlast na relativno malom tržištu. Ovde treba biti oprezan prema mogućim stranim investitorima iz zemalja kojima osim profita interes može biti masovno nadgledanje građana kako bi ostvarili svoje dugoročne političke ciljeve zbog strateški povoljnog geografskog položaja Srbije.

Profit od $3 milijarde nije zanemarljiv, a u odnosu na vlasničku strukturu, deo tog profita će biti ispumpavan iz zemlje. Svako ispumpavanje novca ili uvoz dobara, pri čemu nema simetričnog izvoza, čini zemlju zavisnom i slabi je.

[💡] Rešenje za ovo je ili povećanje domaćeg vlasničkog udela u lokalu ili investiranje u profitabilne inostrane mobilne operatere čime bi se povećalo upumpavanje stranog novca kroz profit ostvaren na kapitalnoj dobiti.

Osim već gore pomenutog, evo još nekoliko predloga o tome šta bi se moglo poboljšati, ako je nešto od ovoga već na snazi molim komentarišite:

[💡] Zakon o zaštiti potrošača bi trebalo da onemogući provajderima zarobljavanje klijenata u ugovore koji su duži od 12 meseci. Takođe bilo kakve klauzule o automatskom samo-produženju ugovora na isti rok moraju biti sprečene. Nakon isteka ugovora klijent može ostati sa istim provajderom, pri čemu može dati otkaz u bilo kom trenutku bez posledica i zahteva provijdera da klijent plati za budući period koji nije korišten.

[💡] Potrošač mora biti zaštićen i u slučaju kada nije zadovoljan pruženim uslugama i naročito ako ono što se nudi u paketu ne odgovara onome što je dobijeno. Takođe, mora postojati zakon protiv lažnih ili polu istinitih reklama koje imaju za cilj da navedu korisnika da pomisli da dobija mnogo bolje od onoga što mu se ustvari nudi. Primera radi “nudimo vam super brz internet od 10Mbps” i “nudimo vam super brz internet do 10Mbps”, u drugom slučaju rečenica kaže da je svaka brzina od 0 do 10Mbps prihvatljiva i samim tim ako je ugovor takav kupac nema pravo na žalbu. Jedan način da se ovakva praksa suzbije je da kupac mora biti po zakonu obavešten koja je minimalna prihvatljiva brzina i procenat prekida.
Iskorenjivanjem gore navedenih praksi postiže se bolji odnos prema potrošačima ali se takođe povećava konkuretnost među distributerima.

[💡] Mada je fiksna telefonija u opadanju, ipak bi bilo potrebno da bude sastavni deo svakog doma, bez bilo kakve naknade u slučaju da se ne koristi. Pri čemu mora postojati zakon o neuznemiravanju koji zabranjuje telemarketing. Ono što je interesantno kod analognih fiksnih telefona koji su postojali nekad je da su nastavljali da rade bez obzira na nestanke električne energije.

[💡] Treba pomneuti i rešenje gde se TV signal i intenet dostavljaju putem električne mreže.
Takvo rešenje ima svojih prednosti i mana, a zanimljivo je jer ne zahteva dodatna ulaganja za kablove. U Srbiji je 2002, firma “Star inženjering AD” iz Niša pokrenula pilot projekt, nije mi poznato da li se danas negde upotrebljava.

[💡] Na kraju treba pomenuti i - Comunity ISP što bi u prevodu bilo Zajednički Internet Service Provider (ISP), gde se građani organizuju da naprave sami svoj provajder koji zajednički plaćaju. Obično ovakvo rešenje košta nešto malo više za opremu na početku ali se ubrzo isplaćuje jer se internet deli na sve korisnike. Na primer, kada bi uzeli jedan priključak Starlinka i platili ga 80 dolara taj 1Gbps bi se delio na 50 ljudi pri čemu bi svako imao 20Mbps protoka što je pristojna brzina. Ovo je posbeno zanimljivo ako se uzme slučaj gde ljudi često plaćaju oko 12 evra mesečno za 5Mbps, pri čemu bi za “Komunalni Inernet” plaćali otrpilike 2 evra mesečno sa 4 puta većom brzinom.

Ako imate ideje kako bi se trenutna komunikaciona mreža Srbije mogla pobojšati, u ciju boljeg ekonomskog pozicioniranja i otvaranja novih ekonomskih mogućnosti, ili bilo da je u pitanju ideja za posao, ili predlog za promenu zakona koje ovde nisam pomenuo pišite dole u komentaru, voleo bih da čujem vaše mišljenje.

Sve što je do sad napisano odnosilo se na dvosmernu komunikaciju, o informisanju koji predstavlja drugi važan aspek jedne države koji tipično ide u jednom smeru - neki drugi put u tekstu [“Informaciona mreža i mediji”].