Sto evra kratkotrajne sreće

Ovih dana udarna vest je bila raspodela 100 evra na nešto malo više od 6 miliona građana koji su se prijavili.

Neću mnogo ulaziti u semantike izjave da je “vlast dala” ljudima 100 evra jer je država dobro radila zahvaljujući dobroj politici, pa je zaradila nekakav višak (mada je BDP Srbije od 2007 ostao praktično nepromenjen) pa sada imaju da daju nekih 600 miliona evra ili otrpilike 5% godišnjeg budžeta, samo želim da naglasim da vlast kao i nijedna druga vladajuća stranka ne daje bilo šta iz svog džepa, oni samo preraspodeljuju novac koji je već vaš, zadužuju se od stranih kreditora ili pozajmljuju novac od budućih generacija koje će to skupo platiti.

Znam da postoje mnogi u Srbiji kojima tih 100 evra znači užasno mnogo, možda i preživljavanje, dok je drugima to samo dobro došao dodatak, koji će se potrošiti isto onako kako je i došao.
Ovde želim da samo postavim jedno drugo pitanje. Novac iz helihoptera zna da pokrene ekonomiju naročito ako se ona zasniva na domaćoj proizvodnji, međutim u našem slučaju, u kojem je uvoz značajno veći od izvoza, vlika je verovatnoća da će taj novac završiti negde napolju.

Postavlja se pitanje koliko je zaista građana trebalo da dobije ovu pomoć, i da li smo taj novac mogli nekako bolje upotrebiti?

Dobar deo građana je nastavio da radi i prima plate, a penzioneri su nastavili da primaju penzije. Zašto je bilo potrebno njima dati ovaj novac?

Oni koji su najugroženiji kao mali preduzetnici, transportni i turistički radnici, oni koji rade po rastoranima i kafićima, oni koji su dobili otkaze, njima ta pomoć znači dosta, ali ostalima ne mnogo. Dobijeni novac potrošiće se slično kao tokom tranzicije a ljudi će samo još više osiromašiti.

Zar nismo mogli uložiti i nastaviti da ulagati takav novac u proizvodnju? Zar nije pametnije subvencionisati male preduzetnike i privrednike?

Tih 600 miliona evra nije zanemarljivo.

Evo šta se moglo uraditi:

Mogli smo subvencionisati otvaranje određenog broja malih porodičnih linija za proizvodnju maski i vizira, koordinisano izvozeći zapadanim zemljama sve što im je potrebno pri tome omogućujući ljudima da nastave da rade uprkos karantinu.

U Srbiji je u 2018 godini bilo 1.011.479 košnica proizvedeno oko 9.000 tona meda, pri čemu se proizvodnjom bavilo 15000 pčelara. Da uduplamo taj broj (što bi predstavljalo maksimum) trebalo bi uložiti 100 miliona evra koji bi se vratili za 2 godine (sa izvoznom cenom od samo 5 evra po kilogramu) i nakon toga taj posao bi nastavio da pravi profit za 30 hiljada ljudi i njihovih porodica.

Za ostatak novca bi mogli kupiti “Bambi” iz Požarevca koji bi mogao večno da opstaje samo praveći “Plazma” keks, i još bi ostalo 200 miliona evra.

Sa 600 miliona evra možete napraviti solarnu elektranu od 600 MW koje bi bar malo popravilo kvalitet vazduha.

Možete se napraviti ozbiljno postrojenje za proizvodnju solarnih panela, sa proizvodnim procesom od početka do kraja.

Možete se napraviti postorojenje za pravljenje vetrenjača velike snage.

Može se napraviti trećinu “Tesla Gigafactory” koja za proizvodnju neverovatne količine baterija potrebna za narastajuću industriju električnih automobila u celom svetu.

Srbija je siromašna jer stalno troši, i nedovoljno proizvodi. Ni sa ono malo viška novca što uspemo da generišemo nemamo dobru dugoročnu strategiju šta uraditi sa njima.
Zagledaj se u tih 100 evra, kao da su pale sa neba, i zapitaj se: šta da ih nisam dobio/la i šta bi uradili da nam ne trebaju?
Kreni da razmišljaš da li bi mogao da ih drugačije potrošim, da li bi mogli da proizvodimo nešto?
Koliko bi ljudi trebalo da se udruži da bi se to ostvarilo?